Свештеник др Угрин Поповић: Да ли су обичаји постали опасност нашем духовном развоју?

На жалост, обичаји су се код нас свели на ниво отвореног сујеверја те љубави према прецима на уштрб љубави према потомцима. Пошто напредак собом искључује одређене обичаје као очигледан баласт модерном начину живљења.

Свакако да ми овде форма не дозвољава да се бавим овим питањем у ширини коју оно собом заслужује те ћу тако да издвојим пар најочигледнијих обичајних застрањења, која су данас постала препрека духовном развоју и очигледна сметња потомцима уколико се држање истих прогласи љубављу према прецима.

Но, пре свега, желео бих да нагласим како ово питање углавном нема своје постојање међу литургијски оствареним људима. Онима који се причешћују и који на свакој литургији бивају сведоци Христовог Васкрсења.

Понекад се чује како је битно за четрдесет дана донети четрдесет свећа и онда долазимо до траги-комичног резултата када породица донесе четрдесет свећа које нису купљене у Цркви већ у драгстору или Максију или Велмарту, и онда са великом озбиљношћу постављају питање да ли да их држе упаљеним док обред траје и ако да, да ли да то буде горећи сноп на раци или да се раздели по комад свакоме по на особ те да тако ти људи постану чувари пламена.

То питање само по себи заиста показује одређени степен духовног развоја али праву слику тог степена представља заправо бављење том темом која је већ својом накарадношћу дала одговор на сва питања јер та свећа није узета у Цркви а буквално једини разлог због којег треба донети већи број свећа, и који има иоле своју логичку и верску изводљивост, јесте у томе да тим актом помажете своју Цркву и своју парохију. Исту ону, дакле, која на сваком догађају Литургије на Проскомидији и на Великом ходу, помиње тог Вашег уснулог рођака или пријатеља. То је буквално једина улога мноштва свећа на парастосу или опелу.

Буквално!

Али, одлучивши да својом куповином тих свећа у Велмарту, мега и гига маркетима, или локалним пиљарама, Ви помогнете трговачки развој своје земље или свог краја, саму функционалност те свеће, као сакралног средства, тиме сте поништили и онда је заиста НЕБИТНО хоће ли те свеће горети у снопу, код сваког по на особ у руци, у цркви, локалном музеју, или не горети уопште.

Такође један од ”обичаја” који је већ неколико деценија прерастао у трагичан слет људске глупости и примитивизма јесте обичај храњења на гробљима. То заиста некада буду прави пикници и посела уколико је покојник био млађи човек или ако је задушни дан. Ту се чак могу видети и јагањци на ражњу, чорба од јагњеће главе (која је у одређеним крајевима обавезна) те пуњене сарме и паприке, било да је реч о данима у току поста или мрса.

Једноставно, печено прасе је неизоставни чинилац народног жаљења за покојником. Свакако да и покојник у таквој консталацији ствари има свој тањир и место за столом но то нас сликом онда води ка софри, која се обавља у кући те ћемо анализу те реалности овом приликом изоставити.

Вратимо се зато сликом на гробље на којем је гробна рака прекривена столњаком и најфинијим јелима са све прасетом или јагњетом, а некад и обоје, као закулисним и обавезним инструментима породичног жаљења. Како Вам се чини ова слика?

Има ли смисла?

Заправо, има смисла и своју веома логичну примену, као и четрдесет ЦРКВЕНИХ свећа.

Верујем да сви можете да замислите да цивилизација није започела у овом веку, или непосредно пре њега, тако да је пут који је човек имао са читавом својом породицом (која је раније била вишечланија у односу на данашњу), да пређе на воловској запрези или коњској запрези или возом, био тада знатно већи изазов. Поготово ако би и деца ишла а ишла би увек јер једноставно није имао ко да их причува јер бејбиситерки није у том времену било ни у градовима а камо ли у селима.

Тако да, од пет до десет људи креће. Тих од пет до десет људи треба сачекати и укрепити. Тим од пет до десет људи треба дати нешто да имају уз пут када се враћају својој кући пошто једноставно јесте неприродно за очекивати да људи који су својим присуством изразили своје поштовање ожалошћеној породици, са собом носе кофер пун хране за пут и уз пут. Једноставно, то није у култури нашег народа.

Ипак, данас је 21 век и буквално највећа могућа раздаљина се прелази за пола дана а свакако да ниједна постојећа раздаљина не може бити повод да се прави пир и гозба на гробу покојника. Како за само то опело тако и за било који парастос или задушни дан. Једноставно, тај обичај је изгубио своју функционалност.

Управо, све оно због чега је и настао, пошто ретко који обичај има своју везу са интегралним хришћанским учењем. Чак ни боја на Васкршњем јајету није одређена, као ни дан када се та јаја кувају. Сваки дан у Страсној седмици јесте добар дан за то а најбитније је да то јаје буде Васкршње јаје а не јаје у овој или у оној боји.

Мислите о томе…