Приложио бих латински текст и превод једног одломка из писма св. Јеронима, и после дао кратак коментар на овај занимљиви и интригантни текст. Реч је о LII писму, параграф 8. Критичко издање целог писма, које је по сачуваним манускриптима (више од 300) било једно од најчитанијих писама Далматинца, приредио је аустријски филолог Isidor Hilberg и налази се у Corpus Christianorum series Latina (CSEL) 54, 413-441. Исто, али са малим разликама: Patrologia Latina J.-P. Migne (ed.) (PL), 22, 527-540. Писмо је настало половином 393, и упућено је младом јеромонаху Непотијану у Алтинуму, провинција Венеција-Истра.[1]
| Ad Nepotianum, Ep. LII, 8. | Непотијану, писмо 52, 8 |
| 8 (1) dicente te in ecclesia non clamor populi sed gemitus suscitetur; lacrimae auditorum laudes tuae sint. sermo presbyteri scripturarum lectione conditus sit. nolo te declamatorem esse et rabulam garrulumque sed mysteriorum peritum et sacramentorum dei tui eruditissimum. verba volvere et celeritate dicendi apud inperitum vulgus admirationem sui facere indoctorum hominum est. adtrita frons interpretatur saepe quod nescit et cum aliis suaserit sibi quoque usurpat scientiam. (2) praeceptor quondam meus Gregorius Nazanzenus rogatus a me ut exponeret quid sibi vellet in Luca sabbatum δευτερόπρωτον, id est ‘secundoprimum’, eleganter lusit: “docebo te”, inquiens, “super hac re in ecclesia, in qua omni mihi populo adclamante cogeris invitus scire quod nescis aut certe si solus tacueris, solus ab omnibus stultitiae condemnaberis”. nihil tam facile quam vilem plebiculam et indoctam contionem linguae volubilitate decipere, quae quidquid non intellegit plus miratur. (3) Marcus Tullius, ad quem pulcherrimum illud elogium est: “Demosthenes tibi praeripuit ne esses primus orator, tu illi, ne solus”, in oratione pro Quinto Gallio quid de favore vulgi et de inperitis contionatoribus loquatur, adtende: “his autem ludis—loquor enim quae sum ipse nuper expertus—unus quidam poeta dominatur, homo perlitteratus, cuius sunt illa convivia poetarum ac philosophorum, cum facit Euripiden et Menandrum inter se et alio loco Socraten atque Epicurum disserentes, quorum aetates non annis sed saeculis scimus fuisse disiunctas. atque his quantos plausus et clamores movet! multos enim condiscipulos habet in theatro qui simul litteras non didicerunt”. | 8 (1) Када проповедаш у цркви, гледај да не побуђујеш аплаузе, већ покајнички јецај у људима; нека ти сузе твојих слушалаца буду похвале. Требало би да проповед презвитера буде зачињена његовим читањем Светог Писма. Не желим да будеш рецитатор, галамџија-шарлатан или испразни говорник, него стручњак у тајнама и потпуно научен сакраментима свога Бога. Сипање речи и брзина говора како би стекли дивљење неискусне руље карактеристично је за неуке људе. Безобразник често објашњава оно што не зна, а пошто увери друге, сам за себе узурпира знање. (2) Када сам питао мог бившег учитеља, Григорија из Назијанза, да ми објасни шта у Луке значи субота, δευτερόπρωτον, то јест другопрва (Лк 6, 1), елегантно је доскочио одговарајући: „То ћу те научити у цркви; тамо ћеш, када ми цео народ буде аплаудирао, бити присиљен против своје воље да знаш оно што не знаш, или ћеш, без сваке сумње, ако будеш само ти ћутао, само ти од свих бити оптужени за глупост“. Нема ничег лакшег, него окретним језиком преварити прост народ и неуку скупину – која, ономе што не разуме, још више му се диви. (3) Пази шта је Марко Тулио – коме је одата најдивнија почаст: „Демостен је теби ускратио да не будеш први оратор; а ти њему да не буде једини“ – рекао у својој одбрани Квинта Галија говорећи о благонаклоности мноштва и о неуким демагозима: „Овим наиме играма – говорим о ономе чему сам и сам недавно био присутан – извесни песник, изузетно образован човек, који је аутор драме о банкетима између песника и философа, доминирао је када је ставио Еврипида и Менандра да разговарају међусобно и на другом месту – Сократа и Епикура, раздвојеним, као што знамо, временом када су живели не годинама, већ вековима. И колико великих аплауза и повика изазива овим делом! То је зато што он има много студената у позоришту који, као и он, нису се учили књизи”. |
Схолија
– У цркви (in ecclesia) се ваља разумети храм у коме је проповедао Непотијан, не Црква у општем смислу.
– Именица clamor означава одушевљено клицање, аплауз, буку, кричање… Аплаузи и повици у старој Цркви су били нормална ствар: Августин, serm. 19,4; 163B.5; tract. in Ioh. 3, 21; serm. 96, 4; Златоусти, hom. 1 in Ioh. (PG 59, 37). Знамо пак да су Јероним (comm. in Hiez. 34,1–31), као и Златоусти (hom. 30 in Act. PG 60, 225) били алергични на аплаузе ако је реторика требало да буде у првом плану а не једноставна апостолска реч. Знамо такође да је Јероним био окренут аскези и један је од првих промотера монашке аскезе, не само на речи него и на делу. Није место да говорим зашто је морао да побегне на Исток (оптужен да је постом уморио једну племкињу). Карактер му ни најмање није био сладак, језик често отрован, а успевао је да се одмах посвађа и са добронамерним људима, чега је најкламорознији (кад смо већ у латинском миљеу) пример св. Августин. Тек касније је Јероним схватио да га овај није провоцирао и мир је нађен. Међутим, са Оригеновом доктрином и Руфином никад се није помирио, иако је наставио да поштује Оригеновог ученика (чији је и сам био ученик једно време) Дидима Слепог. Ми смо у епохи када се почиње гојити ткз. „мучеништво савести“. Немамо више мучеништво у крви, скоро да је нестало. Зато одлазак у пустињу. На прагу смо настајања и исповедања помисли, које ће се касније спојити са исповешћу и створити тежак проблем који и данас опстаје у Цркви. Јеронимов „мотивациони говорник“ треба да побуди осећај мизерије у људима и да ови плачу; данас имамо супротно – да побуди осећај радости и вољености без обзира на све. И једно и друго су крајности. Царски, средњи, пут – како је то лако рећи и звучи паметно – требало би да буде истинско хришћанство (и ово може да буде демагошка реч) живљено у нашој историји и у палости.
– Бити експерт у mysteria и sacramenta је предуслов за бити говорник у Цркви. Хрвати ово преводе као отајства и тајне, код нас се разлика изгубила, јер је у питању иста реалност, односно синоними. Срби преводе са „Свете Тајне“. Експерт и учен у тајнама се сигурно не односи на оно што бисмо данас назвали литургичарем (окрени се лево, сада десно, 2 корака, укрсти руке овако, онако, прсте у овом положају, сада воздухом лелујај овако итд.). По свој прилици се односи на оригеновско учење да је Писмо оваплоћени Логос. И вели да из њега треба проповедати. Но, то не искључује тајну свршавања евхаристије практично. Јер је и сама проповед била део исте. Препирка да ли се ради о сакраменту као таквом или стручном образовању за неко ауторитативно тумачење Писама ми се чини плодом наших модерних назора. Опет, тај ко је свршавао евхаристију био је и проповедник. Тај принцип се довео у питање са Оригеном (тек после је постао презвитер), али се – надам се здравом разуму – решење нашло и са св. Јефремом који је на Западу постао Доктор Цркве, иако ђакон. У православном свету је писац од ауторитета. Имамо и мноштво простог света који је у календару и поштују се њихова мишљења.
– Рецитатори, шарлатани, галамџије, испразни говорници су за презир. Судски процес у римско доба је био живописан. Адвокат није морао ни да познаје право, него да буде „мотивациони говорник“. Као и данас што у common law имамо адвоката који треба да убеди пороту. Ваља нам познавати менталитет тадашњег друштва, адвокат није неко ко добро познаје законе, али могао је бити адвокатом добар оратор. Тако се законом, којим је цар Јулијан прогласио максималан број правника одређен за град Рим и карактеристике које је сам адвокат требало да има, није постављала као обавеза познавања закона! Између осталог, не треба заборавити да готово све до скоро трећег века правних школа није постојало.
– Дођосмо и до анегдоте о Назијанзину. Неко написа у преподобном духу: „Јер да Свети Григорије користи реч фразу ‘испашћеш будала’, у то никако не можемо поверовати, пошто је употребу те речи Господ забранио. Такође, да се закључити да Свети Григорије говори духом гордости античких филозофа, а не хришћанског смирења. Он не само да жели да нешто пошто-пото докаже, већ и да себе уздигне изнад опонента и да га посрами и понизи пред другима“.
Ја пак нисам преподобан, него научник. У самом старту Јероним чини један отклон у односу на Григорија називајући га бившим, некадашњим учитељем. Прилог quondam овде има функцију придева, тако да се не треба превести са некад, једном приликом исл. сам питао учитеља, него некадашњи учитељ. Како је Григорије некадашњи учитељ Јероним га ставља у групу ових оратора који траже аплаузе. Верујем да је сасвим изгубио и суптилну иронију и истинитост у Григоријевом исказу – Назијанзин му одговара вешто, елегантно (eleganter). Григорије не спада у оне који су тежили аплаузима и похвалама ради њих самих, него истине ради која се скривала у лепој речи. Прекоравајући антиохијце рећи ће: „Они не траже свештенике него реторе!“ (οὐ γὰρ ζητοῦσιν ἱερεῖς, ἀλλὰ ῥήτορας, orat. 42, 24).
Јеронимово питање о δευτερόπρωτον суботи ме не интересује овде, јер је компликовано, немамо отачког консензуса, а највероватније је (намерна?) грешка преписивача, јер je у најважнијим кодексима немамо (Синајски, Ватикански, Паришки) и она је hapax legomenon у НЗ.
Григорије користи реч будала, и Јерониму сигурно није лако да је понови. Сам Исус брани да се некоме каже будало, а опет употребљава тај израз. То нам сведочи Писмо. Наиме, Мт 5, 22: „Ако ли ко рече брату своме: Рака! биће крив синедриону; а ко рече: Будало! биће крив паклу огњеноме (ὃς δ’ ἂν εἴπῃ Μωρέ, ἔνοχος ἔσται εἰς τὴν γέενναν τοῦ πυρός). Опет, Мт 32, 17: „Будале и слепци! Јер шта је веће: злато или храм који злато освећује?“ (μωροὶ καὶ τυφλοί). Матејев израз за будалу је морос, μωρός.
Ово је од почетка стварало проблем преводиоцима. Јер како Исус може некоме да каже, не говори другоме будало, а сам назива људе будалама? Анксиозни преводиоци су се досетили да исту именицу, морос – будала, преводе различито! Тако у нашем званичном преводу имамо: Безумници и слијепци!, што је очигледно погрешан и тенденционалан превод, јер Синодска комисија је направила неки „средњи“ превод да се обичан народ не би збуњивао. И то је разумљиво за време од пре 3 деценије. Једва је ко читао Писмо. Но, нису они једини, како рекох, јер и у Вулгати имамо исти механизам, превођење једне речи на 2 различита начина, иако нема никакве потребе за посезањем за синонимима; наиме, сви знамо за полисемију. Тако Мт 5, 22: „qui autem dixerit: Fatue, reus erit gehennae ignis“. Напротив, у Мт 32, 17: „Stulti et caeci!“. А о истој ствари се ради, јер придев fatuus значи глуп, смешан, будаласт, док stultus значи то исто. Јероним ће прибећи овој другој варијанти stultus, кад га је Григорије нагрдио, али се и у његовом случају види да је гледао да ублажи речено, па вели: solus ab omnibus stultitiae condemnaberis: оптужен за глупост. То је отприлике као кад на српском кажемо: рекао ми је да причам глупости, а не да сам глуп. Но, ни Господ Исус а ни Оци нису избегавали да кажу другоме да је глуп.
Да ли имамо неку недоследност? Не бих рекао. Јер као што имамо заповест: Не убиј, нико неће осудити онога ко убије у самоодбрани или да заштити ближње. А у тој заштити му се неће урачунати као самоубиство ако и погине за некога кога је штитио иако у безнадежној ситуацији. Тако и назвати некога будалом је условљено оним другим. То може бити разликовано и са тиме ко ти је брат, јер иако су фарисеји de iure били Исусова браћа, он de facto, пориче и крвну везу ако се на делу разликује са другима. Тако Мт 12, 48-50: „Ко је мати моја, и ко су браћа моја? И пруживши руку своју на ученике своје, рече: Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати“.
Шта би било то што бежи св. Јерониму и сличнима? То је нит која води још од Платон, од његовог кратког дела Ион, које је Григорије свакако читао. Тамо: Завист против рапсода изазива њихов сјај у одевању, и што продиру у дух Хомера, а не да га само празно понављају (530bc). Да си образован, могао би говорити и о другим песницима (532c), али о Хомеру говориш по божијем надахнућу (533d). Муза најпре једног надахне, па се то ланчано пренесе, јер сви добри епски песници певају, не умешношћу, него у заносу надахнути (533e). Ни лирски песници не певају у светлости разума, него се предају хармонији и ритму, па их обузима бахански занос (534a). Песници певају само једну врсту песама, и не могу друге, јер то чине по надахнућу, а не по разуму. Бог им је одузео размишљање, па се њима служи као својим устима (534cd). Песници су тумачи богова (534е). Рапсод када глуми у заносу непосредно доживљава приповедане догађаје (535bc), и исте осећаје преноси на публику (535e). Бог све вуче како хоће: први је песник, па рапсод, па народ (536a).
У мало реченица је све речено. Богослов је могао да интегрише у себе дух паганске мисли, док се Јероним са тиме хрвао, па је сањао једном да га Христос походи и пита: Чији си ти ученик? Мој или Цицеронов? У светлу ове агоније и другачије формације свести ваља разумети овај сукоб.
Код Григорија је реч мистерија и она је изговорена у оквиру круга који би требало да се њоме уједини, повеже. Нешто слично имамо и у Јеронима који тражи побуђивање осећања у слушалаца, али је донекле спољашње јер је експерт у тајнама стручњак за написано. Његова логика не може да прихвати бесмислено, као на пример другопрва субота, а Григорије му каже да ће знати и то што не зна у оквиру ове мистерије која обухвата и реч и аплаузе и повике одобравања. Латинском духу објективног испитивања ствари Григорије је вешто заскочио, мада је Јероним остао разочаран. Руфин ће рећи да је он хтео да се само хвали познанствима са чувеним особама са Истока, али се ја не бих одважио да то и потпишем. Јероним једноставно није могао да разуме ову другу културу, која, иако се тицала исте ствари, имала је другачију визуру. Наравно да никоме не може пасти на памет да Јероним није бесконачно много добра урадио на приближавању ових светова. Зато је vir trilinguis с правом у хору светаца.
[1] За једно широко и комплетније тумачење упућујем на књигу: Andrew Cain, Jerome and the Monastic Clergy. A Commentary on Letter 52 to Nepotian, with an Introduction, Text, and Translation, Leiden-Boston 2013.
