Велики Четврак је испуњење и практична примена Христових речи: ”Гле, све чиним ново!” (Отк 21:5) и ”Немојте да мислите да сам дошао да срушим Закон или Пророке. Нисам дошао да их срушим, него да их испуним.” (Мт. 5: 17), које мимо догађаја Великог Четвртка могу да се учине контрадикторним.
Чак и сасвим супротстављеним јер како је могуће све ново чинити уколико се не поништи старо јер: ”ни ново вино не сипа се у махове старе…” (Мт 9:17), зар не?
Но, пре него ли се позабавимо овим догађајем, не би било згорег подсетити се свих догађаја у склопу овог великог дана.
Најпре наставимо са контрадикторношћу у опису овог дана пошто синоптичари тврде да је Тајна Вечера била на саму Пасху док код апостола Јована испада да је Христос све то учинио пре самог јудејског празника Пасхе.
Дакле, према синоптичким јеванђељима (Марко, Матеј и Лука), Христос је разапет НАКОН Тајне Вечере која је по њима била на саму Пасху, уједно је то и време кад се (по Тори) почињао јести пресни хлеб.
Матеј 26:17 – „У први дан пријеснијех хљебова приступише ученици к Исусу говорећи: гдје ћеш да ти зготовимо пасху да једеш“?
Међутим, по апостолу Јовану, Христос је осуђен и разапет пре јеврејске Пасхе:
Јн.18:28: „Исуса поведоше од Кајафе у судницу. Али бјеше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би опоганили, него да би могли јести пасху“.
Јн.19:14: „А бјеше петак уочи пасхе око шестога сахата; и Пилат рече Јеврејима: ево цар ваш“.
Из овога настаје и спор да ли се за Евхаристију, која је установљена на том догађају, користи квасни или бесквасни хлеб, али то је друго питање подједнако шкакљиво, и на око контрадикторно, као и ово. ,
Постоји верзија да је Исус заправо био Есен, а они су Пасху празновали по другачијем календару од осталих Јевреја. Међутим, они нису имали жртвени систем, па је чудно да ученици питају Христа где да му приготове пасхално јагње.
Наше објашњење и наша логика каже да је Христос заправо ”Јагње Божје” које пролива крв за грехе целога света, па су зато синоптичари Тајну Вечеру назвали пасхом. Али зашто се онда спомиње Празник пресних хлебова?
И на овом месту вреди објашњење које говори да се цела седмица Празника пресних хлебова колоквијално називала „пасха“, па се у том контексту апостол Јован изражавао.
Међутим, како разрешити ове дилеме ако се крене оваквим приступом догађају Великог Четвртка? Како од дрвета онда угледати шуму пошто свака од ових недоумица има свој одјек у људској логици, позивајући собом човека на здрав разум и истаживање.
То је иста она логика која поставља сасвим релевантно питање – ко је достојан да се Причести и колико је потребно да се човек Причешћује и да ли ће Бог замерити човеку ако се без исповести Причести или ако се често причешћује јер ипак на тој Вечери је Христа питао Јуда – да нисам ја тај који ће те издати?
И самим тим, јесмо ли ми ти који заједничаримо (причешћујемо се) са Њим а онда Га након тога својим животом издајемо?
Да, све су ово релевантна питања и на око одрживе недоумице. Но, вратимо се опет овој примарној недоумици око времена самог одржавања Тајне Вечере. Да ли је заправо ту реч о контрадикцији међу јеванђелистима? Можда је само неки од њих (Матеј рецимо) једноставно дао погрешан тајминг а остали то прихватили (копипејстовали)?
Речи као што су ”можда” и ”али” јесу заправо бране слободног истраживања и закључивања по питањима Христовог приступа људима пошто на тој Вечери јесте установљено да док год савршавамо Евхаристију, Он јесте са нама. Заправо тиме Га актуализујемо у времену чинећи на тај начин наше време делом вечности. Делом Царства Божјег. Али то није линеарна логика те самим тим ”можда” и ”али” морају да се уклоне из једначине нашег размишљања уколико желимо ХРИСТА као резултат!
Оног истог човека који је тада оправо ноге ученицима својим, што није ни мало пријатна радња, та погледајте само ђонове својих ципела па ћете схватити делић те реалности.
Оног истог човека који је Јуду љубављу прихватио и имао места за њега за Својим столом.
Тај човек, Спаситељ наш, директно повезује Евхаристију, са нашим учешћем у будућем Царству Божјем. Зато на крају Тајне Вечере и говори апостолима да то чине у његов спомен, да им тиме, причешћем, завештава само Царство Божије.
Због тога нас Христове речи: ”ово чините у мој спомен” (Лк 22:19), у контексту литургијског времена, најпре повезују са историјским догађајем Тајне Вечере као установљења Евхаристије, али нас тај спомен уједно упућује, повезује и чини учесницима будућег Царства Божијег. И та реалност је једноставно шах-мат за све ”можда” и ”али” приступе овог света.
Јер, када узмемо у обзир овај богословски контекст, постаје јасно зашто је у раној Цркви Евхаристија представљала саборно дело које је подразумевало учешће свих. Једноставно, у раној Цркви причешће није било обавеза или дужност, ствар фрекфентности или достојности већ једно егзистенцијално питање ослобођено ”можда” и ”али” недоумица.
Једноставно – или постајеш учесник вечног живота, дарованог људском роду и свеколикој твари у Христу, или не. И то је све!
ХРИСТОС ВАСКРСЕ
