Ријеч свијет има у Новом завјету бар два значења: једно јесте космос, васељена, творевина, оно што је, упркос злу које у њему влада, и даље створенно руком Божијом и „добро и лијепо веома“. Друго значење јесте оно етичког карактера: „свијет“ као синоним за насиље над човјеком, владавину неправде као инхерентно стање ствари међу људима.
Зато је Христос дошао и распет и васкрсао „за живот свијета“ али истовремено вриједи све речено у Јовановом јеванђељу:
„Ако вас мрзи свијет, знајте да је Мене омрзнуо прије вас.
Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас Ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет.
Опомињите се ријечи коју вам Ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако Мене гонише, и вас ће гонити; ако Моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати.
Али све ће вам ово чинити због Имена Мојега, јер не познају Онога Који Ме посла.“ (Јован 15, 18-21)
Да се разумијемо: нисмо ми по себи никакви свесавршени Апостоли Христови већ наорд који и сам никако да се одлучи између припадања посрнулом „свијету“ секса, дроге, баналности, абортуса, краја цивилизације и свијета својих предака и још нерођених потомака, епске вертикале и лирске хоризонтале, свијета Христове Жртве и Васкрсења. Та битка још није у нама готова – као што битке и иначе не престају једним даном, јер се и она Косовска улила у вјечност.
Али ми нисмо свијет америчке амбасаде и аустралијских судова, захтијева квази-европских парламентараца и наметнутих одлука и резолуција. Нисмо, нити можемо бити. Чак и најбољи међу нама може у том свијету да буде парија, невидљиви и недодирљиви нечисти слуга онога који му говори „ви сте свијет“. Да буде најбољи играч пред судом горих од себе. Из тог свијета ако не побјегнемо на вријеме, потонућемо. Из свијета инстант-задовољства, из свијета бесмисла. Што рече Филип Родић – ми нисмо свет.
Ми смо српски народ. Отачаство. Црква.
То је много више од онога што свијет може и да сања о себи.
ФБ Свештеника Дарка Ђога
