Празник Воздвижења, уздизања, Часног Крста је празник који садржи у себи два догађаја.
Први догађај је онај када је царица Јелена, мајка цара Константина, тражећи и обилазећи светиње у Јерусалиму, нашла Крст Господњи, и када је на месту страдања Христовог, где су већ многобошци били, разоривши Јерусалим, направили многобожачки Венерин храм, заповедила да се он разруши и да се направи велелепни храм који је обједињавао, и дан-данас обједињава под једном куполом и место страдања, место Крста – Голготу, и место гроба Христовог, место васкрсења.
Други догађај који је везан за овај празник је догађај из 7. века, када је византијски цар Ираклије, по милости и одлуци Божијој, ослободио Јерусалим од Персијанаца и вратио Часни Крст којег је персијски цар Хозрој, опљачкавши Јерусалим, био однео у Персију.
То су два свечана догађаја која се прослављају овим празником.
А зашто се ти догађаји прослављају баш тога дана када је означено у календару?
У Цркви постоји хеортолошки принцип спајања и надовезивања празника. Један дан се прослављају догађаји, а други дан актери тог догађаја или свети који су на неки начин везани за односни празник. Тако имамо да се сутрадан по Божићу (празник рођења Богомладенца Христа) прославља она која га је родила, Пресвета Богородица, а трећег дана онај који је први пострадао за Њега; након празника рођења Пресвете Богородице (Мала Госпојина) сутрадан прослављамо њене родитеље, Јоакима и Ану; након празника Сретења (доношења Исуса Христа у јерусалимски храм и чудесног сусрета) сутрадан се прослављају праведни старац Симеон и пророчица Ана итд.
У случају празника Воздвижења Часног Крста, односно у случају одређивања дана празновања примењен је исти принцип. Црква је спојила дан празновања овог празника са претходним даном, када је празник успомене на освећење храма васкрсења Христовог у Јерусалиму, оног чију је градњу започела царица Јелена, али чији завршетак није доживела. Када је храм завршен и освећен, установвљено је да се тај догађај празнује увек 13. септембра (по старом календару) као значајан догађај и знак победе васкрсења. Тако су се два дана спојила празницима Васкрсења и Крста. С обзиром да су Христова крсна смрт и васкрсење нераскидиво повезани, одређено је да се празник проналажења Часног Крста, празнује сутрадан по празнику освећења храма Васкрсења у Јерусалиму. Дакле, управо је то разлог зашто се овај празник прославља баш 14. септембра (27. по новом календару), а није разлог зато што је историјски утврђено да су се ти догађаји одиграли баш на тај дан. У црквеном животу и није важно утврђивање тачних датума, јер Црква прославља празнике, догађаје и људе који су угодили Богу, а кроз све то прославља Господа, а не прославља датуме. И, врло важно, сваки празник се прославља потпуно исто – Литургијом, а Литургија је увек једна и једина, увек иста (поновљиво непоновљива).
На овај Воздвижења чита се одељак из Јеванђеља као на Велики петак. Кроз читање Јеванђеља, подсећамо се не само на проналажење Часнога Крста, него се подстичемо на тражење, созерцавање и проживљавање дубоког смисла празника, смисла крсног страдања Христовог.
А који је смисао Крста? Како ћемо одговорити онима који, да ли добронамерно, желећи да науче, или опет, злонамерно, желећи да нас посраме, питају: „Како ви то прослављате крст, то срамно оруђе у Римској империји на које су били осуђивани најгори злочинци? И тај ваш бог је тако осуђен. Како, онда, ви можете то оруђе прослављати?“ А онда дају и пример: „Неко твог најрођенијег убије ножем, а онда ти прослављаш тај нож. Каквог то има смисла?“
Наравно, ако се површно гледа, то тако изгледа; чини се да нема смисла.
Међутим, суштина и логика Крста су нешто сасвим друго.
Да се није десило то што се десило; да није на том крсту страдао Онај који је страдао, засигурно не би прослављали крст, као што не прослављамо ни једно друго оруђе и оружје које убија.
Али Крстом се десило нешто изузетно значајно и Крст је постао средство којим је остварено наше спасење, средство помоћу којег се дошло до коначног измирења Бога и творевине.
Господ није тражио од Јевреја да га разапну да би кроз њихов злочин учинио спасење човека и света. То је само био след догађаја; али, суштина је много дубља и другачија него што површно изгледа.
Бог је створио свет да буде у заједници са Њим; створио је свет да вечно живи. У том свету као круну стварања створио је човека, као рекапитулацију целога света, Адама, који је имао задатак да оствари ту заједницу са Богом – своју, а преко себе, као микрокосмоса, и заједницу целе Божије творевине (макрокосмоса). Та заједница са Богом даје вечни живот. Та заједница са Богом је спасење творевине. Спасење не значи избављење од ове или оне недаће, као када смо у невољи па нам неко помогне, и онда кажемо да нас је он спасао; не у том смислу. Спасење је заједница Творца и творевине чиме творевина добија вечни живот, живот за кавог је Бог и створио свет, и у њему човека. Добијањем вечног живота, остваривањем заједнице са Богом, свет добија избављење тј. спасење од смрти.
Адам је требало да буде помазаник Божији – Христос; он је имао задатак да приведе целу творевину Богу, заједничарећи са Богом. Међутим, окренуо се од Бога, преступио Божију заповест, промашио циљ, окренуо се од заједнице са Богом, ка егоизму, ка заједници, уколико је она могућа, са самим собом. Одгурнуо је Бога, окренуо се од Бога, а окренуо се ка себи и творевини. Тиме је промашио циљ свога стварања, а управо тај промашај је грех. Падом у грех, Адам је стропоштао у амбис греха, трулежности и смрти, себе и целу творевину. Смртност, која је и до тада постојала, јер тиме што је створен, човек је и смртан, али која до тада није имала приступ човеку, јер је био привезан за Бога, сада је добила отворена врата да се пројави у свој својој трагичности. Творевина је од тада постала очајна, жалосна, вапијућа за новим Христом, који ће је вратити Богу.
Наравно, Адам се покајао када је видео шта је урадио, али то покајање није било довољно за уништење последице греха, за уништење смртности. За уништење греха и последице грехопада било је потребно нешто друго.
Бог није могао, јер га милосрђе Његово, јер га љубав према творевини, јер га љубав према човеку на то нагони, да трпи да творевина остане у очајању и плачу без живота вечног. Због тога је Отац послао Сина свога јединороднога, рођеног у вечности, по суштини истобитнога са Њим, да спасе творевину.
И Бог Логос, Реч Божија, Смисао, оваплотио се, примио је људско тело, односно, по речима Св. Иринеја Лионског, Син Божији је постао син човечији, да би човек постао син Божији.
Бог Логос је, у личности Исуса Христа, Духом Светим спојио божанску и човечанску природу. Учињено је у потпуности оно што је први Адам тек требало да оствари.
Божанска и човечанска природа су спојене у једној личности Господа Исуса Христа, али су међусобно нераздељиве, неразлучне, несливене и неизмењљиве. Логос узима природу човекову, постаје потпуно исти са нама, осим у једном – у греху. Зашто и како? Зато што Он узима природу човечију онакву каква је створена пре грехопада. Грех није створен са човеком, грех није прирођен човеку. Грех је учинио човек слободом своје воље и тако га учинио блиским и саставним делом свога бића. Али грех није прирођен, урођен, није створен са човеком.
Бог Син, дакле, узима тело човечије и приводи, као нови Адам, целу творевину Богу.
Како нас је Господ Христос спасао; и чиме? Рекосмо, узео је природу човечију којој није прирођен грех, али је узео и грех. Он, безгрешан, узима на себе грех света; Јагње Божије узима на себе грех света и жртвује се уништивши грех, трулеж и смрт. Он је Живот. Он је остварио заједницу Бога и човека и преко човека, заједницу Бога и целе творевине и дао јој живот вечни. Христос је обновио оно што је Бог успоставио стварајући свет и човека, а што је човек разрушио. Како је то могао? Тако што је присајединио Живот последицама греха, присајединио Живот трулежности и смртности; и онда је распет и умро. Али Живот не може умрети и зато је смрћу разрушио смрт, онако како певамо у тропару Васкрса. Умро је не човек Исус, умро је Бог, Богочовек, својом човечанском природом, која је неодвојива и неразлучна од божанске природе, али и несливена са њом. Умро је, и онда се ад угорча, онда се сатана ожалости, јер после првобитне радости: „Аха, ево тога кога ви називате Богом прогутала је смрт, као и свакога од вас!“, настаје његово коначно разочарење: Да, смрт је прогутала Исуса, али прогутала је Онога који је сам Живот и који је тиме што је умро, животом разрушио смрт, разрушио последице греха, разрушио грех и остварио вечни живот света, што је и показао својим устајањем из гроба. То је једнини начин на који је смрт могла бити побеђена. Никаквим другим добрим делом било ког човека; жртвовањем себе за било кога, не може се разрушити смрт и грех. То је могао само Христос, јер је Он Живот, и Он је, умревши, разорио смрт и зацарио живот.
И сада је питање: како ми учествујемо у том Христовом Животу?
Светом тајном уласка у Цркву кроз крштење и миропомазање, у смрт Господњу се крштавамо и у васкрсење Његово се крштавамо и улазимо у Заједницу Тела Његовог, постајемо удови Тела Његовог и тако учествујемо у Његовој смрти и Његовом васкрсењу, тј. у вечном животу.
А како учествујемо? Учествујемо на Литургији, на Евхаристији, учешћем на Трпези Господњој.
Пре свога Страдања Господ је на Велики Четвртак имао своју последњу вечеру са апостолима, пасхалну вечеру, на којој је разломио хлеб и излио вино рекавши и учинивши: „Узмите, једите, ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова.“
Дакле, Господ није чекао разбојништво Јевреја, него је жртвовао себе већ тада, јер ломити Тело и проливати Крв није ништа друго него жртва. Тиме је већ дао своје Тело, жртвовао га је пре страдања на Крсту, јер је немогуће јести живо тело. Али жртвовано, могуће је. Међутим, то жртвовано Тело је ипак живо, јер Господ није умирући на крсту рекао: „Једите моје тело“, пошто ми од мртвог тела немамо ништа, него је пре свога страдања, на пасхалној вечери, док је био жив на земљи, дао живо и животворно Тело своје и животворну Крв своју. И он је то учинио једном за свагда.
Ако је Господ учинио то једном за свагда, где смо ми у томе? Зашто ми до дана данашњег служимо Литургију? Зашто ми до дана данашњег служимо Вечеру Господњу; онако исто како је служио Христос? Зар није за спасење света било довољно што је Он то урадио једном за свагда? Јесте довољно је, али како би то, онда, имало било какве узрочно-последичне везе са нама? Пре две хиљаде година је то учињено; како би се ми присајединили томе? Зато је Господ рекао да када год ломимо хлеб смрт Његову исповедамо и васкрсење Његово објављујемо.
Дакле, понављајући непоновљиву и вечну Литургију и Жртву коју је Господ принео, учествујући у њој једући Тело Његово и пијући Крв Његову, Његова жртва постаје и наша жртва; Његова жртва се односи и на нас; ми постајемо саучесници Његове Жртве, а тиме и сателесници Његови, а као сателесници Његови учествујемо у васкрсењу Његовом и слави Његовој заједно са Њим.
Зато, учествујмо у Вечери Господњој, не бежимо од Вечере Господње, и допустимо да се на нама испуњавају речи: „Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан.“ и „Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему.“
