Овај технолошки развој који је одскочио на скали напретка човечанства за последњих педесет година више неголи за досадашњих пет стотина година, јесте резултирао и једном врстом равнодушности према онтолошким питањима постојања.

Сведен на ниво потрошача којем је једини циљ да оствари што удобнију свакодневицу, људско биће је девалвирало свој мисаони потенцијал на скарадне садржаје и јефтине импресије које се беспоштедно деле путем средстава јавних информисања. Са почетком ере интернета та свера је досегла свеобухватне размере.

Нормално да постоји и друга страна те летаргичности људске духовности или барем мисаоног концепта живљења и ту јесте садржај нашег размишљања у овом тексту. Та друга страна је такође оличена у покушају да униформише људско духовно искуство уклопивши у себе сваку врсту духовног искуства као оног које је релевантно и пожељно.

Још је почетком осамдесетих Запад запљуснуо талас self help приступа трансценденцији свакодневице. Управо, јер потрашачки стил и начин живота доводи до безизлаза као последње дестинације и свог коначног одредишта. То свакако да ствара нелагоду а самим тим подрива и сам систем друштвеног уређења. Пишем ”Запад” али не као географску одредницу, јер она то свакако да више није, већ као индикатор вредности у људском друштву.

Self help приступ је у својој многостраности обухватио значајан део популације и проширио се пандемијски диљем земљиног шара. Након пада Берлинског зида и завршетка хладног рата, Self help је покуцао и на врата традиционално православних народа који су подизали своју духовну свест након вишедеценијског тровања атеизмом као једином ”правом вером” човековом. Индикатор тог стања људске свести јесте изјава Енвера Хоџе како је Албанија најразвијенија земља на свету јер у њој више нема ни једног човека који верује у Бога.

Многострукост садржаја и духовних смерница у практичној примени путем практиковања одређених дисциплина које нису толико доктртинарно различите или чак туђе наративу из којег је сам човек поникао, чини селф хелп приступ духовности изузетно пожељаним.

Међутим, оно што је најпожељније, ако се можемо тако изразити, јесте управо апофатичност приступа неизразивој тајни Божјег присуства у свету и човеку, поготово јер се до граница суза скарадном катафатиком, ”правилно знање” о Божјем науму сасвим дистанцирало од слоја интелектуално развијених људских јединки које се једноставно не могу више помирити са концептом узрочно-последичног приступа реалности, која је заправо много више од те Њутнове евалуације поретка у Космосу. На крилима квантне механике, мислећи човек данашњице једноставно не може да прихвати катафатику као меродавно средство Богопознања или као легитиман пут до њега.

Али оно што је најбитније да се схвати јесте то да Православље, заправо Хришћанство, никада није ни инсистирало на катафатици као добром методу Богопознања. Штавише, катафатика јесте одувек била израз оних који су ”млади у вери” и који својим ревновањем мимо духовног старања оних који су у клиру, неретко забразде у прелест ”правоверних” и онда, на крилима те заблуде, почињу да прекрајају учење Цркве по сопственом нахођењу. Управо је то и такво одударање од учења и приступа Цркве, широм отворило врата self help варијацијама на тему духовности унутар православних народа.

У хришћанској ери, почев од Дионисија Ареопагита, појам „апофатичко богословље“ се користи насупрот катафатичком богословљу, који је карактеристичан за нижи ступањ Богопознања. Према писцу Ареопагитика, који сумира изразе разрађене у неоплатонизму и патристичкој књижевности, код Кападокијских Отаца, а посебно код Светог Григорија Ниског, коначан циљ апофатике није порицање Божијих својстава или пак негирање било каквих атрибута који се односе на Бога, већ њихово прећуткивање, „будући да је Бог не само изнад сваке тврдње, него и изнад сваке негације“.

Значајно је нагласити да нам апофатички метод, по Дионисију, „много више од катафатичког, као интелектуална аскеза слична егзистенцијалној аскези преподобних, може открити Истину“. Стога, „за апофатичко знање би се пре могло рећи да је над-знање, не недостатак знања већ савршено знање и зато је несамериво са било каквим делимичним знањем“, како би то јасно дефиницијом изразио генијални православни мислилац Георгије Флоровски.

Хришћанска апофатика и катафатика у основи се разликују од философског приступа метафизици који је данас изражен у својој self help варијацији на тему истог тог античког приступа. Апофатичко богословље тежи да изрази Божију апсолутну трансцендентност путем доследног одрицања свих његових атрибута и ознака, одбацујући редом све представе и одређења која се на њега односе. У основи апофатизма се налази идеја „неизрецивости“ или пак неописивости речима тог ”нечега” или „Некога“, а као такав овај метод својствен је свим развијеним философским и религијским системима. Апофатизам дакле, није својствен само хришћанској теологији него се, као такав, апофатизам појављује и у философској мисли. Ипак, са друге стране, хришћанска „апофатика одбацује јелински (философски – прим. аут.) поглед на истину, наглашавајући да се оно што знамо о бићу, тј. о творевини, не може онтолошки поистоветити са Богом“ и то постојање различитости у приступу овим речима, јасно наглашава још један врсни теолог данашњице, митрополит др Јован Зизјулас.

 

 

 

НАСТАВИЋЕ СЕ…

1 KOMENTAR

  1. Уместо „постави одговор“ ставити „постави коментар“ или „оставите мишљење“ …
    У мноштву искачућих слика и лажних узнемирујућих наслова, наравно не случајно, појави се и ова страница. Међ разним у шареним одорама ето и Др. Угрина. Тако је , шопинг молови, архаично већ тржни центри, апсолутно личе на најужасније SF филмове где групе људи, читави градови,путују свемиром огромним васионским бродовима у којима „имају све“ . Идентично распоређено, ресторане,биоскопе,сале за игру,куповину… Без прозора наравно, ваздух циркулише машинским путем. Они тако забављени често отпутују у смрт у тој љуштури која углавном скрене са курса уз најјезивије сцене како се чак рађа још једна генерација у том акваријуму. И умире у њему.
    Није прелест победничко осећање стајати баш сад испод процветале липе и БЕСПЛАТНО ,попуст 100% значи, удисати рајски парфем који она
    БЕСПЛАТНО даје свима. Ко има срећу да у том облаку узме понеки срк кафе- тај је Творцу одао признање за укус и мирис рајске баште већ од само две биљке !!! Познаваоци људске психе би нама који користимо такве попусте уштедели силно време које трошимо на размишљање како (опет) вратити људе под липе ? Сиромаштвом, образовањем или банкротом тих акваријума ? Милиони нас рођених пре 40 и више година,се не сећамо голог и босог народа по улицама уз две фабрике обуће и четири фабрике одеће у тадашњој држави. Прецветаће ми липа, одох…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име