Најпре треба разјаснити шта је то самопричешћивање лаика.
То свакако није самостално и самовласно служење Литургије или неке Литургији сличне службе коју би лаик служио у својој кући, освећивао хлеб и вино и њима се причешћивао. Такву службу не сме да служи ни клирик сам, а камо ли лаик, коме високо достојанство царског свештенства не пружа ту могућност.
Дарови се увек освећују на Литургији, на облагодаћеном евхаристијском скупу Заједнице, где су присутни свештенослужитељ и народ.
Самопричешћивање је акт примања Дарова принешених, освећених и узнешених на Литургији.
Порекло самопричешћивања сеже у дубоку прошлост, у прве дане Цркве Христове.
Неки аутори истичу да порекло одн. узрок самопричешћивања лежи у гоњењу Цркве. Иако је гоњење засигурно допринело томе, ипак самопричешћивање је било познато Цркви и пре, и за време, али и након престанка гоњења.
У апостолско доба, пре установљења слављења празника, први хришћани скупљали су се свакодневно на скуп ломљења Хлеба (прва евхаристијска служба) и тиме прослављали васкрсење Христово.
Након тог периода, недеља као Први, Нови, уједно и Осми, Незалазни дан Царства Божијег, постаје par exscellence дан прославе Васкрсења одн. служења Литургије. Но, иако је Литургија служена само недељом, хришћани ни тада нису остајали без свакодневног причешћивања. Епископи (презвитери) давали су лаицима део Агнеца да понесу кући како би се тамо свакодневно причешћивали. Тадашњи хришћани нису могли да замисле дан у који би остали без Причешћа.
Касније, настанком првих монашких заједница, које су биле заједнице лаика који су се посветили другачијем животу од уобичајеног, и то ван градова; ти први монаси (дакле, који нису били и клирици) недељом су силазили у парохије да се причесте. У своје насеобине са Литургије су носили делове Агнеца којим су се у својим келијама свакодневно причешћивали до следећег силаска у град на недељну Литургију.
Самопричешћивање лаика познато је и у време Св. Василија Великог (IV в.). Овај Свети Отац даје нам Сведочанство о томе: „ (…) сви који тихују у пустињи, где нема јереја, држе Причешће у кући и сами се Причешћују. У Александрији и Египту сваки и од лаика, скоро већином, има Причешће у свом дому, и када хоће сам се причешћује. Јер је једном свештеник свршио Жртву и дао је. Онај који је узме и причешћује се, треба да верује да се причешћује као од свештеника. Јер и у Цркви свештеник даје (вернима) део (= честицу), и држи је прималац са сваком влашћу, и тако је приноси устима сопственом руком. Јер исто је по снази: било да једну честицу добије, било више честица заједно“. („Писмо Кесарији“. nota Bene! У овом цитату видимо сведочанство не само о самопричешћивању, него и о томе да се у време Св. Василија на Литургији лаицима Причешће давало на длан).
Најстарији чин самопричешћивања потиче из 9. века. Сачуван је у рукопису написаном по правилу Св. Саве Освећеног (VI в.), који је одлазио у пустињу и тамо бивао од почетка Четрдесетнице до празника Цвети, исто као што су то чинили и монаси других палестинских манастира (Ср. Житије преподобне Марије Египћанке). За време пребивања у пустињи монаси су се самопричешћивали понетим Даровима.
Из самопричешћивања развио се поредак Литургије раније освећених Дарова (колоквијално речено, Пређеосвећена Литургија).
Веома је важно да знамо шта се тачно носи(ло) кућама/келијама; и зашто.
За самопричешћивање у кућама/келијама носи(ло) се само Тело Христово тј. део Агнеца. Никада и никако се није носила и Крв Христова (никада се у Цркву није доносила флашица у коју би свештенослужитељ улио Крв Христову да се носи кући).
Зашто се то тако ради, зашто се само Тело носи кући за самопричешћивање, а не и Крв?
Прво на шта бисмо помислили је практични разлог: лакше је пренети кући чврсту честицу него текућу материју. То има логике, али није то разлог.
Разлог лежи у томе што је самопричешћивање ипак ствар нужде и нередовног стања, а не редовног живота Цркве.
Наиме, Црква је Заједница Тела Христовог. Св. апостол Павле нас учи и упозорава да Црква заиста и јесте Црква у пуном и правом смислу речи, односно да је истинска Заједница Тела Христовог, онда када се сви скупљају на евхаристијско заједничарење. Његове речи: „када се скупљате у цркву (…) на једно место“ (1.Кор. 11;18,20), заправо значе: када се скупљате да будете Црква, јер Заједница Tела Христовог настаје управо кроз чин окупљања свих на једном месту око Христа (epi to avto).
Знамо да је тело комплетно онда када су заједно и тело и крв. Тако је и пуноћа евхаристијске заједнице Тела Христовог, Цркве, остварена на пуној Литургији. Изражавајући то, поредак служења Литургије предвиђа да свештеник на пуној Литургији ставља Агнец у путир уз речи: „Пуноћа Духа Светога.“ Спајају се, Духом Светим, до тада одвојени, Тело и Крв и то је пуноћа; пуноћа комплетног Тела Христовог. То спајање Дарова упућује, на пуноћу окупљене Заједнице.
Када се самопручешћујемо, Заједница није на окупу; сами смо у својој кући/келији. Причестили смо се на претходној пуној Литургији, и причестићемо се опет на следећој пуној Литургији и учествовати у Заједници, када се она буде опет окупила, или када ми будемо опет могли да јој приступимо. До тада се причешћујемо сами, уз свест да је неопходно бити у Заједници и сећајући се на Заједницу, и жудећи за њом. А на то нас подсећа управо и то што се самопричешћујемо само Агнецом. Притом, то причешћивање није осакаћено и оштећено; оно је валидно и пуновредно. Јер ту вреди оно што Латини истичу (али и пренаглашавају за своје богослужбене потребе) да тело не бива без крви. У раније поменутом цитату и Св. Василије Велики нас охрабрује да ни не помишљамо да то није исто оно Причешће које добијамо на Литургији.
Из идентичних наведених разлога тако се ради и на Литургији раније освећених Дарова. За служење те Службе, на претходној пуној Литургији спрема се и оставља се само Агнец, али не и Крв. По правилу за ту Литургију не би требало носити Агнец у неку другу цркву, него се та Литургија служи у оној цркви у којој се претходне недеље одслужила пуна Литургија и у којој ће се идуће недеље окупити Заједница да служи пуну Литургију. То даје легитимитет Литургији раније освећених Дарова и оправдава, оснажује њено служење.
На почетку поменусмо гоњење Цркве као узрок самопричешћивању. Иако то, видели смо, није узрок по преимућству, ипак је важан елемент у преживљавању Литургије, а тиме и Цркве, у неповољним условима. Не тако давно (2020.) уверили смо се у то. Тада смо доживели не отворено, него криптогоњење. Није било крви и тортуре, али се догодило нешто много перфидније. У прокламованом циљу заштите народног здравља уведена је забрана изласка из кућа за највећи празник који постоји, празник над празницима – Васкрсење Христово. Забрана изласка и кретања угрозила је окупљање евхаристијских заједница. Јер, без Евхаристије нема ни празника (подсетимо се правила: када је празник, служи се Литургија и, када се служи Литургија, онда је празник). Свештеницима, додуше, није било забрањено кретање у микросредини. То је, дакле, значило да је свештеник могао доћи у цркву. Али, шта није могао? Није могао сам, без народа служити Литургију. У тој изузетно неповољној ситуацији по Цркву, неки свештеници су прибегли самопричешћивању. Разделили су вернима Честице уз упутство како да се самопричесте на Васкрс и тиме допринесу опстанку Евхаристијске заједнице. То је, наравно, био врло деликатан и смео подухват, који није могао бити свугде примењен. Лакше је то било предузети у малим заједницама, где је „мало стадо“ лакше могло бити подучено како и зашто да се самопричести, и где свештеник има бољи увид у духовно стање и у упућеност чланова Заједнице у црквени живот. Свакако, Евхаристија је преживела и тај атак.
