Пећ, или Пејо како би рекли данашњи властодршци, јесте град у којем имате грађански слој али и ОВК-ове герилце, што вас ставља у положај неизвесности ако намирнице купујете сваки дан. Наиме, једног дана вам могу на течном енглеском језику објаснити да немају робу коју желите и испричати вам се због тога да би вас већ следећи дан могли замолити да се са њима провозате… наменивши вам место у гепеку. Обично се са те вожње не враћате кући.
Међутим, оно што је битно у Пећи и оно што га разликује од свог близанца Пеја јесте манастир који представља колевку не само наше Патријаршије већ и наше словесности.
Окружење Троједине Цркве јесте врт љубави којим началствује осамстогодишњи дуд и којег напаја поток чије је извориште ко зна где али путања му је управо кроз сами центар Врта док он сам позива на раскош захтевајући мостове и мостиће да га премошћавају, сами Врт улепшавају, житељима олакшавајући шетњу која и јесте молитва. Све што дише нека хвали Господа – овде се по себи разуме док знак за починак даје маторо псето које својом хвалом илити службом појачава звук звона упућујући на одмор, на бденије новом дану, новој Радости. Лако је заборавити се у том Врту, лако је помислити да је на нама само да сачекамо дан, који ће означити Вечност док из дуге контемплације о истој одлагање се разуме по себи схвативши да оно и представља човечији живот који није друго до ход овим Вртом, до Радост чекања Љубљеног, припремање за Њега. Ох, како је тај Врт логичан и интегралан, бескомпромисан… јасан!
Пало постојање јесте плач који свакога својим сузама прска и полива, собом инхибира, Врт заклања, собом актуелизујући властиту тугу као тугу света, као нешто што засењује по важности Врт јер представља плач, јер представља озбиљност као алтернативу смеху, радости и Врту. Тада сам схватио да не знам за контраст, почело је наивно…
Чула је да сам тог дана отишао по неке потрепштине без пратње, кроз сузе ми је објаснила да је и њен брат то такође покушао, никада се није вратио… Ту информацију сам примио као што човек и прима такве информације када у искуству нема то о чему та информација сведочи. Гледао сам је бело и сућутно са благим грчем на уснама када ми је саопштила да су га пронашли тек недељу дана касније а његову главу ни до данас. Затим је почела набрајати српске жупане, краљеве, цареве и кнежеве… председнике није споменула а када сам покушао дознати зашто, она поче поново набрајати од Часлава Клонимировића до Александра II Карађорђевића, застаде ми нешто у грлу, устадох.
Поново Врт, поново жубор потока, шуштање лишћа, оног зеленог на гранама и оног жутог под ногама. Погледах у небо које је било мирно и плаво, чисто плаво, смешећи се тим својим плаветнилом овом сивилу палог постојања. Сетих се своје жене, њена омиљена боја јесте небо плава а визија савршенства – слобода, коју поново угледах ту у Врту. Она ме и окуражи те приђох Тројединој Цркви, малко заставши да осетим то струјање векова који ме окружише и чија ме густина напокон угура у Цркву.
Иако је био дан, унутрашњост Прве Цркве беше тек украшена светлошћу док су се са страна, у некој полутмини, надвијали ликови Њених патрона уливајући страхопоштовање својим одважним лицима и још увек светлим оружијем чији звекет као да је одзвањао припратом и наосом ове достојанствене тробродне базлике раног тринаестог века. Закорачих у Другу Цркву, где ме два монументална камена саркофага подсетише да овде они чине вечну стражу над овом Светом Српском Земљом – Косовом. Ходећи ка Трећој Цркви, мисао ме одведе ка укорењености нашег народа у Православљу, како оно није било питање теоретичког богословља илити нека магловита реалност, на нивоу хобија, тотално апстрахована од свакодневице… Поглед на иконостас Треће Цркве, саркофаге стражаре испред Двери, пренуше ме као млаз хладне воде и уз тај миомирис векова у носницама схватих шта значи живети и умирати Вером. Као блиц прође ми последњи савет синовима нашег Великог жупана, затим помирење тих истих пред моштима Његовим, логика младог Принца да напусти свет не би ли тај исти донео своме Роду трасирајући историју њину ка Новом Јерусалиму чији пут омеђи Кнез на крвавом Газиместану.
Молитва, као времеплов, као свера Вечности која враћа и подсећајући гура напред, баца, кида, својом ванвременошћу спаја не би ли надахнула, не би ли просветила… неким звекетом, уз топот и фрктање љутих атова, учини ми јак грч у стомаку, грудима показавши ми ту колону витезова који прилазе Чаши… суза, па онда јецај и пригушени крик спознаје да нисам са њима у том реду нити ћу са њима бити малко касније на том пољу на којем се пише историја Славе одбаци ме као лист пред врата Цркве и тетурајући изађох ван, погледом испративши ту колону која у галопу прође кроз капије Врта.
Нежни сутон учини Врт разиграним у свим сенкама његовим и маторо псето означи да је време вечерњој молитви. Тиха тмина, уз уједначен тон читања, врати ме свести о животу као о неком међустању, нити живимо нити смо мртви а рођени смо да бисмо умрли… колико, и да ли, су на тај начин о свом животу мислили они витезови који прогалопираше капијама Врта свесни смрти којој хитају радујући се Животу за који војују.
И приђох напокон тој капији Врта, и дотакох најзад тај камен времена, и тек крајичком ока приметих неки свитак на вратима. Лица, насмејана, млада… најстарији 25 најмлађи 14 при дну је писало – Уби их зликовачка рука – рука им се осушила, гром их убио – клањамо се сенима наше прерано покошене младости – док је оно – рука им се осушила и гром их убио – било прежврљано црном хемијском. Чух бат корака, осврнух се…
‘‘Зато, млади мој свештениче, зато јер их само наши жупани, краљеви, цареви, кнежеви могу прибројати Витезовима српским, учинивши њихову жртву нашом вечном славом.“
Да… окренух се бунован и закорачих у Врт, кренуло је само – Вукота, Иван, Зоран, Иван, Светислав, Драган, Вукота, Иван, Зоран, Иван, Светислав, Драган, Вукота, Иван, Зоран, Иван, Светислав, Драган… СЛАВА ИМ!
СВЕТИ КНЕЖЕВИ, КРАЉЕВИ, ДЕСПОТИ И ЦАРЕВИ… МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС!
Текст посвећен Новомученицима српским – Вукоти (16), Ивану (25), Зорану (17), Ивану (14), Светиславу (17), Драгану (17). Нека им је вечан помен, слава и хвала…
