Почиње као бајка, јер давно беше, собом подсећајући на књижевницу Максимовић, пошто је крвљу прожета. Тужан осврт још само Лазаревић је могао дати, да би данас тај ход био само једна од тема, која се алкохолом залива. А затим урлици; а затим бусања у јуначке груди, те френетична заурлавања о идеји, која ни самим актерима није нити јасна, нити доживљена. Много штошта није некада било јасно књижевнику Лази, много штошта је данас савршено јасно његовим штићеницима, у драгом нам Центру. И опет маса урла, и по који новчић вади, и опет је потапшај по рамену омиљена форма; комад круха – ту и тамо, наравно динар – за нечији оброк цели. Данас се СМС-ом он може послати! У Лазино време се морало до Теразија.

А тамо, сурет два света – богаља и лежерних људи са својим маман у ходу, ка сладоледу и хотелу Москви. Ружан призор – сакат човек, те му се мора бацити динар окренуте главе.. У крајњој линији, то је и безобразлук! Зар је толико бесраман да ни огледало нема, зар заиста не схвата колико је гротескан без тих руку и те ноге, и, зар још и деца морају патити због нечије туге, уместо да на миру полижу своје кугле, а поносна мајка, своју кафу, на миру да попије у прелепом барокном окружењу, што из цивилизованог Беча стиже?!

Да Бог сачува, што тада није било СМС-а! – као да узвикује поносна маман, из једне од парцела Новога гробља (тачније парцела прекопута кожара Ристића, а између удовице месара Рајића и трговца Карамарковића), колутајући очним шупљинама, те лактајући удовицу Рајић, све уз покушај намигивања (недостају јој капци). Карамарковић се не слаже, ипак су то хероји, те клима лобањом (фиксирали су је јастуком од тврдога броката који не пропада тако лако), спокојан, јер зна да је много више дао (син му је зарад таквог дара у интендантима био до 1915.) и није се згражавао ни да те јаднике на улици загли, те да их тако огреје својом топлом бундом, децембра, те кризне 1919.-те. Исувише софистицирана удовица Ристић није желела ни да коментарише новонастале дилеме, опијена свих ових деценија срећом што јој је муж захтевао да га сахране у родној груди (на двадесет трећем километру од планине Злот).

На само којих стотинак метара од ове веселе дружине, лежао је и тај јадник са Теразија, слушао их је, те се и сам питао да ли је неумесан био што су га истоварили после опоравка (у један од београдских пансиона), саопштивши му вест да се нема где, нити коме вратити, те да му је најбоље ту да остане и да не верује превише, књижевнику Лази. Наш народ ће заиста позлатити те ваше ране – сећа се да му је то, уз отпусну листу, последње поручио неки млади лекар, ентузијаст зацело.. Па, и ово место на Новом гробљу, уз овако велелепан споменик пораженог орла, није тражио сам, нити га је добио зато што је кожар или трговац, већ, само игром пуког случаја: када су га смрзнутог у мртвачницу носили (пошто се убрзо, након окончања рата окончао и пансион, па је завршио на улици), јануара те турбулентне 1929.-те,  – испадоше му, из унутрашњег џепа, на левој страни, пар дрангулија увијених у дотрајало тробојно платно.

Види, па овај је носилац Карађорђеве звезде, Таковског крста, Албанске споменице и …шта је па ово?! – усхићен узвикну бивши коњушарев син.

Орден Светог Саве другог реда – коњино једна мала, балава! То добијају они који не дају паре за први ред, али им је због заслуга немогуће не дати други ред! Овај човек је херој! Морамо обавестити управника! – рече старији.

Како је тада, том јаднику било топло када је чуо те речи, умало му спиритуалне сузе не пођоше на очи, а праву катарзу је искусио спознајом да до царина, ипак неће доћи. Сећа се још да му је мало било – дегуте, када је видео, на сопственој сахрани, уз све војне почасти, многобројне познанике са Теразија (један му је чак и говор одржао), осећајући још увек тај горак укус хлеба, купљен њиховим динаром.

Увиђајући да је много млад био те дванаесте, па тринаесте, четрнаесте, петнаесте, схвата да је био довољно стар те шеснаесте, седамнаесте, Осамнаесте.. И када је постао довољно стар, тамо негде у беспућу Африке, схватио је да је највише плакао за Гораном, кога је изгубио на обронцима Шар планине, те да се тешио ликом своје мајке, своје њиве, жене и оца који ће га чекати када се врати из ове чудне земље.

Лик жене му се мало изгубио. Тек што су се венчали, наишла је дванаеста и тек што су се поново срели, наишла је четрнаеста, али оно што се није изгубило – јесте додир, јесте Реч.

Ееее, Реч. У доби када је већ био довољно стар да би разумео, схватио је јачину Речи. Била је то седамнаеста и био је то Кајмакчалан. И опет, спиритуалне сузе прате спознају да су ту планину добили на јуриш, на Реч. Реч, да када је освоје, имају упориште за дом, јер су прешли границу и налазе се у Србији! А онда, година неразумевања. А онда – година стајања. То, иако је имао довољно година да се може сматрати смисленим, није смислио, нити разумео…

Чему све то када смо на прагу? – размишљао је тада јадничак са Теразија.

Тада му се јављала слика оца. Схватио је тада своју улогу и разумео, да на њиви није био већ пет година.

Каква ли је сада, да ли отац може све сам, да ли ће ме грдити што сам оволико задоцнио? – биле су мисли јадника са Теразија тог студеног јануара, те 1918.-те.

Мирис пролећа је те године био најјачи, некако је собом подсећао на шљиве, на жетву; опет му слика оца пролете кроз главу.

Да ли ће ме грдити? – запита се јадничак са Теразија стегнувши пушку јаче – да ли ће ме много грдити?

Кроз главу му пролете и то да је те године схватио шта значи дуг дан, као летњи до подне, и таман када је мислио да подне никада неће доћи… стигао је четрнаести септембар и команда!

Налазио се између Братислава и Живојина. Слепљени блатом у том невеликом рову разменили су последње бриге о њивама плодним. Каплар је дао знак за припрему. Напокон је стигао тај дан, диван дан, четрнаести септембар и..

Ја могу кући… могу кући!

Још једна команда за готовос пре одсудног звиждука и јадничак са Теразија стеже пушку још чвршће, погледом упртим у бајонет…

Чудо! Тада је доживео чудо! Уместо сопственог одраза на оштрици бајонета, угледа лик своје жене, на који као да је заборавио свих ових година, а сада га је – јасно видео….

Напокон звиждук! И он је кренуо…

 

Знао је куда иде и ко га чека!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име