Инертност је стање духа које је цивилизацијски накалемљено на човека док он сам по природи јесте супротног расположења. Тај се несклад калупи овим или оним палијативима те човек онда прихвата да није оно што јесте док је сваки следећи корак туђ иако се сам човек куне да је то заправо његов ход. Да је то његова одлука. Његов избор. Његова слобода.
Наратив племена гута духовне потенцијале појединаца те оставља само љуштуре које имају могућност бирања. Љуштуре које верују да је то слобода.
Сваки идол, херој… јесте имао своју сврху и рок трајања. Од Ахила преко Менелауса, Дагона, лукавог Одисеја, Кришне или Ганеша, Кали или каквог другог тотема, свако од њих је имао своју функционалну улогу у развој надолазећих генерција. Заправо по идолима и херојима можемо да проценимо стање друштва у том периоду цивилизацијског развоја. Шта је оно чиме се надахњивала тадашња младост? Да ли ратом или умом. Истраживањем или клањем? И једно и друго јесу доминанте које су вајале наш цивилизацијски ток развоја.
У сваком периоду је било и једног и другог. Ниједна цивилизација није нашла свој израз у митовима који су мирнодопског садржаја. Обично мирнодопско стање је обећавано у прекогробним активностима, где ће хероји рата имати свој полигон славе… да ли то била Валхала или нека врста Шангри-Ла, то је зависило од расположења духа одређене цивилизације. Ипак, у коначници све се сведе на исто – добра трговина!
Данашњи осврт на ”тржиште” духовности може имати широку лепезу покушаја али ипак само један опробан рецепт деловања – трговина. И даље свака опција религијска нуди исто средство за постизање прекогробног благостања. Свакако да је ту по среди манипулација човеком и труд да он прихвати инерцију као властити ток живљења. И логично да то онда од самог човека не може да тражи други човек. То може једино да тражи божанство, идол или херој.
Очекивања гневног божанства (обично је гневан мада нико то није објаснио због чега би неко тако свемоћан изабрао баш гнев како емоцију одношења са својим поданицима, или створењима или…), испуњавају се и од квоте урађеног већ се овде и сада да наслутити какав ће положај дотична индивидуа заузети онда и тада у прекогробним садржајима.
Данашња слика есенцијално није другачија мада су се певачи променили ипак је песма остала иста – одрицање од садашњости зарад искалкулисане прекогробне будућности. Зарад среће дефинитивног стања у које се улази испуњавањем одређене квоте узорног живљења. Зправо то је основа римокатоличког учења о опросницама грехова и о квоти за улазак у рај. Свакако да је онда уследила трговина. Но, права истина је да је томе предходила трговина.
Хероји су потребни сваком друштву у развоју не би ли тим примером надолазеће генерације биле вајане. Проблем данашње цивилизације је управо у томе што су се хероји потрошили. Остали су само наметнути идоли и трендови који креирају људски мозак да схвати да је самом себи непотребан. Зато ти идоли морају имати кратак рок трајања.
Након истека рока трајања човека преузима инертност живљења јер идол не може надахнути већ само одушевити и указати на оно шта човек није и шта, следствено томе, није за њега. А за њега није да буде као идол. Не, за њега је место на покретној траци где ће живот провести уоквирен зверским радним временом уз ропску порцију чварака награде.
Е, зато је ”Задруга” неопходна пошто се ти чварци не могу јести другачије. Жвакање истих је незамисливо мимо интеракције са туђим животима.
А онда долази интернет и шах-мат људског развоја…
Чиме се надахнуо Коста из Рибникара? Односно, чиме то нисмо надахнули Косту из Рибникара?
Потрага за аутентичним изразом такође је уткана у само биће човеково пошто властиту аутентичност градимо односима, развијамо узорима.
Суштински, одувек су били слављени учесници колосеума. Ипак, тек им је у ово време дата власт да буду конститутивни чиниоци наратива којим следећи нараштај стасава. А заправо, тим идолима се служи систем овог света не би ли имао инертног човека… који нема никакву иницијативу али ипак ради оно што му се каже да ради.
Алија Сиротановић је од Тита тражио само већу лопату. Треба заиста подстаћи такво стање свести код самог човека али и код Друштва које такав одобир схвата као природан.
Заиста, чиме то као Друштво нисмо надахнули Косту…
Мислите о томе….
