Свештеник др Угрин Поповић: О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

Неке ствари треба разјаснити управо зато да мит о њима не би стварао сен над нашим ходом ка непролазу. Са Непролазом.

Примером је Христос најјасније објашњавао веома компликоване реалности људима који су били у Његовом окружењу. Тако да ћу и ја следити Његов пример и покушати да појасним како то да је душа смртна а опет бесмртна.

За експеримент ће вам требати једна оловка. Ставите је у шаку. Сада испружите руку у нивоу својих рамена, отворите шаку и испустите оловку. Оловка ће пасти.

Сада поново ставите оловку у шаку и испружите руку у нивоу својих рамена и замислите да тако држите ту оловку 10.000 година. Та оловка не би пала али да ли то онда значи да та оловка не може да падне? Да је она победила гравитацију? Или то једноставно значи да она не пада јер је ви држите у шаци. Када бисте је пустили, она би тог тренутка пала, зар не?

Е, слична ствар је и са нашом душом. Пре свега сам појам ”душа” није хришћански. Занимљиво би било да испратите етимологију тог појма али да не бих тиме гушио прогресију овог текста, задовољићу се само том констатацијом. Дакле, појам душа је претходио хришћанству. Оно чиме је Хришћанство обогатило тај појам јесте управо – личносност и смртност.

Душа до Хришћанства је једна и беспочетна, те самим тим вечна. Путем ”Орфејске сеобе душа” она се изражава у различитим аватарима, престајући бити тим идентитетом чим смрт наступи. Тело се распада а душа се враћа у првобитно јединство да би наставила свој егзистенцијални ход у другом аватару, не имајући идентитет прошлог али и не задржавајући тај будући када постане прошли. Нема ”карму” нити ”дарму” и то је разлика од хиндуистичке реинкарнације.

Та душа је једна и вечна и ма колико различитих људи било, ипак сви они имају ту једну и једину душу, која не задржава ничији идентитет постојаним, нити трајним. Зато је тело, које се распада и које је пролазно, ”тамница душе” у тој платонистичкој визури те вечне и бесмртне душе.

Хришћанство је донело вест о томе да душа није вечна нити да одувек постоји већ да је створена. Дакле, постојање јој је дато и она има бесмртност једино и искључиво по благодати Божијој а не по себи (сада се сетите примера са оловком у шаци уколико имате било каквих нејасноћа око наведене дистинкције).

Затим, не мање шокантна вест је била та да нема јединствене душе, већ да је свака индивидуа заправо различита душа, а да је сам човек ентитет од душе и тела и само такав је целовит и у постојању. Нема постојања из делова већ је као целина у постојању, а због тога и Васкрсење као гарант вечности. Не ”бесмртност” једног дела тог ентитета званог човек.

Дакле, то су новости које је Хришћанство унело у Антички свет обликујући појам ”душа” по хришћанским стандардима и разумевањима односа Бога и човека.

Пре свега, морамо овде подвући да ми, једноставно не знамо у целости те реалности, а поготово не есхатолошки контекст Царства Божијег. У Антици су веровали у ”бесмртну” душу јер се није распадала као тело. Али, опет… откуда су они знали да ли се распада или да ли се може распасти? И АТОМ носи име по заблуди Античког света да је то недељива форма. Као што данас знамо, атом се и те како може поделити и цепати на кваркове и остале субатомске честице.

Анштајн је ипак рекао да му је лакше поцепати атом него ли људску предрасуду, што нас враћа појму ”бесмртности душе”.

Данас је наука такође утврдила и да је енергија неуништива, те тако можемо прихватити став да је душа, као ипак енергија, бесмртна. Но, зар онда није и тело. И, ако је душа бесмртна по благодати, зар онда то исто не важи и за материју? Зашто само да се ограничимо на душу?

Шта је душа без тела и шта је тело без душе?

Човек свакако не!

Библијско и светоотачко поимање живота никада не представља оно схватање силе и енергије или кретања који постоје унутар неког бића, узетог по себи. Живот се увек разумева као однос, као заједница. Чак и у самом Богу, живот је питање односа, заједнице личности Свете Тројице. Тим пре у случају створеног (битија), где је постојање дато од неког другог. Свет не може да живи без односа, без заједнице са Богом. Смрт је прекид тог односа и обратно, прекид тог односа јесте губитак живота. Дакле, смрт као оно што је супротно животу значи прекид односа са  Богом.

У Христу творевина не опстаје принудно, као што би опстајала када би бесмртност била природна у створеном или нарочито, у души. Христос као човек повезује слободно тварно са  нетварним. Исто тако, слободно, Дух Свети после Вазнесења и Педесетнице сједињује светитеље у Телу Христовом. На тај начин је бесмртност у потпуности производ слободе. Јединство у Телу Васкрслога Христа чини свету Литургију „леком бесмртности, уздарјем неумирања“(свети Игњатије). Међутим, ово јединство увек претпоставља слободу.

„Где ти је, смрти,  жалац?” (1. Кор. 15:55),  јесте  један  узвик  који  је  несхватљив  изван  радости слављења Васкрсења. То није узвик победе слепе нужности, већ конкретне личности. Личности Христове чије Тело јесте Хлеб и чија Крв јесте Вино у Евхаристијском сабрању, а наше ПРИЧЕШЋИВАЊЕ јесте наша егзистенцијална борба. Наша одлука и наш избор. Наша слобода.

Наш избор да Христом превазиђемо смрт и да је заједница са Њим гарант нашег успеха у томе. Његова љубав, а не наша ”достојност” и ”бесмртна душа”!

Видите како се перспектива мења услед разумевања шта заправо чинимо причешћујући се?

Мислите о томе…