Стално се упире прстом у Томино неверовање. Лудница, метеж; дишу ти за вратом разјарене убице, желећу да после Христа и тебе убију. Страх посвуда. Kажу ти да је онај којег си видео да је висио на крсту и стављен у гроб устао из мртвих здрав и читав. Kо се не би смутио и слудио!?
И 2000 година људи негирају Христа и васкрсење његово и поред тога што имамо двомиленијумско искуство, а знамо да упиремо прстом у смућеног апостола Тому.
„Неверни Тома“, па „неверни Тома“!
Немојмо олако то говорити.
Томино неверовање да је Господ васкрсао није било тек тако. Оно је произвело жарку и чврсту жељу да се увери у то. И уверио се. Зато је узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“ То је важније за нас него сама неверица.
Немојмо олако понављати фразу „Неверни Тома“. Томина неверица је евидентна, али није пресудна за његов живот; нити за нас. Нешто друго карактерише апостола Тому; нешто преко чега се олако прелази, а изузетно је важно.
На Лазареву суботу Господ је кренуо поново ка Јерусалиму. Уплашени и збуњени апостоли су га одвраћали: „Учитељу, па тамо су хтели да те убију, а ти опет хоћеш да идеш тамо!'“
И ко је тада спречио да се распадне збор апостола!?
Управо Тома!
Нико други него Тома је храбро и одважно задржао апостоле на окупу, подстакао их да не поклекну и да се већ тада не разбеже, него да остану уз Учитеља. Томине речи су осоколиле апостоле да се прену: „Хајде да и ми страдамо са њим!“
То су биле кључне речи за дату критичну ситуацију. И апостоли се пренуше и остадоше уз Христа.
Дакле, уместо конструкције „неверни Тома“ памтимо две кључне реченице св. Апостола Томе и кличимо са њим:
„ХАЈДЕМО ДА И МИ ПОМРЕМО СА ЊИМ“ и „ГОСПОД МОЈ И БОГ МОЈ!“
