Тема је већ прежвакана и кроз сто вода је прошла. На жалост, малта не, нема ту неких помака. Они који имају Литургијски живот знају већ све, а они који су уронили у разноразне ”праведничке” сурогате, ту своју грешку рационализују овим или оним половичним и из контекста измештеним цитатима Светих отаца. Мада заправо половина, и више, од навођених личности нису у том кругу патристике. Нису Свети оци. Једноставно нису. То их не девалвира ни по којем основу. Само једноставно – они то нису.
Но, да не бих већ речено поново говорио, свешћу свој текст само на једну мисао.
Где је ту Бог?
Његов Промисао који дотиче људска срца без знања оних који су у окружењу тог човека. Без јављања лидеру конгрегације, или пароху парохије или епископу епархије. Једноставно ”Дух дише тамо где хоће” (Јн 3:8), и неко бива Њиме привучен. Као Марија Египћанка, рецимо.
Зато ап Павле питањем својим подсећа ”ко си ти да судиш туђем слуги” (Рим 14:4) да не смемо да будемо бране Божијег наума. Да не улазимо у тоталну имбецилност по којој испада да смо ми ти који треба ”незаштићеног” Бога да заштитимо од прљавих устију оних због којих је Овај и дошао у свет, на првом месту. Сећате се? Не. Ево поновићу:
”Нисам дошао да праведнике зовем на покајање него грешнике јер не требају здрави лекара него болесни”! (Мк 2:17)
И то је све.
Црква у којој има одређен број сумашедших, просјака, неугледних те разним неурозама погођених чланова, значи да је Црква у којој се ради ”добр посао”, да тако кажем. А свакако да када одете у болницу нећете затећи тамо како се у постељама излежавају здрави људи. Самим тим, релевантно питање је – зашто се ико чуди ако грешници долазе у Цркву и ако у њеном окружењу има одређени број људи са психичким недостацима? Па, зар то није природно?!?
Е, сада… знате и сами каква је политика по питању причешћа у смртној опасности. Остаје само недоумица због чега ми упорно нећемо да схватимо да јесмо у тој опасности!?
Мислите о томе…
