Свештеник др Угрин Поповић: ЗАШТО БАШ КРСТ?

Као и многим стварима у нашој Православној традицији ми и усмрћивању Христа приступамо романтичарски. Као што смо занесеној овци и надахнутом магарцу из пећине Христовог рођења, тако и овој реалности приступамо са ружичастим лећама нашег фолклора. Концептуално разумемо да је Он убијен. Схватамо да је бичеван, но ипак своју пажњу усмеравамо ка резултату. Ка Васкрсењу. Ипак, због тога не схватамо зашто је немогуће бити достојан Причешћа или бити ”саомоодлучен” од истог, сопственим схватањем властите недостојности.

Зато пре него што приступимо Васкрсењу не би било згорег да се упутимо кроз шта је то Христос прошао. Шта је то распеће и које су све пратеће околности тог догађаја биле.

Распеће је једна од најсуровијих смртних казни којој је сведочило човечанство, пре свега.

У Римском царству су људи осуђени на смрт распећем претходно били бичевани. Осуђеника би бичевали по голим леђима, ногама и стражњици. То би узроковало тешке ране, болове и крварење. Често се дешавало да се осуђеник, исцрпљен од мучења, онесвести током процесије градом или чак да умре пре самог чина распињања на крст.

Ако преживи бичевање, осуђеник би био понижаван и исмеван, а свој крст, на који ће бити разапет – носио би на леђима кроз улице уз несебично заурлавање безубе масе која се на тај начин осећала привилегованом. Тако да је труло воће и поврће, клетве и псовке уз заурлавање и пљувачку непрестано летело ка осуђенику.

Окрутност је понекад ишла и даље – дешавало се да војници осуђеницима одсеку неки део тела, попут језика а није била реткост ни да осуђенике ослепе.

Смрт би код разапете особе наступала споро. Осуђеници су умирали између 3 сата и 4 дана. Некада би процес умирања убрзавали војници, тако што би додатно физички злостављали жртву или тако што би им пребијали голени, што је био случај у догађају распећа Христовог.

Чланови породице осуђеног су након распећа, уз дозволу римског судије, беживотно тело могли да скину са крста како би га сахранили. У супротном леш би био остављен на милост и немилост птицама грабљивицама те би трулио на том крсту собом подсећајући на потребу чувања Закона и Рима.

На овом месту бисмо могли да поменемо да својим обликом крст обухвата све четири стране света а такође и нашу хоризонсталну и вертикалну назочност те у својој јасности собом подсећа на неизбежност смрти!

На ту околност којој нити један човек или звер или биљка не може одолети или је избећи па ма били они на истоку или на западу, северу или југу. Једноставно смрт је увир свих река живота и то на неки начин можемо повезати са Пишоном, Гихоном, Тигром и Еуфратом, са те четири реке рајског врта (Пост 2:10-14) које јесу заправо та четири крака смрти, који су након пада оковали људски ход својим хладним загрљајем неизбежности, носећи га собом ка увиру. Визуелно то себи можемо да представимо као центар у који се уливају те реке са свих страна земаљских (север-југ; исток-запад). У центар који је смрт и који је неизбежан.

На том крсту су разапели Христа. На том крсту је Он умро…

Смрт Га је прогутала!

ХРИСТОВО ВАСКРСЕЊЕ – врхунац Новог звета и централно начело хришћанства, десило се у тајности. Јеванђелисти описују распеће, смрт и сахрану. Затим бележе сусрете са васкрслим Христом али тренутак када је Христос устао из мртвих био је без сведока и самим тим није директно описан у Јеванђељима. Ипак око тог догађаја се свило сво мноштво покушаја да опишу тај значајни моменат људске историје својим пером или својом кичивцом, мастилом или глином, хришћани Истока или Запада у протекла два миленијума.

Фундаментална разлика између Истока и Запада изражава се управо тим осликавањем Христовог Васкрсења. На Западу се васкрсење обично описује као индивидуални догађај где Исус васкрсава сам. На Истоку се пак васкрсење представља као догађај заједнице где Христос васкрсава држећи за руке давно преминуле ликове Светог писма, попут Адама и Еве и васкрсава заједно са њима.

Тај догађај мења парадигму крста и зато је тај симбол веома моћан у хришћанској култури јер сада уместо смрти представља живот. Уместо тачке где реке живота увиру у смрт бива тачка из које извире живот и шири се на све четири стране света. Обухватајући све и сваког или како би то Литургијски возглас дивно срочио: ”Твоје од Твојих Теби приносећи ради свега и за све!”

”Раном његовом ми се исцелисмо” (Ис 53:5) – бива сада јасније. Практични показатељ тога јесте крст а заправо његова промена од симбола смрти до симбола живота, од симбола поруге и срама до симбола победе и радости.

Централна тачка крста јесте живот који се шири од истока ка западу; од севера ка југу и који собом обухвата и нашу вертикалну и нашу хоризонталну реалност не занемарујући једну на уштрб друге нити фаворизујући једну у односу на другу. Једном речју, крст јесте симбол човека у његовој космичкој пуноћи, како је то лепо уочио Леонардо Да Винчи у свом ликовном изразу реченог.

Међутим, оно што је најзначајније за нас а поводом крста, а то ће рећи Васкрсења, јесте изражено једном иконом са Кипра. Та икона је стара између 1175 и 1200 година и налази се у цркви Панагиа Амасгоу у Ларнаки.

Христос са приметним ранама од распећа стоји на врху урушених капија Ада. У левој руци држи крст. Са Његове леве стране су Адам и Ева а са десне Давид, Соломон и Јован Крститељ. Све је то уобичајено али Христово лице је веома необично приказано. Заправо оно и јесте мотив због којег ово пишем. Христово лице у потпуности доминира овом иконом.

Уобичајено Христос се на иконама и фрескама приказује како је погледом усмерен на пут којим ходи или ка оном што чини. То међутим није случај на овој икони.

На њој Он гледа баш према теби! Његов поглед објављује да си и ти, овде и сада, део човечанства и, самим тим, учесник свеопштег васкрсења!

Да, ТИ!

Мислите о томе…