Чим укажеш на неку лошу ствар, кажу ти: „Не осуђуј“, алудирајући на Христову заповест о неосуђивању.
Али ствари не стоје баш тако.
Заповест о неосуђивању не значи затварање очију пред злом, не значи ћутати, не значи окретати главу; јер онда то значи повлађивање злу и злочињењу.
Дакле, рећи за зло да је зло је обавеза. Обавезан је активан став; кинетичка, а не потенцијална енергија. Треба разлучити добро од зла и успротивити се злу („Ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш?“ Јн.18;23). То је активно, а не планктонско стање. То није супротстављено ни заповести о неосуђивању, ни заповести о окретању другог образа, ни заповести о љубљењу непријатеља.
Не осуђивати не значи повлађивати злу, окретање другог образа не значи повлађивати злу, љубити непријатеља не значи не спречавати га у чињењу зла и повлађивати му не би ли тако учинио веће зло.
Наш суд о злу није Божији суд; не смемо свој суд проглашавати Божијим судом.
Када ми својим судом узимамо право да одређујемо Божији суд, када ми одређујемо шта Бог треба да уради и како да суди, е то није допуштено.
Јер ми судимо несавршено, а Бог суди савршено.
Ми судимо по ономе што видимо и чујемо, а Бог суди по ономе што ми не видимо и не чујемо.
Ми судимо по нашој палој љубави, а Бог суди по својој савршеној и безграничној љубави.
Али, то не значи не успротивити се злу (прво у себи, наравно).
