Еутаназија, као и варијације на ту тему које ћемо касније навести, не само да је тема него је управо реалност ка којој идемо и у којој већ јесмо. Једнако као и вантелесна оплодња што је пре тридесетак година срамежњиво иступила на светску позорницу. Раме уз раме са клонирањем и зачецима генетског инжењеринга.
Овца Доли је својевремено такође била вест. Данас је само споменик реалности у којој смо и ка којој све брже и све стаменије идемо. Нема заустављања и можда је то први закључак којег морамо бити свесни.
Дакле, није питање ”ДА ЛИ” неко ”КАДА” и “КАКО” ћемо прихватити еутаназију са свим њеним варијацијама, као и донирање органа које ће бити уско везано за ову проблематику јер се еутаназија данас не тиче само старих, а свакако да се неће тицати само старих у веома блиској будућности. Тек тада неће! Људски органи су данас изузетно скупи. Сутра ће бити непроцењиви а еутаназија ће имати директну корелацију са тим. Самим тим и шпекулације, закулисне радње и шта све не.
Но, оставимо ту реалност дану своме. Вратимо се ми овом данас када се још мисли да је то тек тема а не реалност.
Управо због тога, а пре суморне статистике и разјашњавања о варијацијама самог појма еутаназије, навео бих један догађај по којем је и снимљен филм о потреби еутаназије у Холандији.
Прича иде овако…
Жена којој је дијагностикован Алцхајмер по имену Ani Zvajnenberg је уплашено поднела молбу за еутаназију јер веома брзо неће бити свесна те самим тим и тај захтев не може бити прихваћен по холандским законима. Углавном, да дугу причу скратим, она је добила одобрење, подршку породице и тај дан када треба да умре сви су дочекали заједно.
Лекар ју је још неколико пута питао да ли је сигурна да жели да умре и након потврдног одговора, Ани се опростила са својом породицом, стегла руку доктору и попила на искап смртоносни коктел.
Пожалила се једино што је тај коктел био горак и са осмехом на лицу је утонула у сан врло брзо.
Присутни су најпре били у сузама, које је прекидао осмех као сећање на Анин духовит коментар напитка. Међутим, чекајућа зона се одужила. Ани једноставно није хтела да умре већ је почела да хрче. Срамежљиви погледи ка лекару су издејствовали одговор да то и није тако неуобичајено јер сви различито реагују на лекове те да сам отров није супстанца већ количина те супстанце. Теоретски гледано, и од воде бисмо могли да се отрујемо када бисмо у себе унели одређену количину. Ипак, ова илуминација присутних није допринела решењу ситуације која је постајала све више непријатна. Наиме сви они су се окупили око Ани не би ли је испратили у смрт. Међутим, она никако да умре.
Шта сада? – било је питање које је колало том кућом. Након неког времена, присутни су се осмелили на нека практична очекивања док чекају да Ани умре. Њен син је мотивисао ту енергију тако да се друштво сада преместило у кухињу да би направили што више сендвича. На крају су ипак схватили колико је то погрешно тако да су сачекали сендвиче уз Ани која никако није умирала. Сендвичи и хркање су обележили то вече те како Ани није умрла тако су се морали обратити лекару озбиљније. Јер шта ако се пробуди или шта ако њено преживљавање прекорачи у време вечере? Лекар им је свима изашао у сусрет убризгавши јој калијум хлорид у тело. Након неколико секунди срце Ани је стало. Напокон је умрла. Вечера је могла несметано да се послужи у своје време.
Пре свега, овом догађају не смемо да приступимо другачије осим као нечему што ће бити свакодневна појава за коју деценију. Не смемо да приступимо овом догађају ни као пародији (јер то свакако да није), нити осуђивачки (јер то никако не смемо као зрели хришћани), нити са ставом да се то дешава неком другом и негде другде (јер то једноставно у овој цивилизацији ”глобалног села” више није могуће).
Овоме требамо да приступимо као нечему што има своју премијеру али што ће се ускоро имплементовати по свим градовима цивилизованог света. Као вештачка оплодња, генетски инжењеринг и клонирање. Све то је некада имало своју премијеру (овца Доли је добила чак и споменик), а све то данас има своју свакидашњу употребу. Ипак, ову премијеру не смемо доживети као грип са Нила којег преносе комарци и вране јер то једноставно није ту да би нас плашило или параноисало или тим увећаним опрезом осакатило за било коју акцију током овог периода када једноставно не можете да избегнете комарце па ма колико вранама измакли.
Прихватање реалности не значи дефетизам и огорчено препуштање тој реалности која је далеко изнад нас. НЕ! Прихватити значи ПРОМЕНИТИ и хришћанство у свој својој победи нам управо о томе сведочи. Хришћанство је победило јер је прихватило. Христос је победио јер је прихватио. То значи имати акцију. Све остало је само ре-акција.
Но, вратимо се сада статистици и варијацијама на тему појма еутаназије. Термин еутаназија води порекло из грчког језика и у буквалном преводу гласи добра смрт (εὖ, еу (добар, леп) + θάνατος танатос (смрт). Постоје различите дефиниције еутаназије, а једна од најједноставнијих и најчешће коришћених каже да је еутаназија пракса намерног окончања живота како би се олакшали бол и патња. Сем појма еутаназија, постоје и варијације на ту тему као што је појам самоубиство потпомогнуто од стране лекара (енг. Phsician Assisted Suicide – PAS). Овај термин је широко распрострањен у стручној литератури, мада се сусреће и новији, исправнији термин смрт потпомогнута од стране лекара. Канада је у своје законодавство увела и термин медицинска помоћ у умирању (енг. Medical Assistance In Dying – MAID) којим су обухваћене и еутаназија и ПАС. Мада имају сличне циљеве ПАС и еутаназија се разликују у томе да ли лекар непосредно учествује или не учествује у чину који окончава живот. Основна разлика између еутаназије и ПАС је у томе што код еутаназије лекар изводи интервенцију која окончава живот (интравенски убризгава лекове), а у случају ПАС лекар обезбеђује потребна средства (рецепт за лекове) и/или информације, а болесник сам извршава чин. Тренутно је медицинска помоћ у умирању дозвољена у 7 земаља света (Холандија Белгија, Луксембург, Швајцарска, Канада, Колумбија, Нови Зеланд), у 9 савезних америчких држава (Орегон, Вашингтон, Монтана, Калифорнија, Колорадо, Вашингтон ДЦ, Мејн, Њу Џерси), и у државама Викторија и Западна Аустралија у Аустралији. Еутаназија деце дозвољена је у Холандији за децу старију од 12 година (планира се укидање овог ограничења), у Колумбији је дозвољена за децу старију од 6 година али само у терминалној фази болести, док у Белгији нема старосног ограничења, а у Швајцарској потребна старост није наведена.
Најчешћа обољења због којих болесници подносе захтев за медицинску помоћ у умирању су у свим земљама малигне болести. Међутим, свуда се региструје постепено повећање удела других болести које се наводе као разлог за подношење захтева за еутаназију или ПАС.
Као најчешћи узрок патње болесника који су поднели захтев за МАИД наведени су губитак способности ангажовања у смисленим животним активностима и немогућност обављања уобичајених дневних активности, а не како би се то можда могло очекивати бол који се не може контролисати. У Холандији еутаназија и ПАС се најчешће изводе у кући (80%), док се у Канади и Белгији приближно једнак број случајева извршава у кући и у болници (око 35%). Еутаназију свуда најчешће врше лекари опште праксе и породични лекари (65% у Канади). Написано ипак не може да има икакав закључак осим хладне евалуације околности у којима смо. Заправо циљ овог текста није да заузме једну или другу страну размишљања о овоме већ више да подсети на реалност која нам се примакла док смо ми мислили да се то само другима може догодити.
Е, па, драги моји, то нам се управо ДОГАЂА!
Мислите о томе…
