Већ је напоменуто да се Николај овим питањима не бави на систематичан и консеквентан начин. То су углавном успутне мисли и идеје разасуте по његовим радовима. Чини се да не би допринело бољем разумевању уколико би се од тих разбацаних мисли и идеја правила вештачка, доследно изведена теорија. Зато ћемо се осврнути само на неке најинтересантније Николајеве мисли о овој проблематици. Будући да се понегде срећу опречни ставови о истим стварима, изнећемо и једне и друге тамо где је то неопходно.
Иако нигде експлицитно не дефинише философију и науку, ипак се може закључити да им придаје уобичајена значења. Философија је теоријско и кохерентно мишљење (мишљење мишљења). Она тражи истину у самом мишљењу а наука у природним стварима и њиховим узајамним односима. Оно што им је заједничко јесте усмереност на овострану реалност и немоћ да прекораче границе природног света. Оне не само што не допиру до Вечне Истине већ су неспособне да одгонетну и тајну вештаственог света. Људски разум, ако је одвојен од Бога, сам по себи је трагичан, а тиме и философија и наука, јер им је он једини инструмент (Мисли о добру и злу, 515). По својој природи разум је увек склон самообмани и редукцији мноштва ствари на једну. Ту његову особину Николај назива „буквалношћу“ (исто, 515). Та буквалност разума манифестује се у тежњи да се „један нижи свет схвати пространијим од осталих виших светова, или пак када све више светове види садржане у том нижем свету“ (исто, 515). Аутономни људски разум и ум имају још једну карактеристику која их спречава да буду поуздани извори знања и истине. То је „вратоломност“ (исто, 515). Она се огледа у склоности да разум не види или прескаче поједине светове, што има за последицу непознавање целине света (исто, 515).
Целину света чине четири света: природни, морални, духовни и божански (исто, 515). По Николају, то нису четири света у супстанцијалном смислу, већ само један. Природни свет (свет феномена и појава) је акциденталан, а управо је тај свет доступан научном знању. Ако се, захваљујући буквалности разума, тај свет представи као једино постојећи, онда је напросто реч о лажном сазнању. Будући акциденталан, природни свет има своју суштаственост у моралном свету, морални у духовном, а духовни у божанском. Према томе, свако истинито сазнање мора да обухвати целину, а то наука и философија нису у стању, и зато су њихова знања релативна, парцијална и хетерогена. У свом огреховљеном свету људи су склони томе. Склони су да целину света замене деловима. Труд пак који улажу да сазнају делове, а не целину, узалудан је.
„Узалуд људи траже смисао једне твари у њој самој, или смисао свих видљивих твари у њиховој укупности. Нити су га нашли, нити га налазе, нити he га наћи. Без творца твари ништа се не да осмислити, ништа разумети. Посматрана без и изван Бога свака је твар за нас тама; светлост у светлости Бога“ (Размишљања, СД IX, 743). Ограниченост и недовољност природних знања произлази из делимичности и ограничености самог материјалног света. Само тај свет (део целине света) не може да задовољи човека (Мисионарска писма, СД VIII (205), 221). То знање се односи на део, зато је оно незнање, јер део није исто што и целина (Човече, Бог те познаје, СД XI, 393–394). Научном методу и знању је крај где је крај и феноменалном свету. Помоћу имагинације, алегорија, интуиције и логичног закључивања, философија делимично прекорачује те границе, али ни она не обухвата тоталитет (Религија Његошева, 96).
Хипотетичност и релативизам природних знања произлазе и из чињенице да свет није статичан. Свет је динамичан, у непрестаном је настајању и промени. Сваког дана је нов. Сваки нови дан је ново чудо – ново стварање света (Мисли о добру и злу, 758). Зато научне истине не могу да буду општеважеће. Пошто је свет у непрестаној промени, у настајању и нестајању, са његовим променама се мењају и научна знања о њему.
Човек се никад не задовољава описивањем феноменалног света, већ стално настоји да проникне и у оно што је иза појава. Тим питањима се бави философија.
Она одговара на питање шта је свет у својој суштини.
Философија је „ореол науке“ (исто, 757), њена синтеза, али исто тако и њена основа. Све науке се директно или индиректно ослањају на једну – метафизику. Ти метафизички ставови дају перспективу и усмеравају науке. Без тога би науке биле уске и прозаичне (исто, 757). Философија је „теферич науке“ (исто, 757) и њен „седми дан“ (Религија Његошева, 96). Наука је агрегат који ради и показује плодове свога рада, философија је „висока госпођа“ (исто, 757) која убира плодове тога рада. Модерна философија живи од „Платона, Аристотела и других јелинских незнабожачких философа“ (Изнад Истока и Запада, СД V, 802). Историја философије је „историја највећих заблуда у прошлости човечанства“ (исто, 802). Од световних философија Николај је највише ценио стоицизам, првенствено због његовог моралног учења. Он му се чини племенит, узвишен, човекољубив и пространогруд (Брод на таласима, СД II, 262). У односу на остале философске системе стоицизам је без премца, али га ни он не задовољава. Интересантна је паралела коју Николај поставља између стоицизма и хришћанства. Стоицизам је мислени философски систем, хришћанство религија. Стоицизам је теорија, хришћанство искуство (исто, 263). Стоицизам говори о безличном Богу, хришћанство о оваплоћеном Логосу о личном Богу (исто, 263). За стоицизам је бесмртност само мисаони постулат, за хришћанство емпиријско искуство, јер оно види „оживљене мртве“ (исто, 263–264). Стоицизам теоријски велича врлину, хришћанство је пуно мученика врлине (исто, 264). Стоицизам говори о животу: „дођох, видех и отрпех“, а хришћанство: „дођох, видех и победих“ (исто, 264). Стоицизам је књига, хришћанство живот. Стоицизам је сумња озарена пурпурном слутњом, а хришћанство Јеванђеље, блага вест о осећеној и доживљеној радости.
Стоицизам је фатализам до резигнације, а резигнација до самоубиства. Хришћанство је хероизам до Крста. Стоицизам је светлост коју човек посматра, хришћанство светлост којом човек хода и живи (исто, 264).
Настављајући даље с поређењем, Николај истиче, с једне стране, религиозну димензију стоицизма, а с друге, философску димензију хришћанства. Уколико је стоицизам искуство, утолико је он религија, а уколико је хришћанство теорија и спекулација, утолико је оно философија (исто, 264). Премда је овде само реч о односу стоицизма и хришћанства, иста паралела се може повући уопште између философије и хришћанства.
Када се мало више удуби у ова размишљања, види се да Николај не вреднује философију и науку узете саме за себе. Он се, у ствари, пита шта оне значе за коначну судбину човека, и долази до закључка да као такве не значе ништа, јер му не откривају праву Истину. Он све посматра из есхатолошке перспективе и са сотириолошког аспекта. У том контексту његова размишљања и треба вредновати и посматрати.
Р. Биговић, Од Свечовека до Богочовека: хришћанска философија владике Николаја Велимировића, Друштво Рашка школа, Београд (1998), стр. 126–130.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
