„Покојник је био побожан; имао је чврсту веру у Господа, а то је испољавао молитвом, постом, исповешћу и причешћивањем. Бог му је дао болест; дао му је тешку болест да би учврстио његову веру и поуздање у Бога и да би завршио свој пут којим је ишао и тако што пре дошао у загрљај свог Господа.“
Колико год побожно звуче ове речи; колико год на први поглед изгледа да су истините, јер показују да је Бог припремио за човека нешто боље, лепше и узвишеније него што је овај свет, ипак је то само привид. На други мах извиру питања: Зар нам Бог дарује болест!? Да ли је Бог заиста такав да дарује нешто што је лоше, болно, смртоносно!? Какав је то, онда, Бог!? Шта ће нам такав Бог!? Ако је Бог наш Отац, ако је дао Сина свога за нас и за наш живот, како нам онда дарује болест и смрт!? Који родитељ у бризи својој дарује деци својој муку и јад!?
Св. апостол Јаков каже: „Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца светлости (…)“ (Јак. 1;17). Црква је чувар и гарант светости Светог писма. Зато ћемо веровати апостолу Јакову када каже (а та реченица се преноси и у тексту за амвоне молитве на Литургији) да је Господ дародавац сваког доброг дара, а не болести и жалости.
Апостол Павле каже да се не сме чинити зло да би дошло добро (Ср. Рим. 3;8). Апостол следује Христу и ништа није написао што би било у супротности са деловањем Христовим. Зато и у овом случају верујемо Апостолу и искуству Цркве, а не уводном цитату. Болест је зло; сусрет са Господом је добро. Зар Господ даје злу болест да би се остварио добар сусрет са Њиме!?
Погледајмо како дарује Христос. Он дарује само добро. Највећи дар који нам је Он даровао је свакако Евхаристија. Она је објављивање долазећег Царства већ сада и овде. Она је иконично оприсутњење Царства Божијег. Учествујући у икони тога Царства добијамо могућност да учествујемо у њему и када се оно буде реално остварило, онда када Христос буде други пут дошао. И зато од тога нема већег и бољег дара од свих дарова које нам дарује наш вечни Дародавац.
Подсетимо се како нам је Господ даровао тај највећи дар установивши Евхаристију. На Велики Четвртак Господ је обавио своју последњу пасхалну вечеру са својим Ученицима. То није била обична јудејска пасхална вечера. То је била нова Пасхална вечера; вечера Царства Божијег. На њој је пре свог телесног страдања, Господ Христос добровољно дао Себе за живот света (Јн.6;51), не допустивши безаконицима да својим безакоњем изазову велику тајну спасења. Дакле, Господ није чекао да разбојништво Јевреја (= зло) буде повод за давање највећег дара (= добро).
Видели смо да Господ не чини зло да би дошло добро. Одакле онда болест?
Кренимо прво од здравља. Зашто нам је здравље битно; зашто се бринемо о њему? Бог није створио човека за смрт и трулежност. Зато је смрт трагедија, а не може ни у ком случају бити радост и милина. Здравље је слика човековог пребивања у рају, али и у будућем веку (есхатону).
Ако говоримо о здрављу, не можемо да најпре не узмемо у обзир сам живот. Живот је дар од Бога, и то дар љубави. Господ ствара свет из љубави, и у том свету ствара човека и даје му живот. Господ није приморан да створи свет. Он то жели и зато га ствара. У Књизи Постања читамо: „И сазда Господ Бог човека (ха-адам) од праха земаљског (ха-адама), и удахну у лице његово дах живота, и поста човек душа жива.“ (појмове „дах живота“ (јевр. руах) и душа жива (јевр. нефеш) не треба међусобно мешати. Јахве је удахнуо у Адама дах живота и он је постао потун жив човек (што је значење појма „нефеш“ иако се тај појам најчешће преводи као „душа жива“). Ако је, дакле, живот дар Божије љубави, онда је и здравље тог живота дар те исте љубави.
Већ самим тим што је створен човек је смртан. Све што је створено има почетак, али има и крај. Само Бог нема почетка, па нема ни краја. Међутим, Бог је омогућио човеку да вечно живи само на један начин – у заједничарењу са вечним Даваоцем живота.
Створивши човека – Адама, Бог му је дао задатак да целу творевину приведе у заједништво са Творцем, и да тиме оствари и своју бесмртност и бесмртност целе творевине. А бесмртност, то је истинско здравље.
Када је својом непослушношћу Адам промашио задани циљ тј. пао у грех, унео је трагедију болести и смрти у себе и у целу творевину. Својим падом, окренувши се од заједнице са Богом, Адам је суновратио себе и сву творевину у бездан болести, трулежности и смрти. Заправо, већ самим чином одступања од заједништва са Богом, Адам је умро. Угрозило га је небиће, угрозило га је оно што је увек било присутно ту близу, али није имало снагу и могућност да се испољи због Адамовог јединства са Животом.
Дакле, из овога се веома јасно види да болест не може бити Божији дар, нити воља Божија. Јер, болест је на потпуно супротној страни од Бога и Његове воље. Болест и патња укорењени су управо у одвојености од Бога. Без заједничарења са Богом, без чврсте привезаности уз Њега, нема живота, нема здравља.
Болест је последица греха. Међутим, веома лако и искуствено примећујемо да страдају и праведници, а не само грешници, па се питамо: Зашто страда праведник? Да ли је страдање баш увек последица греха?
Пример страдања праведника имамо у књизи о Јову. У овој књизи, по питању страдања праведника нуде нам се два одговора:
- свако страдање је последица греха,
- страдање представља искушавање вере праведника.
И поред овог другог одговора, то ипак не значи да нам Бог дарује болест. Ово је посебан случај допуштања болести и њеног искоришћавања за поучавање о потреби чврстог поуздања у Бога (притом увек морамо имати у виду да Књига о Јову спада у поучне књиге Старог савеза, а да је у циљу поуке допуштено пренаглашавање неких детаља). Показује се да Јов, а тиме и сваки праведни страдалник, није заборављен од Господа. Веома је важно да страдалник, попут Јова, никада не изгуби поуздање у Бога.
У Новом савезу, пример човека који је слеп од рођења показује нам да болест не мора бити стриктно повезана са конкретним личним грехом, већ да може бити прилика да се прослави Бог и дела Његова: „(…) И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? Исус одговори: Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему.“ (Јн. 9;1-3) А дела Божија се одлично виде онда када се сагледава Адамов пад, живот после пада и последице тог пада (болест, трулежност, смрт) и упореде са животом пре Адамовог пада.
Зато када олако изговарамо ону научену реченицу да је болест последица греха, не жигошимо конкретног човека који (по нашем мишљењу) страда због својих грехова, него будимо свесни да болест јесте последица греха, али оног општег, Адамовог, због чега од трулежности страда цела природа, а од људи и праведни и неправедни.
Живот и здравље су дар од Бога. Следствено, не може и болест бити то исто. Јер, Дародавац Господ не даје и добро и зло, него само добро. Када неко оболи, није му ту болест дао Бог (као неки, у глави људи замишљени, крвник и џелат који кажњава), него је он подлегао општој трулежности и смртности које су „дароване“ Адамовим падом.
Видели смо да има лекара и лека против болести, трулежности и смртности. Тај лекар је Христос. Он нам дарује лек! Дарује нам лек, а не болест (ма какву сврху ми мислили да она има). Као што лекар не трује људе да би их после лечио, тако ни Господ не даје људима болест како би им потом подарио лек.
И зато упамтимо: Бог не даје болест; Бог даје само лек!
Бог се оваплотио (отелотворио, очовечио), дакле, постао је човек. Тиме је човек удостојен потпуног сједињења са Богом. Јагње Божије узима на себе грех света и жртвује се. Устајањем из гроба Животом је уништио грех, трулеж и смрт. Разрушио је грех и последицу греха – смрт. Разрушио, и даровао свету вечни живот. Обожен, човек више не може бити, болестан, смртан. Васкрсењем Христовим и ми саваскрсавамо, а са нама и цела творевина; и бивамо заувек избављени од трулежи. То нам сведочи и запечаћује Откривење Јованово: „И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше (…) И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; и Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође.“ (Отк. 21;1-4).
