Прота Лазар, човек у касним средњим годинама (или можда раним старим, то ни он засигурно не зна), како би се могло рећи – ни млад, ни стар, још увек активан на више нивоа живота, но ипак по мало уморан од токова у којима плови, упорно истрајава у тој пловидби. Покушава да лаже и себе и друге (Господа ипак не може слагати) да има још снаге и елана. И заиста их има. Има, али понекад падне, као да му је свега доста и као да има бар две десетине година живота више него што су му рекли да има и што пише у крштеници. Служи, проповеда, подучава… Неко га хвали, неко га куди, некога уопште не занима ни он, ни Христос, којег се труди (бар он процењује да се труди) да га понуди, да га представи људима.
Понекад је отац Лазар радостан. Мисли: „Успео сам своју радост у Христу да поделим са другима.“ И заиста… само мисли. Најчешће увиди да је то уствари самообмана. Не желе људи, не желе да пођу са њим; за њим. И, за Њим.
Али, има искрица; има. То су искрице које враћају оцу Лазару радост, радост која му заискри у очима. И тада му је лепо; радостан је, полетан. А онда… онда опет дођу тренуци тихе сете; тренуци у којима осећа да је он слаб за задатак који му је Христос дао. Слаб и за оно што је сам себи узео за животно делање, оно што уствари воли и што му је, уз Господа и породицу, велика радост. А свака радост изискује и труд да би била радост. И тај труд се оцу Лазару понекад чини претежак.
Једном приликом, у сред метежа у којем се налазио, отац Лазар уђе у цркву, своју цркву у којој је пре кратког времена одслужио Литургију. Дошао је само да узме неке ствари које су му ту остале. Чим је крочио у цркву заплахнуо га је добро познат, мирис „старог тамјана“, како је он називао мирис од кађења који се задржао у цркви након богослужења. Волео је тај мирис. То јесте мирис тамјана, али је другачији од мириса који се шири из вреле кадионице за време кађења. Овога пута тај мирис га је подстакао да се сети стиха псалма: „Како су мили станови твоји, Господе…“ Осећајући умор од свега, вољних и невољних обавеза које је тих дана имао, полако се упутио ка олтару понављајући: „Како су мили станови твоји, Господе…“.
Ушао је у олтар. Слушао је… Слушао је тишину. И… чуо је… чуо је управо тишину. Само: „Како су мили станови твоји, Господе…“. То се једино чуло. Сео је на столицу, ону коју учени теолози називају сапрестоље. Сео је и чуо како нема метежи, нема гунгуле, нема обавеза које притискају… Само има: „Како су мили станови твоји, Господе…“ Први пут је истински и искрено доживео тај добро му познат стих псалма.
Седео је тако уморни прота Лазар и мислио: „Како су мили станови твоји, Господе… Добро ми је овде бити. Види, овде нема немира, нема оптерећења… то се налази тамо; тамо, не овде.“
Био је свестан свих обавеза које су га очекивале. Није их заборавио. Али, нису га се тицале. Оне су тамо; тамо, а не овде. Овде је само: „Како су мили станови твоји, Господе…“ „Хајде“, помисли прота Лазар, „да останем овде. Могао бих ја овде живети.“ Срце му испуни милина: „Како су мили станови твоји, Господе…“
Не, није отац Лазар изгубио везу са реалношћу света. Свестан је био да ће му у цркви временом постати хладно, да ће постати гладан и жедан. „Али, није важно! Остаћу овде! ‘Како су мили станови твоји, Господе…’ Овде, заувек…“
„Како су мили станови твоји, Господе…“
