Човек данашњице (и не само данашњице) воли да живи укалупљено. Осећа се боље и комотније ако је омеђен метрима, километрима, сатима, минутима, законима, правилима… Чини му се да је тако лакше живети. Стога такву своју тежњу пројектује и на Цркву и живот у Цркви. Уместо да схвати благодатну радост и ведрину спасавајућег црквеног живота, он жели стеге правила и забрана, попут таквих категорија у држави, партијама, клубовима, удружењима… Нажалост, такве тежње и таква схватања не зависе нити од нивоа образованости, нити од улоге коју неко има у Цркви.
Због свега тога, сведоци смо да се често (пречесто) говори о црквеним канонима (правилима). Цитирају се канони, говори се како ово или оно није по канонима, како је нешто забрањено канонима etc. etc. etc. Наравно, углавном се говори како поступци других људи нису у сагласности са канонима, док се властити поступци изузимају из такве процене („А зашто видиш трун који је у оку брата твојега, а брвно које је у твојему оку не осећаш?“ Лк. 6;41).
Мало ћемо се позабавити канонима у црквеном животу; њиховом месту и значају.
Почнимо од значења појма канон.
Канони су правила која је Црква у свом спаситељско-пастирском старању донела ради најбоље могуће реализације вечних истина у њеном ходу кроз историју. Та правила су установљена на васељенским саборима, саборима помесних Цркава и као правила појединих великих Отаца Цркве.
Канони су веома важан елемент Цркве као оваплоћење вечних истина у конкретним историјским околностима. Основна грешка у поимању канона и њихове улоге у животу Цркве настаје када се они сматрају неком надинституцијом, која је безусловно потребна за живот и функционисање Цркве и која је апсолутно мерило исправности црквеног живота. Канони су саставни део целокупног црквеног живота и ни у ком случају се не сме омаловажавати њихов значај; али исто тако они се не смеју прецењивати и издвајати као неки засебан (над)елемент, одвојен од догмата, теологије, молитве, подвижништва, мисије, светотајинског живота и свих других делања Цркве.
Канони нису суштина црквеног живота; нису идентитет Цркве.
Евхаристија (Литургија) је у самом средишту свеукупног Црквеног живота. Нема ничег значајнијег у Цркви од Литургије. Она је сама суштина Цркве; њен идентитет. Она је једна иста и јуче, и данас и сутра. Црква живи Евхаристијом и цео поредак црквеног живота, цело устројство Цркве као и опстајање Цркве у свим епохама заснива се на Евхаристији. Управо на њој ћемо показати да канони нису ти који су неприкосновени у црквеном животу.
Речима „(…) ову Пасху (…) нећу више јести док се не испуни у Царству Божијем“ и „(…) нећу пити од рода виноградскога док не дође Царство Божије“ Лк. 22;15,18) Господ је Евхаристију поистоветио са Његовим другим доласком, објављујући Литургију као пројаву долазећег Царства Божијег. Ломећи хлеб и благосиљајући чашу, Господ их даваше својим Ученицима уз речи: „Узмите, једите; ово је тело моје“ и „Пијте из ње сви; јер је ово крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“ (Мт. 26;26-28). При томе је заповедио апостолима да тако даље они чине за Његов спомен (Лк. 22;19 / 1.Кор. 11;24-26). У библијском поимању, чинити спомен значи данас учествовати у догађајима који су се некада збили; значи васпостављати учешће у суштини прошлих ствари, чиме се те прошле ствари оприсутњују у садашњости. Тако, чинити Евхаристију у спомен Христа значи учествовати у Његовој крсно-васкрсној жртви сада и овде и заједничарити са Њиме на свакој Литургији докле не дође (1.Кор. 11;26). Црква је истинска Заједница Тела Христовог и остварује се онда када се сви скупљају на евхаристијско заједничарење на једном месту око Христа (epi to avto). Служба свештенства је служба без које Црква не би могла да постоји, односно, не би могла да се назива Црквом, будући да без те службе не би могла постојати Евхаристија. Првенствено се то односи на службу епископа, која представља директно наслеђе првосвештеничке службе Господа Христа. Приликом Другог доласка Христовог, у остваривању и успостављању реалног Царства Божијег, пројавиће се основни, неизоставни елементи тога Царства: расејани народ Божији окупљен око свога Месије и Дванаесторица Апостола. Месија неће доћи сам већ заједно са Дванаесторицом као сведоцима Његовог васкрсења, како би се одагнале све смутње и сумње у истинитост правог Месије, за разлику од многих лажних месија који ће се појавити. Икону тога долазећег Царства Црква изображава већ сада и овде на Евхаристијском сабрању. На Евхаристији се сакупља народ Божији око свога епископа, окруженог презвитерима. Епископ, као предстојатељ Евхаристијског сабрања стоји у средишту сабрања („на месту Божијем“, како то каже Св. Игњатије Богоносац у Посланици Магнежанима, VII;1) и приноси благодарење целе Заједнице. На основу средишњег места које заузима на Евхаристијском сабрању, места које је Христос имао на Тајној вечери, епископ представља икону невидљивог Епископа Христа. Као изображење Христа, он окупља све, возглављује све и приноси све Богу Оцу; њега окружују презвитери као сведоци његовог епископства, као што Дванаесторица окружују Христа и сведоче за њега.
Целокупни евхаристијски поредак и живот (какав смо укратко описали), а видели смо да је то сама суштина Цркве, не регулишу канони. Устројство Цркве као евхаристијске заједнице Тела Христовог, није настало тако што су донешени канони који то одређују, него је настало самом евхаристијском суштином Цркве. Такође, ни историјски ток настанка и развоја богослужења није одређен канонима. Дакле, канони ни изблиза нису ти који регулишу целокупно устројство Цркве и црквени живот. Они не детерминишу живот Цркве, него управо супротно, живот Цркве одерђује каноне. Црква одређује шта је канонско, а не одређују то канони. Сходно томе, не можемо у канонима тражити ни решења за неке литургичке поставке. Када све ово сагледамо, а упорно желећи да за све нађемо упориште у канонима, хоћемо ли, онда када их не нађемо, рећи да служење Литургије није канонско!?
Дакле, на примеру Литургије, најважнијег елемента црквеног живота, чије устројство није обрађено у канонима, видели смо да нису канони ти који дају норме за живот Цркве. Учење Цркве, изложено у догматима, је то што одређује живот Цркве, а канони су само оно што омогућује интерпретацију и реализацију тог учења у конкретном историјском тренутку црквеног живота; и то не апсолутно, него приближно. Наиме Црква се труди да у канонима искаже најприближнију могућу реализацију догмата. Дакле, догмати су трајни, вечни, јер изражавају вечне истине. Они претходе канонима, а не обрнуто; и они су ти који дају основу и темељ канонском устројству Цркве. Канони су (у односу на догмате) привремени јер изражавају привремене манифестне облике црквеног живота.
Црква је живи организам. Она живи (и преживљава) у свим епохама, у свим системима. Неке историјске околности су погодније, неке мање погодне, а неке, пак, непогодне за Цркву. Али, у свима њима Црква налази најбољи начин да живи и преживи; и ни у једном се не осећа потпуно комотно, јер иако живи у овом свету, ипак није од овога света (Ср. Јн. 17;14,16). На питања конкретних историјских околности Црква даје конкретне одговоре и адекватно реагује на задатке који јој се задају. Канони су (само) манифестација тих одговора, а никако нешто што Цркви нуди, даје и намеће одговоре.
Забуна да канони одређују црквено устројство ипак није без свог основа и без корена. Наиме, када је црквени живот устаљен, у миру, без трзавица, и још када тај временски период дуго траје, у свест црквеног народа улази схватање да је поредак тог историјског тренутка нешто што је вечно, што је непромењиво, што је канонски. Тако долази до обрта у схватању да канони одређују да ли је црквени живот у складу са њима и да је канонски оно што је у складу са канонима, уместо црквеног схватања да је канонски оно што одговара црквеном устројству.
Када се историјске околности промене, када се, сходно томе, промени и спољни, манифестни, облик црквеног живота (евхаристијска суштина остаје увек иста и нетакнута), код неупућених се ствара привид канонског поремећаја поретка црквеног живота. Код таквих људи, који не могу (а понеки често и не желе) да виде да се у суштини ништа није променило, односно, да су се променили само неки манифестни облици црквеног живота, настаје збуњеност, а код оних злонамерних јавља се и агресивност. Тада се носиоци црквеног живота оптужују за кршење канона и тиме рушење Цркве, док се бунитељи самопроглашавају за заштитнике црквеног поретка.
Не постоји идеална форма црквеног живота; постоји само најприкладнија форма црквеног живота за дату историјску околност. Стога се не сме идеализовати одн. апсолутизовати ни једна историјска епоха и ни један облик црквеног живота, и проглашавати их за мерило за сва времена. Треба обратити пажњу на суштину, а не на акциденталне елементе у свеукупном животу Цркве, имајући у виду да циљ није униформна подударност садашњице са животом древне Цркве и/или временом настанка канона. Једини параметар треба да буде сагледавање који су то трајно вредни елементи који повезују живот Цркве разних епоха са нашим животом, опште искуство Цркве са искуством Цркве нашег времена, а који би требали, односно морали, бити аксиоми за данашњицу. Зато је просто непотребно, али и немогуће пресликавати живот древних хришћана у данашње време, само зато да би се рекло како живимо на том наслеђу и показало да је наш црквени живот у складу са канонима.
Разноликост канонског поретка и канонских решења, као манифестних облика црквеног живота у разним епохама ни у ком случају не значи да постоји и разноликост суштинског живота Цркве.
Канони у Цркви нису апсолутна категорија. Апсолутна категорија су догмати, који изражавају апсолутне истине на којима је засновано устројство Цркве (учење и богослужење). Стога су догмати непроменљиви. Канони омогућавају примену вечних истина, изражених у догматима, у конкретном историјском тренутку (а историјски услови су различити у разним епохама).
Дакле, канонско устројство Цркве је конкретна реализација црквеног учења у датом тренутку у којем Црква пребива, при чему канони никада не изражавају догматско учење у потпуности. Они служе да догматско учење нађе наприкладнију примену у датом историјском контексту. Црква увек настоји да канонским поретком што приближније изрази догматско учење и свој живот у датој епохи што боље усклади са тим учењем. Стога свака епоха има свој канонски поредак. То свакако не значи да када Црква мења каноне, односно, када доноси нове каноне, да она одбацује претходне. Јер, када би се вредност претходних канона поништавала доношењем нових значило би то да се поништава и ваљаност претходног живота Цркве.
Дакле, на питање да ли канони имају трајну или привремену вредност, можемо рећи да имају и трајну и привремену. Трајну вредност свакако имају, али не за све епохе, него само за дату епоху. Сагледавајући конкретну епоху, канони имају трајну вредност и за њу су непромењиви, а сагледавајући свеукупан живот Цркве у историји, канони имају привремену вредност, онолико колико су привремене и пролазне историјске епохе и њихове околности.
Одличан пример за приказивање привремености и променљивости канона имамо у 12. правилу Трулског сабора (691. г.) који одређује безбрачност епископа: „ (…) у Африци и Либији и у другим местима тамошњи најбогољубивији председници (= епископи) не престају да живе заједно са својим супругама и после обављеног над њима рукоположења, стављајући тиме народу спотицање и саблазан. (…) одредисмо да од сада тако нешто никако не буде (…)“Овај канон супротан је 5. Апостолском канону, који каже: „Епископ (…) нека не изгони своју жену под изговором побожности (…)“. Дакле, канонски поредак у седмом веку је промењен у односу на онај из прва три века.
Примера за пролазност тј. привременост канона има још много. Смењивањем епоха настају нове прилике у којима неке ствари и ситуације нестају, а неке настају. Када би историјски услови били непроменљиви, онда би и канони били непроменљиви за сва времена. Канони који су регулисали црквени живот, у погледу неких околности престају да важе из простог разлога што нема на шта да се односе.
Навешћемо још два примера:
Канони који су регулисали питања везана за ђаконисе (I Вас. 19 / Халкидон. 15 / Трул. 14, 15, 40) данас нису у употреби будући да та служба више не постоји. Живот Цркве је донео такву ситуацију и не можемо (и не смемо) насилно враћати службу ђакониса само зато да бисмо показали апсолутност канона.
Затим, постоје канони (I Вас. 8, 19 / II Вас. 7 / Трул. 95. и др.) који регулишу начин повратка и поновни пријем у Цркву из неких јереси које данас не постоје, а које су некада узнемиравале Цркву (новацијани, монтанисти, аријанци). Ником паметном не би пало на памет да вештачки реинсталира те јереси како би односни канони имали на шта да се примењују.
Вратимо се још једном на 12. канон Трулског сабора. Ту се отвара још један проблем: збуњеност због супротности овог и 5. Апостолског канона, а уједно и тврдња да се претходни канони не укидају. Сами Оци Трулског сабора већ у истом канону кажу да не укидају и не противрече Апостолском канону: „А ово говоримо не ради укидања или извртања онога што је апостолски раније установљено.“ Како да помиримо те две ствари: очигледну супротност и тврдњу о неизвртању и неукидању претходног канона? Ту на сцену ступа канонска свест, којом се долази до решења: Прилике у прва три века (у ком периоду су, на основу апостолског предања, настајали Апостолски канони) и на крају седмог века, што је време одржавања Трулског сабора, су различите. У прва три века клирици, укључујући и епископе, могли су бити брачни људи (ср. 1. Тим. 3;2). Институција монаштва тада још није постојала. Апостолско правило забрањује напуштање супруге након епископског рукоположења под изговором (лажне) побожности (тобоже брак онемогућује потпуно предавање Богу). Развођење епископа од својих супруга изазивало је смутњу и неред у Цркви због омаловажавања једне важне институције као што је брак, која у неким канонским класификацијама спада у домен божанског права. Претпоставља се да је претила опасност да ће се такво поимање неспојивости брака и побожности раширити као зараза, или су већ и настали чести случајеви раставе епископа, па је зато 5. Апостолско правило регулисало ову појаву. У време одржавања Трулског сабора историјске прилике су биле сасвим другачије. Институција монаштва је одавно присутна. Монаси тада већ имају велики углед у Цркви. Поред тога што је од апостолског доба било и ожењених и неожењених епископа (као и апостола), протоком времена дошло се до тога да је све више било неожењених, а све мање ожењених епископа. Нашавши упориште код апостола Павла, који је такође био неожењен, Оци доносе 12. канон којим озваничују, тада већ у свим помесним Црквама устаљену праксу безбрачности епископа. Уједно у канону образлажу свој потез: „Пошто, пак, ми улажемо много старање да све чинимо на корист преданих нам у руке (духовних) стада, доносимо (…) промишљајући о спасењу и напредовању на боље народа (Цркве) (…)“. Дакле, овим каноном се не повређује, не укида и не оспорава црквена пракса апостолског доба, већ се, из пастирског старања, сматра да је у то доба (доба Трулског сабора, 7. век) за Цркву и црквени живот целисходније да епископи буду монаси.
Иако смо утврдили да канони нису непроменљиви, ипак у вези са њима постоји нешто заиста непроменљиво. То је канонска свест Цркве.
Исправна канонска свест је непроменљива зато што се чврсто држи поставке да су догматске истине непроменљиве, а оне су трајна основа канонског устројства.
Када нестану (не)прилике које су изазвале доношење канона насталих на основу реализације догматских истина у датом историјском тренутку, тада престаје употребна вредност односних канона. То ни у ком случају не значи да су односни канони неисправни (постали или били неисправни); то само значи да су били примењиви у конкретним околностима, а да нестају из примене заједно са нестанком околности које су изазвале њихово настајање. То чува непромењива канонска свест Цркве.
Нису само историјске околности те које одређују трајност канона, него је то и географска условљеност. Наиме, од најранијих дана свога постојања Црква је територијално организована. Развојем митрополитанског, а доцније и надмитрополитанског (дијецезанског) и патријарашког система уређења црквеног живота у постконстантиновској епохи, Црква није одустала од територијалног принципа организације. Територијални принцип организације омогућује, али и захтева слободно канонско устројство за адекватно организовање литургијског, пастирског и административног живота, дефинисање и решавање проблема помесне цркве унутар општег канонског предања. Тако се гарантује лакше и боље очување јединства помесне и опште Цркве. Дакле, живот Цркве има локални карактер, па тако и канонско устројство има локални карактер. Многи канони се не примењују у разним помесним Црквама, јер једноставно нема потребе за тим, будући да не постоје ствари на које се односе.
Зато у православљу не постоји (а и не може, и не треба да постоји) један универзални кодекс канонског права, као што је то случај код римокатолика.
Када се говори о канонима још једна ствар се мора имати на уму, а то је да постоји знатна разлика између државног и црквеног законодавства. Она се састоји у томе да држава доноси законе како би предупредила неке злочине („Ко учини то и то дело казниће се тако и тако“), док канонска свест и црквено право не познају тај и такав принцип. За разлику од државног законодавства, канони се не доносе унапред, за случај да неко застрани. Црквени канони се не доносе да би предупредили неко деловање. Када се црквени живот одвија у миру, не доносе се канонске одредбе за случај да неко прекрши црквену дисциплину. Канони су израз реакције Цркве на неку непримерену активност (дисциплинарне или догматске природе). Када неко нарушава догматско учење или уноси немир у црквени поредак, онда Црква објављује шта је истинито учење, или шта одговара црквеном поретку и на тај начин зацељује повређено устројство; никад унапред. Пример за то је почетак 12. канона Трулског сабора: „Дође нам до знања да…“.
За сагледавање и процену каноничности црквеног живота није довољно само (про)читати оно што је написано у канонима. Штавише, убитачно је. Опасно је и недопустиво нестручно и нецрквено, индивидуално тумачење канона, уз занемаривање историјског контекста у којима су донети. Тумачење канона мора имати утемељење у црквеном светотајинском животу и пастирском искуству, а за тумча неопходно је да има и богословско знање и богословску стручност. Такође, за тумачење канона потребна је послушност Цркви, као и добронамерност и незлобивост. У супротном, долази се до произвољних закључака који не извиру из црквеног искуства и црквених принципа и учења, што производи нецрквено (неканонско) понашање појединаца.
Изнећемо неколико примера погрешог тумачења канона.
На примерима погрешног тумачења одредби апостола Павла показаћемо какве грешке настају приликом својевољног тумачења канона. Иако се, строго узевши, не ради о канонима, дисциплинске заповести апостола Павла свакако су богонадахнуте и садрже особине по којима их можемо сматрати својеврсним обликом канона.
У Првој посланици Коринћанима (11;6) апостол Павле заповеда да жена мора имати покривену главу на богослужењу. Ако се нестручно и некритички посматра ова заповест, лако ће се прогласити да је свака жена која учествује на Литургији без покривала на глави, у канонском преступу (сходно томе, у неким црквеним срединама, поглавито манастирским, не дозвољава се присутност женама откривених глава). Међутим, када се сагледа историјски контекст у којем је ова одредба изречена, видимо да ствари стоје другачије. Наиме, у то време, све пристојне жене су у свим приликама имале покривене главе (углавном су само блуднице биле непокривених глава и распуштене косе). У Коринту се увукла појава да су жене почеле да долазе у цркву гологлаве. Апостол Павле то прекорева, а смисао његових речи је: ако су жене у свакој прилици покривених глава, зашто би тај знак пристојности уклањале у цркви!?
Други пример за могућност погрешног тумачења канона су Павлове речи у Другој посланици Солуњанима: „Ако неко неће да ради, нека и не једе“ (3;10). Буквалним схватањем ове одредбе закључује се да је апостол Павле силеџија који (лењим) људима ускраћује храну и да је то учење овог апостола, па тиме и учење Цркве. По свим моралним кодексима ускраћивање хране било коме није дозвољено. Па, зашто би у Цркви то било дозвољено!? Ствари, међутим, стоје сасвим другачије. Међу хришћанима Солуна увукло се мишљење да је други долазак Христов толико близу да није потребно ништа радити него само седети и чекати тај догађај. Такву искривљену побожност апостол Павле разобличује строгим речима које значе: „Па ако је тако; ако не треба ништа радити него само чекати да Христос други пут дође, онда не треба ни јести.“ Дакле, то има сасвим другачији смисао од онога који му се површним тумачењем даје.
Анкирски сабор (314. г.) у свом 14. канону доноси: „За презвитере или ђаконе, који су у клиру, а уздржавају се од меса, (Сабор) одлучи: да га окусе, па тада, ако хоће, нека се уздржавају (од истога); ако ли не хтедну (…) и не послушају овај канон, нека буду свргнути из (свештеног) чина.“
На први поглед чини се да овај канон забрањује уздржавање и подвижништво. Међутим, ради се о томе да канон забрањује лажно подвижништво везано са јереси која се гнуша меса (гностицизам, манихејство). Да би онима који се одлуче за подвиг неједења меса то заиста било на корист, а да не би верном народу било на саблазан због сумње на припадност јеретицима, канон одређује да такви клирици морају бар понекад у јавности да окусе месо, ради отклањања сумње, а онда могу да наставе са својим подвигом (касније је овај канон коришћен за проверу припадности богумилској јереси).
Картагински сабор (419. г.) 23. каноном одређује да: „(…) епископи не одлазе преко мора, него само одлуком свога првопрестолнога епископа у свакој области (…)“ Несагледавањем духа канона лако би се могло закључити да је епископима забрањена пловидба морем. Међутим, узимајући у обзир да је од Африке „преко мора“ Италија, као и праксу неких афричких епископа да иду да се на одлуке помесних сабора жале римском епископу (а овај их је радо примао), Картагински сабор то забрањује. Дакле, не забрањује пловидбу морем, ни одлазак у Рим; не забрањује чак ни жалбу римском епископу, али то условљава дозволом надлежног митрополита.
Из ових неколико примера видимо колико би се смутње и лоших (па и смешних) ситуација догодило када би неко из Цркве реаговао након нестручног и произвољног тумачења канона (ускраћивање хране, прогон клирика који не једу месо, осуда епископа који путују морем…)
Исправна канонска свест пажљиво, свеобухватно и исправно сагледава шта је непролазно, а шта пролазно, шта је суштинско, а шта споредно у канонском поретку Цркве. Ако се то не догађа, онда се ради о искривљеној канонској свести (али не Цркве, него појединаца у Цркви), а то је веома опасно за црквени живот.
Канони изражавају вечну истину, али они сами нису та истина. Истина је садржана у догматима. Канонима, тачније доносећи каноне, Црква проналази најбоље начине спровођења догматских истина у живот. У канонима се вечне истине облаче у историчност.
Различитост канона указује на заједнички живот многих људи у многим различитим периодима проласка Цркве кроз историју; показује да је Црква кроз каноне на најбољи начин (о)чувала јединство у истинитој вери упркос различитим условима живота. Успешност Цркве у тој пловидби кроз историју не лежи у томе што има каноне који јој задају циљ, него у томе што је она изналазила (и изналази) најбоље начине и облике свог живота, сходно истинама вере, манифестно оваплоћене у конкретним историјским околностима. Дакле, можемо рећи да канони нису узрок, него да су канони последица; и стога их се не сме апсолутизовати у Цркви.
Каноничност црквеног живота се не процењује канонима, него се каноничност канона процењују црквеним животом (јер се њиме и доносе).
Погрешно је сматрати да је Црква музеј старина. Црква не живи прошлошћу и не може се заробљавати и окамењивати у прошла времена и сматрати да за њу вреде само они облици живота који су били у давнини. Црква није од овога света, али живи у овом свету. Живот људи у прошлости није исти као живот људи данас, па тако ни живот Цркве није исти у свим епохама. Прошлост јесте важна, али дати тренутак у којем Црква живи, садашњост, са конкретним проблемима данашњице, је оно што одређује каква решења ће се изналазити. Црква у садашњости већ живи и будућност – есхатон, где јој је прави дом. Али без садашњости, нема ни будућности. Ми који живимо у Цркви садашњице, исти смо они који стремимо у будућност.
О овим и још многим другим стварима мора се добро поразмислити пре него што се упусти у процену каноничности или неканоничности елемената црквеног живота кроз осуђујуће речи: „то није по канонима“.
