У реду, пошто ја, изгледа, не могу да се отмем овој изнервираности: колико умара „црквени“ језик којим људи морају да причају у цркви – тон, стил, навика. Све је то вештачко, у њему нема ни мрвице једноставног људског језика. С каквим уздахом олакшања човек напушта овај свет мантија, љубљења у руку и црквеног трача. И чим из тога изађе види голе гране, маглу која се подигла изнад поља, дрвеће, куће. Небо. Рани сутон. И све нам то казује невероватно једноставну Истину.
Недавно ми је неко цитирао ово: „Мистицизам и аскеза су неспојиви“ (или нешто слично томе), и ја на то помислим с времена на време. Вреди размислити о томе. „Аскета“ не види истину, ону о којој сам малопре говорио (неба, грана, магловитог јутра, итд.), или да будем прецизнији, не жели да је види, одгурује је од себе као нешто „чулно“. Аскета углавном затвара очи, уши и сва чула и бори се против њих. „Мистик“ је онај који види и коме су сва чула, у најбољем случају, у заједници са Богом. Је ли Хришћанство аскетско или мистично? У Јеванђељу: „… Погледајте на кринове у пољу… Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева…“ (Мт. 6, 29-30)
Црква. Свете Тајне. Слава. Величанство. Све то је мистично осим Крста – „А ја, Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету…“ (Гал. 6,14) Али распет не значи одбачен. То је врло комплексно јер, с једне стране, мистицизам захтева прочишћење и проверавање (аскетизам), док аскета живи за Бога, покушавајући да дође до њега побеђујући тело. Могуће је нагласак ставити на две различите ствари. Негде аскетизам престаје да буде хришћански (пошто људи који имају ту тенденцију „не осећају“ Свете Тајне ни Цркву, а привлачи их строгост). Негде, наравно, и мистицизам може бити неодређен, може бити хедонистичан. Човек не може избацити „чула“ (тј. „пет чула“) из Хришћанства, нити може елиминисати аскетизам, тј. поједноставити борбу са собом.
протојереј Александар Шмеман,
Дневник, Среда, 5.3.1980.
podviznickaslova.wordpress.com
