Фабрика не служи томе да радник пристојно живи. Капиталиста ју је смислио да би он купио јахту, а комуниста да би будућем пролетеру, негдашњем сељаку, уништио стари свијет из кога га је отео. Фабрика је била и остала – и некад и данас – најзначајнији начин и метод, Божанство и Тлачитељ човјека отргнутог од земље, коријена, човјека вјечито уморног, човјека чији је живот – од вртића до старачког дома – фабрика.
Да, та фабрика за којом данас плаче титоизам – она је била и остала разлог зашто нестајемо. То је просто тако: након два огромна страдања у два свјетска рата, Срби (и Руси) су коначно престали да буду витални народи када су се преселили у фабрику (да ствар није само у идеологији већ у духовном поријеклу и капитализма и комунизма у напуштању Смисла говори нам примјер Запада – подједнако невиталног, подједнако окренутог раду и бесмислу, ефикаснијег у управљању материјом и још изгубљенијег у стварима Духа).
Та фабрика и тај „фића“ разлог је зашто смо од породице која је богатство мјерила у дјеци дошли до броја дјеце коју нам „дозвољава“ наше сиромаштво или богатство. Та фабрика и то „благостање“ су сломили кичму српског народа онако како Турци и Аустро-Угарска заједно са усташама нису успјели. Они су нас убијали и бацали по јамама – тек кад смо дошли до фабрике, почели смо сами да бацамо све низ ријеку и идемо у други свијет. Прађед који није знао за празник рада а није престајао да ради зато је посљедња генерација која је знала шта је живот који ти није дикктирала ни Партија, ни Тржиште, генерација без празних ходова и вишка фантазије, без сексуалних фантазија и експеримената али са пуном кућом дјеце, без осјећаја да му је свугдје лоше и недостојно њега, земља безврједна а сунце љепше негдје другдје. Када нисмо славили рад – радили смо. Када нисмо славили жену – поштовали смо је. Када нисмо живјели за забаву, имали смо радост.
Славити зато данас носталгично институцију због које нестајемо, ону у коју смо улазили као многобројан радостан народ а из ње излазили као уморни пролетери са максимално двоје дјеце – можда ништа не одсликава тако силно аутодеструктивну природу наше дезоријентисаности.
ФБ Дарка Ђога
