Црква представља један јединствени организам. Апостол Павле назива Цркву Телом Христовим, а верне удовима тога Тела (Ср. 1.Кор. 12;27). Евхаристијско сабрање представља остваривање тог јединственог Тела Христовог, „јер је један хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10;17).
Сви чланови Цркве су живо камење уграђено у грађевину духовног дома (Ср. 1. Пт. 2;5). Као што грађевина зидана људском руком не може опстати ако не постоји јединство уграђеног камења и као што један камен, сам за себе и независно од другог камења, без обзира колико био велик или чврст, не може сачињавати грађевину, тако и Црква постоји само у јединству живог камења; од највећег и најјачег, до најмањег и најслабијег. Угаони камен те јединствене, живе грађевине је сам Христос и на том камену сва грађевина почива (Ср. Еф. 2;20-21).
Грех је болест члана Цркве. Будући, дакле, да је Црква јединствени организам, здравље или болест сваког њеног члана одражава се на здравље или болест целе Цркве, јер „ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови“ (1. Кор. 12;26).
Литургија је по превасходству благодатно место и време кајања, исповедања и опроштења грехова. О томе нам сведочи древни спис „Учење дванаесторице апостола – Дидахи“: „А у недељу Господњу, сабравши се заједно, ломите хлеб и вршите Евхаристију (=Литургију), исповедајући претходно грехе своје (…)“ (ХIV;1)
Сам поредак Литургије указује нам на њен покајни карактер и исказује нашу жудњу за заједништвом и јединством са Богом, односно, на молитвену жељу да Господ сам допуни недостатке наше и прими нас у своју заједницу.
Навешћемо неколико примера из Литургије.
Јектенија:
„Опроштај и отпуштење грехова и сагрешења наших, од Господа молимо.“
„Остало време живота свога у миру и покајању да проведемо, од Господа молимо.“
Молитве:
„Благодаримо Ти, Господе Боже Сила, који си нас удостојио да и сада станемо пред твој свети Жртвеник и припаднемо твоме милосрђу за грехе наше, (…).
„Господе Боже Сведржитељу, (…) прими молитву и нас грешних, и принеси је светоме Жртвенику твом, и оспособи нас да Ти за грехе своје и за незнања народна приносимо Дарове и духовне жртве. (…)“
„Примите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова. (…) Пијте из ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова.“
„Да ове свете Тајне буду онима који се причешћују на трезвеност душе, на отпуштење грехова, на заједницу Духа твога Светога, на испуњење Царства небескога, на смелост према Теби, не на суд или на осуду. (…).“
„Теби поверавамо сав живот свој и наду, човекољубиви Владико, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: удостој нас да се причестимо небеским твојим и страшним Тајнама са ове свештене и духовне Трпезе, са чистом савешћу, на отпуштење грехова, на опроштај сагрешења, на заједницу Светога Духа, на наследство Царства небескога, на смелост према Теби, не на суд или на осуду. (…).“
Ако учињени грех не претпоставља искључење из Заједнице, грешник остаје на Сабрању кајући се, и молитвама на Литургији добија опроштај, односно, измирује се са Црквом.
Међутим, у неким случајевима тежих повреда црквеног поретка и хришћанског морала Црква одлучује грешника од евхаристијског заједничарења.
Налазећи се у греху, човек се налази у сукобу са Богом, а тиме и са Црквом, као Заједницом Тела Христовог, у којој пребива благодат Божија. Тим сукобом, грешник се налази изван благодатног окриља Цркве, односно доспева у стање као што је стање пре крштења. Наравно, печат крштења се не брише грехом, па грешник и даље остаје уд Тела Христовог; не престаје да буде дете Оца небеског и дете матере Цркве, која га је породила водом и Духом. Ако се сетимо Христове приче о блудном сину, видећемо да се, без обзира на сву грешност, блудни син и даље наставља звати сином очевим. То се стање може поистоветити и са људским организмом: када је неки орган људског тела болестан, без обзира на његово стање, он је и даље део тога тела.
Јединство и заједништво свих у Цркви, па тиме и чистоту или прљавост свих њених чланова показује нам Св. Апостол Павле у свом прекору коринтским хришћанима због заједничарења са братом који је живео у родоскрвној заједници. Као што су сви једно у заједничком благосиљању Чаше и ломљењу Хлеба, тако и прљавштина која се уноси у Заједницу, прља све њене чланове. Зато Апостол позива Коринћане да не заједничаре у греху једног члана Заједнице, већ да онога који својим поступцима уноси грех у Заједницу, изобличе и изопште из евхаристијског сабрања.
Иако је грешник и даље уд Тела Христовог, дакле члан Цркве, она га одсеца од заједничарења како не би својим грехом прљао целу Заједницу. Црква то не чини из мржње према грешнику него управо из љубави, како према њему, тако и према осталим својим члановима, а због мржње према греху. Грешника Црква одваја да се насамо суочи са собом и са својим грехом; да види сву страхоту и прљавштину греха, да се згади на њега, али и на самог себе који пребива у тој прљавштини, па да тако згађен на зло одлучи да престане са чињењем греха, да се поправи и упути на пут врлина. Одлучењем од Трпезе Господње, Црква помаже грешнику да сагледа сву трагедију одсуства од Вечере Господње и подстиче га на тај начин да што пре поради на свом враћању у Заједницу. Такође, одсецањем грешника од заједничарења спречава се да се грех прошири као зараза на друге удове Цркве, по општепознатом људском принципу, када се види да неко несметано пребива у греху: „Кад може он, могу и ја“. Чак и у случају да се грех не рашири по Заједници, одсецање грешника од заједничарења васпитно делује и на друге чланове Заједнице, показујући да се не сме дозволити развијање толеранције на грех; као на нешто што је нормално, што није страшно. Изостанком реакције на дело грешника постиже се управо супротно, тј. ствара се привид да Црква толерише грех; а то нити је допустиво, нити је тачно.
Дакле, Црква не осуђује грешника него грех. Мере које она примењује према грешнику су мере љубави са циљем његовог поправљања, а не мере одмазде и казне за учињени грех, нити мере за задовољење Божије правде.
Евхаристија представља аутентични живот Цркве. За тешке преступе у хришћанском животу једина истински црквена поправна мера је одлучење од заједничарења. Будући да је немогуће не учествовати у Евхаристији и тако не живети црквеним животом, а звати се хришћанином, рана Црква не познаје друге казне за грехе, осим одлучења од Евхаристије. То је уједно и најтежа казна. Притом, осећања одлученог грешника усмеравају се не у смеру гриже савести због учињеног греха, него се усмеравају ка осећају и свесности трагедије искључења са Вечере Господње, односно трагедије затварања врата Царства Божијег. Уз то, подстиче се и жудња грешника да се што пре врати у пуноћу заједничарења. Жудња за повратком је обострана; поред покајаника и Црква жуди да јој се грешник опет присаједини. Црква жали, надајући се грешниковом брзом повратку у заједничарење. Све време док је грешник одстрањен из Заједнице, Црква се налази у стању жалости и непрестане чежње за повратком свога члана. Стога, покајање грешника и његово враћање у благодатно окриље Цркве увек представља велику радост за Цркву. У поменутој јеванђелској причи о блудном сину налазимо основ за то велико радовање Цркве. Отац отишлог, односно, по Јеванђелским речима изгубљеног и мртвог сина, са радошћу га прима и указује му велике почасти потрчавши пред њега, загрливши га и пољубивши, облачећи му најлепшу хаљину, стављајући му прстен на руку и обувајући му сандале, заповедајући да се учини велико славље (Ср. Лк. 15;20-24). Тако исто, када је грешник удостојен измирења, такође стаје пред Заједницу, као што је стајао пред њом кад је био одлучен. Она, препознајући вољу Божију, прихвата покајаног грешника и он, након прочитане молитве (оне исте која му је читана онда када је био одлучен), овога пута не напушта сабрање (као што је то учинио раније) него сада остаје и заједно са браћом учествује у Трпези Господњој. И обострана радост је неизмерна. Ту нема места никаквом јуридизму; нема права Цркве, права и власти епископа, права отпуштања грехова, нема питања прописане дужине пребивања у статусу покајника и сличних елемената које је донела историја. Цркви је важно да се уверила у истинско покајање и преумљење грешника, јер то и јесте био циљ одлучења.
Овде ћемо се дотаћи и питања јавне и тајне исповести.
Како је Литургија јавно дело народа (laos, lithos = народ; ergon = дело), а на њој се исповедају греси, уз евидентно постојање молитава за оне који се кају (у поретку древних Литургија се то одлично види), може се закључити да су исповест и покајање, у епохи ране Цркве, јавни. То, наравно, не значи да је свако на Литургији наглас изговарао своје грехе (како се данас поима јавна исповест), него значи да грешници иступају пред Сабрање, тиме јавно исповедају своју грешност, без обзира који су конкретан грех починили и, након прочитане молитве, напуштају Сабрање, не учествујући на њему. Тај излазак пред Заједницу, приклањање главе и потом одлазак са Сабрања, више је него довољан видљиви и јавни знак грешности и кајања, тако да за Заједницу постаје потпуно ирелевантно које је конкретно сагрешење у питању. Сматра се да је оваквој јавној исповести претходила тајна исповест у којој је исповедник (у раној Цркви, по превасходству то је епископ) проценио да ли конкретан грех захтева одлучење од заједничарења или не. Ако је процена да је грех такав да грешник не може остати у заједништву, онда следи описани поступак. Јер, све активности Цркве везане су за Евхаристију, па стога и одлучење грешника од заједничарења, али и његов повратак у Заједницу, не могу бити савршавани ни на ком другом месту, ни у ком другом времену, осим на Евхаристијском сабрању, будући да не представљају лични, него црквени чин. Пример за то налазимо у случају одлучења коринтског блудника, којег осуђује апостол Павле, али при том тражи да буде осуђен на Евхаристијском сабрању Цркве у Коринту (Ср. 1.Кор. 5;1-5).
Као што одлучење од Цркве није ствар појединца, тако ни измирење са Црквом не може бити приватан, него јаван чин. Дакле, повратак у Заједницу није зависан од појединачне воље било ког члана Цркве, него је то чин пуноће Заједнице.
Проток времена и настанак нових историјских околности, полако доносе у Цркву дух канона и јуридизма, преузетог од државе. Црквени живот уобличавају сабори и канони на њима донети.
Одлучење од Цркве и враћање у њу почиње да се схвата по принципу злочин – казна – издржана казна. Грешник постаје преступник који мора да се искупи за свој преступ, а искупљује се пребивањем у статусу покајника. Када му истекне казна, враћа се у Заједницу. По принципу кривичног закона, за сваки преступ канони одређују начин и време кајања, односно, облик и време трајања казне.
Из оваквог јуридичког поимања овог битног сегмента живота Цркве израстао је и однос према Светој Тајни покајања и исповести. Приватна, односно „тајна“, исповест пред духовником и његова „разрешна“ молитва, којом се грешник удостојава приступа Причешћу, надвладава јавну исповест грешности и покајање пред Заједницом (на онакав начин како смо га описали).
Завладао је принцип „или-или“, наместо црвеног принципа „и-и“. Монашки принцип духовног руковођења кроз исповедање духовнику, што је уведено ради што бољег врлинског живота монаха, претопио се у општеприхваћену тајну исповест, која постаје својеврсни „истражни поступак“ у којем се добија или „казна за злочин“, или „разрешење ради причешћивања“. Потпуно је (осим у дубокој црквеној свести) искључен принцип по којем су одлучење, покајање и поновно заједничарење црквени чинови. У раној Цркви ова два принципа (тајна и јавна исповест) нису се међусобно искључивала, нити је један од њих надвладавао оног другог.
Временом се развио читав низ црквених казни и читав правнички систем поступака према грешнику. Превидело се, будући да је Евхаристија сам суштински живот Црквe, да је тиме заправо једина права, истинска и најтрагичнија казна у Цркви, одлучење од евхаристијског заједничарења из којег извире потпуно замирање припадности Цркви. Тако се дошло до тога да је одлучење од Евхаристије само једна од многих црквених казни (и то не најстрожа и најтежа – sic!). Постало је могућно остати у активном животу Цркве учествујући у неким свештеним радњама, а да се притом не учествује у Евхаристији.
Јуридичко схватање одлучења, покајања и поновног пријема у заједничарење довело је до степеновања статуса покајника: плачући, слушајући, припадајући (падајући, клечећи) и стојећи, са одређивањем особености сваког статуса и дужине пребивања у њима. Не улазећи у детаљан опис ових покајних категорија, илустрације ради треба рећи да су нпр. „стојећи“ имали право присуствовања на Литургији, без права причешћивања, што се коси са древним поретком Цркве за који је немогуће и несхватљиво да они који се не причешћују буду присутни на Сабрању.
Овакав јуридички систем влада до данас. То се види у Уставу и Кривичним правилима наше помесне Цркве. Таксативно су наведене врсте преступа и казне за поједине сталеже (свештена лица, црквенослужитеље, монашка лица и остале верне). У њима се налазе јуридичка правила за црквеносудски поступак, казне, правни лек, слично као у државном законодавству.
Казна одлучења од Причешћа, која спада у казну „лишења појединих права и почасти“, независна је казна од казни привременог или коначног искључења из црквене заједнице, које су сасвим посебне казне.
Ако је основна премиса литургичког и догматског богословља да је Евхаристија светајна Цркве, онда је мера одлучења од Евхаристије, свеказна Цркве; дакле, најтрагичнија казна у Цркви, тј. казна која у себи садржи искључење из Цркве.
Психолошки, свакако страшно звучи казна којом се кажњеном ускраћује право да се над њим обавља било који црквени обред. Међутим, казна одлучења од Причешћа, иако не звучи тако страшно, штавише, чини се неприметном, заправо је истинска казна искључења из Цркве и тиме се подразумевају примене свих осталих појединачних казни, што је чини најтежом и најстрашнијом.
Неопходно је подсећати и пастире и паству на неизгубљено и у црквеној свести незаборављено, али затомљено схватање Цркве да је немогуће бити одлучен од Евхаристије, а остати у животу Цркве, учествујући у неким свештеним радњама; и обрнуто, да је немогуће живети црквеним животом без учешћа у Евхаристији.
Дарко Б. Јелић
