Учење великог античког философа Платона, као и његових неоплатоничарских коментатора имаће значајну улогу у формулисању апофатичке традиције на тлу Европе, те самим тим, тенденција self help приступа духовности није одлика новине у људској потрази за смислом и онтолошким одговорима на овим просторима. У основи оваквог апофатизма је људска тежња да се трансцендентно заштити од профанације и да се онострано доживљава као тајна о којој није могуће баш све рећи и исказати је, те да то и није најбитније у човековом приступу Тајни над Тајнама.

На плану епистемологије, нарочито у савременом добу, ово питање је поново дошло у први план. Од одговора на постављено питање Богопознања, често зависи и садржај најважнијих теолошких тема и чак корак даље, садржај човековог приступа према другом човеку, природи и окружујућој реалности.

Self help је израз и показање колико нисмо заједница и колико нисмо Црква. Self help је последица која се бави санацијом последица, те самим тим, узрок и овог пута остаје неухватљив као што није био очигледан ни античком свету који је ”напредовао” истоветним мисаоним дискурсом.

А онда се тој антици указао Христос. Европа Га је пригрлила, поставши колевка Хришћанства. Данас, та иста Европа већ одавно није Хришћанска а self help се све више показује као палијативна нега добровољних робова – такозваних потрошача. Конзумената живота, људи, садржаја, импресија, религије, друштва… свега.

Но, да ли је живот у узимању или у давању? Да ли ми конзумирамо живот или дајемо животом живот? Ово јесу управо питања на која се добијају дијаметрално различити одговори а у односу на одговор самог човека по питању Богопознања.

Битно је истаћи на овом месту да је за Православље, за хришћански Исток, теолошка епистемологија првенствено „оваплоћенска“. Познање Бога, дефинисано је богочовечанском заједницом. Оваплоћење Христово јесте присуство трансцендентног Бога у пуноћи и на тај начин је омогућен услов за заједничарење са Богом.

Знање Бога је искуство заједничарења са Њим. Премда се онтологија и епистемологија не могу сасвим одвојити, Оваплоћење даје приоритет онтологији. Богочовечанска заједница која се открива и остварује у Оваплоћењу, јесте одговор на питање како и на који начин је познање Бога уопште могуће. А та становишта на најјаснији начин изражавају дивни православни мислиоци данашњице, као што су Владимир Лоски и митрополит др Јован Зизјулас. Плус, за Лоског апофатизам (тј. мистично искуство) укључује лично искуство. Према томе, теологија је израз најдубљег хришћанског искуства, а ово искуство нисмо кадри у потпуности изразити нашом мишљу.

Зато је Литургија апсолутни полигон Тавора у нашим 24/7 околностима те ту, свако по својој мери, окушава ту таворску светлост којом даље преображава читав један свет који је донео собом на тај Тавор (Литургију). Свакако да када пишемо Литургија, мислимо – Евхаристија, јер је једноставно једно без другог немогуће за практиковати. Сасвим је логично да без заједнице (причешћа) са Христом не можемо имати заједницу са Христом. Нормално да својом катафатиком себи можемо појаснити зашто ће Бог ово или оно, јер смо ето недостојни…

Међутим, поента апофатичког, искуственог богословља, јесте управо у томе да се том гласу одазовемо и да заједничаримо (причестимо се) са Христом, насупрот свим ”аргументима” зашто баш не и зашто управо тада нисмо достојни. Па,  једноставно је – и нисмо достојни, само смо чули Глас и одазивамо Му се радосног срца. И то је најдубљи израз апофатике у овом нашем времену аргумената и чињеница. Свега оног што нас је и довело у ћорсокак онтолошког мисаоног дискурса.

Међутим, и поред свих аргумената и поред свих покушаја и поред свих тумачења, најјаснији путоказ ка правилном Богопознању јесте Јеванђеље а заправо прича о два путника која су кренула за Емаус. Уз пут им се придружио Христос. Нису Га препознали иако им је горело срце, иако су чули аргументе о писаним сведочанствима о Њему која им је говорио тада Он. Ипак, нису га препознали…

АЛИ, када су преломили хлеб и када су имали заједништво трпезе, тек тада су Га препознали. Тек тада су схватили и тек тада су им се очи отвориле…

Мислим да је то једини проверени дискурс личносног Богопознања у мери коју можемо понети. Коју можемо поднети. У мери у којој ће и наше очи бити (остати) отворене.

 

 

КРАЈ

1 KOMENTAR

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име