Живимо у времену када празнина разних обећања узима своје жртве. Живимо у времну када се бесмисао одомаћио као стандард. Живимо у времену када се оно ненормално пошто-пото покушава пласирати као нормално.
Да, у таквом времену живимо… али питање није то. Питање је – шта ћемо са тим знањем урадити? Како ћемо својим искораком учинити квалитативну разлику. Том разликом надахнути људе око себе.
На духовном плану, наш раст је уцењен туђим ставовима. Стигмом, уколико се не уклопимо у крдо.
Христос је рекао: ”Не може се сакрити град који на гори стоји!” (Мт. 5:14)
Христа су разапели.
Управо они који су били љубоморни на то што – ”ево сав свет је отишао за њим”. (Јн 12:19)
Не за празнином њиховог обећања, или живим блатом њихових правила понашања и ”богоугађања” већ за живом водом Христовог сведочења! (Јн. 4:10)
Зато су морали да Га разапну. Да тиме народ придобију себи поново, мислили су.
Ипак, историја спасења је, као што знамо, имала другачији ток…
Од тада па до данас, мало шта се променило. Камен се увек баца невезано за то имамо ли ми грех или не. Христос се ”исповеда” невезано за то имамо ли ми живот вредан тог исповедања или не. Лицемерство квасца фарисејског идаље надима самопрокламоване ”духовнике” и ”старце” у живом блату њихових празних обећања.
Како је било тада пре две хиљаде година тако је и данас. Исти Христос се разапиње и истог Христа разапињу!
Манастир Тумане је бастион ”воде живе” у нашем времену. Просијао је сасвим несхватљиво људском напору и будући утемељен на гори која јесте Христос није било могуће сакрити светлост којим је обасјао све нас.
Ипак, та светлост смета…
У овом моменту није питање коме та светлост смета већ ЗАШТО она смета? Зашто смета проповед Христа? Зашто смета потенцирање на пројављеним угодницима Божијим, као што су Св. Зосим и Св. Јаков уместо личне самопромоције? Па, будимо реални, колико нас је чуло и зна за Тумане и за Св. Зосима и Св. Јакова а не зна ко је игуман тамо и који су чланови братства?
Коме смета, дакле, то што они нису властитим именима заклонили име те светиње и светитеља? Што на жалост није редак случај данас…
Зар њихов став није природан? Зар то није оно што нам Христос поручује – ”јер, свако ко се узноси биће понижен и ко се понизи биће узвишен”? (Лк 14:11) И како не можемо да видимо у Туманима управо то! Остварење Христовог обећања у том чудесном уздизању ове средњовековне светиње?
Наше светиње! Светиње која је чувала наш народ, очувавши име Христово у њему! Под Турцима, под комунистима, Бугарима, Угарима…
И, сада је одједном проблем што народ иде тамо? То је проблем?
Што је тај манастир пун људских душа жељних Христа? То је проблем?
Па, можда бих и схватио поенту да ми о том ”проблему” говори какав другосрбијанац или атеиста или … АЛИ када ми то представља као проблем неко ко је свештеник и ко је слуга тог истог Христа, онда заиста не могу и не желим то да схватим!
Шта је заправо проблем?
То што народ хрли тамо а не код мене? Па, ко онда не ради свој посао?
Они – код којих иде народ или ЈА – чији је храм пуст?
Али, зашто је мој храм пуст?
Не иду ти људи тамо у Тумане на недељном нивоу већ можда једном у два месеца или једном годишње чак. Можда је право питање – зашто не иду у свој храм онда када нису на путу за Тумане а што је апсолутно већи део њиховог времена. Зашто ти људи нису мотивисани да дођу у свој храм сваке недеље и празника на Литургију? Како је могуће да је Тумане (у који оду два пута годишње) узрок тога те ако није, јер је очигледно да није, зашто се то упорно пласира као тачно? Шта је агенда и смисао тога?
То је манастир а не парохијска црква а то они сваке Литургије наглашавају!
Дакле, тамо не иде иста група људи сваке недеље и празника па да се схвати притужба да манастир преотима (како то грубо и будаласто звучи) парохијане и да одређене парохијске цркве због тога бивају празне. То једноставно није тако.
То је манастир а не парохијска црква а то они својом одлуком да не врше ни венчања, ни крштења, ни опела… јасним делом и показују старајући се на тај начин о парохијским заједницама своје драге у Христу браће парохијских свештеника.
Ма колико човек повисио тон њега глув човек неће чути а зато Христос и понавља Старозаветну истину-позив:
”Ко има уши да чује нека чује” (Мк 4:9, 23) јер ипак ”по делима њиховим познаћете их” (Мт 7:16)
Мислите о томе!
