На једној друштвеној мрежи наиђох на следећу преписку:

О.С.

Зашто Јеванђелисти не помињу Богородицу и њено учешће у ономе шта се догодило када је прошла субота и Мироносице похитале на гроб?

М.Ђ.

Мени овај статус звучи као нека провокација

М.В.

Ти мислиш да си Богом дан да смеш да преиспитујеш неке ствари? Седи брате и читај... скроман буди, скромно читај а још скромније се занимај за неке велике ствари које наш мозак и ум, никако разумети не могу… Не суди питањем  да ти суђено у наивности твојој не буде.


Да издвојимо кључне ствари:

  • звучи као нека провокација
  • зашто бих уопште јавности постављао питања о томе?
  • ти мислиш да си Богом дан да смеш да преиспитујеш неке ствари?
  • скроман буди, скромно читај а још скромније се занимај за неке велике ствари?
  • не суди питањем да ти суђено у наивности твојој не буде

Поставићемо нека питања на питања:

Зашто је ово провокација? Зашто је уопште провокација постављати питања? Због чега питати: „Зашто постављаш питања“? Зашто смети или не смети преиспитивати „неке ствари“? Зашто питање исказује нескромност? Зашто се питањем суди? Ко ће и зашто судити због постављеног питања? Мој Господ ће ми судити зато што питам!? Не, мој Господ ми неће судити зато што питам!

Наравно, има разних питања. Постоји љубопитство, а постоји знатижеља. Те две ствари треба строго разликовати. Код љубопитства питање је само себи сврха; важно је да се пита по сваку цену, а без стварне и истинске жеље да се саслуша одговор. Пилат је љубопитљиво питао Христа: „Шта је истина?“, а онда одмах потом изашао из суднице не сачекавши одговор.

Знатижеља је другачија. Она поставља питања због жеље да се нешто чује, научи, усвоји.

Љубопитство код себе треба искорењивати, а знатижељу неговати и оплемењивати. Но, то свакако не значи да постављање питања треба осуђивати и забрањивати.

Људе који сматрају да се у Цркви питања не постављају погрешно су научени од неких других људи да је то црквено учење и црквени поредак. Колико год то било увијено у најфиније (квази) црквене хаљине, то ипак није истина, то није црквени поредак и црквено учење.

Од када је Црква та која гуши размишљања и питања и жигоше их!? Такав став никада није био оригинално црквени. Питања (па макар била и провокација и љубопитство) су за Цркву увек била изазов да одговори. Много људи је прилазило Исусу са питањима. И коме од њих Он није одговорио; кога је изгрдио због питања (а многа су била заиста провокације)?

Онај који пита бољи је од онога који не пита. Ако неко пита, значи да размишља. Ако размишља, значи да га интересује. Ако га интересује, значи да није млак. Ако није млак (а хладан свакако није, јер да је хладан не би ни размишљао, ни питао), онда је топао. А топао је жив. Жив је и живо га интересује. А бити млак тј. ни топао – ни хладан, је најгоре. Како Господ гледа на млаке, сам је рекао: „Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“ (Отк. 3;15-16)

Питања су корисна увек, јер увек доводе до резултата.

Питани буде подстакнут да размисли и одговори, па онда или први пут да одговор, или потврди до тада важећи одговор, или пак дође до другог, тачнијег, исправнијег одговора.

А онај који пита, након одговора никада не остане исти: или ће добити похвалу који ће му сам питани дати зато што га је подстакао да боље размисли о и дође до квалитетног одговора; или ће га одговор утврдити у вери; или ће, незадовољан што није добио одговор онакав какав је сам већ замислио, дефинитивно отићи. Јер, на сваког који пита односе се речи: „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се.“ (Лк. 11;9-10).

Наравно, постоје и провокативна питања. Но, та провокација не мора нужно бити зла и злонамерна. Питалац понекад жели да испровоцира оне који то питање добију, да укључе своје мождане вијуге, своје познавање вере, своју интуицију, своје богословско знање, своје црквено искуство (без обзира на обраовање) и да размисле о нечему што им можда никада до тада није пало на памет, па да види шта ко мисли и како ко размишља о томе. Такве врсте провокација уопште нису лоше, а камо ли злонамерне. Ако је питалац богословски учен једноставно на тај начин види на ком нивоу може да настави разговор са неким.

Дакле, у сваком случају питањем се увек добије неко решење, нека корист и питање никад није неплодно и узалудно.

Протестанти нпр. су, рационалистичким духом (уз изражени истражитељски и научни интелект) својим питањима и истраживањима највише су допринели библистици јер су „испровоцирали“ Цркву да на њихова питања или на њихове закључке обрати пажњу, размисли, укључи целокупно црквено искуство и дође до истинитих црквених одговора. И, зар је то нешто лоше или недопустиво!?

Не заваравајмо се, Црква никада (и подвлачимо НИКАДА) није гушила слободно размишљање и слободно изношење тог размишљања! А зар би и могла када је у њеној основи СЛОБОДА; слобода дата од Бога. Ко је тај који би се нашао и усудио да укида оно што је Бог дао!?

Дакле, Црква никада није познавала „вербални деликт“, никада није забрањивала и осуђивала то што неко пита или гласно размишља. То јесу радили неки у Цркви У ИМЕ ЦРКВЕ, али то ЦРКВА НИЈЕ РАДИЛА. Црква познаје термин теологуменон тј. слободно богословско мишљење на које свако има право (наравно, ако је иоле квалификован да га доноси) и због којег нико не сме да буде позван на одговорност у Цркви. Једино, ако и када Црква (понављам, ЦРКВА, а не неко у име Цркве) прогласи такво мишљење неистинитим и штетним, а овај покуша да то своје мишљење наметне као учење Цркве, тек тада Црква посеже за категоријама осуда, све до екскомуникације (као крајње и најтрагичније мере). Црква никада не би осудила Арија само због тога што није схватао истину о Христу, само зато што је питао, само зато што је дао неки свој одговор. Не, када је Црква увидела опасност за чистоту вере у Аријевом учењу и када је он покушао да то своје учење наметне као учење Цркве, е онда се догодило то што се догодило на Никејском сабору; пре тога не.

Е, сад, што неко не разуме црквену свест (без обзира на којем положају и статусу се у цркви налази), што неко доживљава Цркву као место мрака, тамничења, безумља, вербалног деликта и култа личности, а не место слободе светлости и љубави; што неко гледа на црквену свест кроз призму инквизиције, то је већ озбиљна патологија. Та патологија има своју илустрацију у историјским грешкама појединаца и група људи који су прерогативе Цркве узели на себе чинећи разна злодела и Црквеним канонима строго забрањена дела насиља, у виду затварања у манастирске тамнице, мучења, сечења језика, спаљивања људи и књига и сл., али ТО НИЈЕ РАДИЛА ЦРКВА.

И не заваравајмо се: није то, везано само за Запад и римолатоличку инквизицију средњег века. Нажалост, таква понашања су позната и на Истоку. Срамотно, али таква понашања и мишљења у овом или оном облику опстојавају до данас. Жалостан је пример нецрквеног духа с краја 20. века:

„(…) петнаест година после упокојења о.Александра (Шмемана), 5. маја 1998. у  дворишту Јекатеринбургшке богословије. Наиме, тога дана су, по одлуци Епископа јекатеринбургшког и верхотурског Никона, из богословијске библиотеке биле изнесене књиге о.Александра Шмемана (заједно са књигама о.Јована Мајендорфа и о.Александра Мења) и на ломачи запаљеној усред дворишта богословије, у чину књигоборачке мржње, јавно – пред професорима и ученицима – спаљене као `неправославне` и `јеретичке`! Тако је горела `Евхаристија`, тако је горео `Велики пост`, тако је горела `Светотајинска философија живота` (`За живот света`)… И тако је о.Александар Шмеман, који је већ једном у живом горењу црквотворења `изгорео Цркве ради` до краја, символички – кроз своје књиге, без могућности одбране, био `спаљен` на јекатеринбургшкој инквизиторској аутодафи (свечано спаљивање јеретика; прим. Д.Ј.) као `јеретик`, претрпевши посмртно мучеништво својих богословских речи.“ (Матеј Арсенијевић „Усхођење у Живот /о.Александар Шмеман, 1921-1983./“ у: протопрезвитер Александар Шмеман „Наш живот у Христу, Христов живот у нама“; стр. 750; фуснота 140.; Београд, 2007.).

Нецрквени дух провлачи се и кроз псевдодуховничке (гуруовске) заврзламе, које се углавном користе када се нема одговор на неко питање, а исказују патологију црквене свести, односно, исказују непостојање црквене свести кроз фразе: скромност, не судити, смирење, ђавоиманост, хула, исповест, суд, казна… Уз све то иде обавезно плашење Христом. То је све сакривање своје нецрквености иза Цркве, њене дисциплине и њеног учења. Онај који сам није доживео радост „нашег живота у Христу и Христовог живота у нама“ (А. Шмеман) и који не може или неће да друге уводи у ту радост и дели је са њима, боље је да ћути, јер мање штете тако производи. Овако, онај којег се на тај начин уплаши Христом може да побегне далеко, далеко… И чему онда служе смирење, скромност, духовништво…?

Све у свему, Црква је заједница слободних, словесних, размишљајућих личности. Најважније је живети у Цркви, редовно прилазити Св. Чаши, сједињавати се са Христом и са браћом, имати отворене очи, отворен ум, отворено срце, па онда тиме, таквим охристовљеним умом сагледавати, созерцавати, размишљати, питати…

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име