Између многих и многих ствари, молитва је битна јер се њоме подсећамо Христа. Она је једна духовна дисциплина физичке природе. Том својом целовитошћу нама омогућава да допремо до Њега.
Међутим, сада следи део који ће многе од вас изненадити. Наиме, тиме што има своју физичку а не само духовну раван, молитва нам приближава Бога. Лако је схватити неко апстрактно Биће које ето, има своје каприце али у принципу је добро јер је непознато а моћно. Исто као што је и лако волети цео свет, човечанство, космос, универзум и тако те општости.
Оно што је тешко јесте волети конкретног човека и имати пред собом конкретног Бога. Конкретну личност. Не можете волети универзум у вортексу љубави или у вибрацији радости грлити читаво човечанство а ближњег (а то је онај човек који је у било ком тренутку поред вас), одбацивати властитом равнодушношћу. Дакле, не нужно мржњом. Небрига је довољна. Пошто у љубави нема небриге.
Конкретна личност је Бог и ту долазимо до проблема јер бисмо највише волели да и према Њему имамо равнодушну љубав. Зато је Он у ово наше време постао ”Творац”, ”Архитект”, ”Универзум”, ”Креатор”, ”Извор” и тд и сл. Јер тако постаје општост и могуће је онда волети цео свет јер је то делић Њега, као и ми што смо. А комшија… е, то је већ небитна категорија пошто тај Универзум у мени „вибрира“ сада на другачијој фреквенцији. И то је то. Склапам очи и полећем! Универзум чека а вибрацијом сопствене љубави сам управо обгрлио читаво човечанство… и какав сада комшија! О 7.000.000.000 људи ми овде говоримо! Шта је један комшија у односу на тај број!
”Човек је само ништица у реду истих” – изјавио је Ниче крајем претпрошлог века. Но, ми смо заборавили да човек заправо није број јер смо доживели и доживљавамо другог, оног до себе дакле, као средство а не више као циљ. Самим тим и Бог је морао да постане, или боље рећи – да остане, средство нашег личног интереса. И ту се интересна свера грана у два правца:
- Интерес роба – који ће извршавати одређене радње не би ли тиме спречио властито кажњавање.
- Интерес надничара – који ће извршавати одређене радње не би ли тиме монетизовао личну ”љубав” према Господу.
Међутим, у оба правца други је секундаран а ”спасење” ма ког сценарија је подношљиво са већим или мањим губицима људског рода јер ипак ”не можеш направити омлет уколико не разбијеш пар јаја”! Јасна логика а колатералне штете су одувек постојале.
Као што из овога можемо да видимо, логика ”царства земаљског” се ни мало није променила од времена када је Христос ходио земљом. Равнодушност Израела се окаменила у форми и стриктном придржавању одређеног система понашања и деловања. Између осталог, због кршења тих правила, Христа су разапели. Дакле, уместо универзума или космоса или креатора … своју равнодушност Јевреји су уоквирили ритуалима и формама које су олакшавале бивствовање у равнодушности према ходу са Богом. Христос је собом протресао читав њихов свет из те летаргије ритуалности.
Христос је објавио долазак Царства Божијег! Ретко ко га је разумео и од Његових ученика. А од представника званичне ритуалне религије, на неразумевање додало се и непријатељство пошто је тај покрет собом представљао опасност. Опасност од промене. Опасност од Нове вести од личног Бога. Пророка у то време у Израелу није било већ 400 година, самим тим ни живе вести. Али то је рефундирано ритуалима, правилима, јасно одређеним понашањима. Свим могућим општостима оног доба. Јер будимо реални, зар представници паганских религија нису исто тако били морални? Исто тако ревносни у ритуалима? Па која је онда разлика између Израела и пагана?
Схватате? Уколико уклоните личног Бога нема разлике!
А вести од тог Личног Бога није било 400 година.
А онда се појавио Исус Христос, објављујући да је Он Син Божији и да се приближило Царство Божије.
Недуго затим, разапели су Га.
Језовит крај једног неуспешног живота. Систем је самлео још једног револуционара. Ништа ново…
Е, сад полако долазимо до монументалности наше молитве том личносном Богу Исусу Христу!
Сада, када разумемо да је закован висио док му се маса ругала а првосвештеници ликовали, ученици разбежали. Сам мирис крви, измета и зноја који је обавијао то тело, својом одвратношћу је подсећало на ИЗДАЈУ.
Сада можемо да схватимо битност молитве као дијалога, јер управо њоме схватамо да је Бог постао човек али и то, да сам разлог тог Његовог дела, не можемо да догледамо. И зато верујемо ап Јовану који каже да је Он то учинио јер нас воли.
Али, да ли то значи да Он воли уопштено идеју човека али не и конкретног човека или то значи да Он ипак воли сваког појединачног човека? И у тој љубави је учинио једно дело које је затим посведочио Својим животом!
Вратимо се сада сликом поново на тај крст. На том крсту је једна конкретна личност. И једно конкретно дело!
Та личност тада вапије – ”Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?”
Пита али не куне. Не зове на освету. Не обећава црнце-демоне, који ће дисциплиновати сваког следећег грешника који буде умро, не би ли на тај начин одужио свој дуг Богу за ту увреду и понижење које је Господ претрпео.
Не, Он то није урадио. Оно што је урадио јесте објава Васкрсења које нам је тада понуђено. Оно што је урадио, јесте нешто што ни до дан данас није схваћено.
ОПРОСТИО НАМ ЈЕ!!!
Ту, на крсту, окружен полусветом, безубим осмесима, смрадом устајалости и простачким церекањима. Окружен једино тиме а без и једног познатог лика… Ту, последњим дахом овоземаљског живота, Он вапије Оцу:
”Оче, опрости им јер не знају шта чине!”
Својим ПРИЧЕШЋИВАЊЕМ показујемо да смо свесни те љубави. Да смо свесни тог ОПРОШТАЈА. Да смо свесни да га никаквим постом или монтираним кајањем или било којим другим ритуалом једноставно не можемо заслужити, нити Га постати достојни.
Заправо, созерцавањем те Крсне жртве Господа и Спаса нашег Исуса Христа у тој нашој молитви Богу, напокон схватамо да ЛИТУРГИЈСКО питање није ”да ли си достојан” већ ”да ли си храбар”?
ДА ЛИ СИ ХРАБАР ДА СЕ ОДАЗОВЕШ ХРИСТОВОМ ПОЗИВУ?
Мислите о томе…
