Пакао као немогућност у светлу Максимове онтологије
Свети Максим Исповедник изричито одбацује схватање Оваплоћења као накнадне Божје интервенције. У Ambigua он тврди да је „тајна Христова“ претходила свим вековима и да је управо она била разлог због кога је свет уопште створен:
„Због Христа, односно због тајне Христове, све време и све што је у времену добило је свој почетак и свој крај постојања у Христу“ (Ambigua 7).
Ова реченица је кључна: Христос није део историје — историја је део Христа. Време није неутрални континуум, већ кретање ка Оваплоћењу као свом центру и испуњењу. Зато Максим може да каже да је јединство створеног и нествореног било „тајно намеравано пре векова“, а не изазвано падом.
У Quaestiones ad Thalassium Максим додатно прецизира да створена бића не поседују у себи разлог свога вечног постојања, већ да постоје динамично, кретањем ка Богу:
„Све што је створено по природи је подложно кретању, јер нема у себи разлог непокретности“ (Q. ad Thal. 59).
Овде је онтолошка оса јасна: створено се не одржава само собом. Његово постојање није затворени круг, већ однос. Крај тог кретања није апстрактно „небо“, већ конкретна заједница — Тело Христово. Максим то јасно формулише када каже да је Бог створио свет да би се „у Христу све сабрало и васпоставило“ (Ambigua 41).
Отуд произлази кључна последица: вечност није просто бесконачно трајање, него учешће у божанском животу. Максим недвосмислено прави разлику између бића и добробића, али ни биће само није аутономно:
„Бог је једини који по природи јесте, а створена бића имају биће по учешћу“ (Q. ad Thal. 22).
Ако је биће „по учешћу“, онда вечност не може бити дата као независна судбина, већ искључиво као заједница. Не постоји онтолошки простор у којем би створено могло вечно да постоји без Бога.
Овде се отвара питање пакла. Ако би пакао био вечан, он би морао бити или:
вечна заједница без Бога, или
вечна одвојеност која ипак опстаје као биће.
Обе могућности Максимова мисао искључује. У Амбигуа он наглашава да је Христос „граница (πέρας) и мера (μέτρον) свега створеног“. Све што има почетак, има и крај — али тај крај није уништење, већ испуњење у Христу. Оно што одбија испуњење не прелази у „другу вечност“, већ остаје без свог логоса.
Чак и када Максим говори о „вечним мукама“, он то никада не чини у смислу позитивне, самосталне вечности зла. Напротив, он зло дефинише као лишеност, а не као биће. А лишеност не може бити вечна, јер нема онтолошки темељ.
Зато је кључна ова максимовска интуиција:
не постоји симетрична вечност.
Постоји само једна вечност — Христос.
Све што се не укључи у Њега, не може имати трајност, јер нема у чему да траје. Чак ни демони, као створена бића, не поседују у себи принцип вечности. Ако не учествују у Христу, они не могу постојати вечно; а ако би учествовали — престали би бити демони.
Тако се показује да пакао, у строгом максимовском смислу, не може бити вечна реалност, већ трагични израз неостварења — не „друга страна“ есхатона, већ његов неуспех, његова сенка, његов не-догађај.
Јер за Максима, као и за целокупну христолошку онтологију Цркве, важи једно једино правило:
само оно што постоји у Христу — заиста постоји.
Мислите о томе…
