Након обављеног самог чина крштења и миропомазања, следи (у данашњем поретку) трократни ход у круг, при чему се пева „Јелици во Христа креститесја, во Христа облекостесја“ или на савременом српском језику „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“.
Присутнима је то само један део, углавном неразумљивог, обреда. А обред је неразумљив јер светој Тајни Уласка у Цркву не претходи катихетска припрема кандидата (а тиме и осталих из његовог окружења). Црква никада није имала на првом месту квантитет, него квалитет, односно, увек јој је било стало да онај који јој приступа зна где приступа и зашто приступа; а да би то знао,мора бити научен. Но, то само успутно споменусмо, будући да нам је тема нешто друго.
Има људи који оно што се дешава у Цркви не посматрају само на традиционално-фолклористички начин. Они понешто разумеју или се бар труде да разумеју, па о томе и размишљају. Међутим, то им није гаранција да ће ипак све добро и правилно схватити. Такви људи су уочили детаљ на крштењу, и то као детаљ који им „пара уши“, песму „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“. Размишљајући о тој песми, али ипак не разумевајући потпуно њен смисао, дошли су до смелог закључка да се ради о јереси јер се крштење, по тој песми, обавља у једно име (Христа), а не у име Свете Тројице, што ова песма наводно потврђује. Она, та песма, следствено се доноси закључак, представља „јеретичко неуролингвистичко репрограмирање новокрштеног“ (sic!). Веома је смело прогласити да је Света Тајна крштења, а тиме и Црква антитринитарна (негира Бога као Свету Тројицу). На тим темељима даје се и решење за исправку: „Јелици во Отца и Сина и Свјатaгo Духа крестистесја, во Богочеловјека облекостесја“.
Није нам јасно од када то и како то Црква врши било какво репрограмирање (савремени биотехнички термин за манипулацију људима) и како то да Црква вековима у себи трпи јеретички (антитринитарни, монархијански) поредак Тајне уласка.
Но, кренућемо редом.
У Цркву се улази крштењем водом и Духом, односно, како би се речником данашње теологије рекло: кроз Свете Тајне крштења и миропомазања.
Свето крштење представља наше умирање и погребење са Христом и поновно рођење и саваскрсење са Њим, да бисмо живели новим животом. Тим новим животом, већ сада и овде, живи се у Цркви. Ступањем у Цркву ступа се у заједницу Тела Христовог; постаје се уд тога Тела.
Како рекосмо, у данашњем поретку свете Тајне уласка у Цркву, након самог чина крштења и миропомазања чини се трократни опход, најчешће око стола (раније, крстионице), уз певање „Ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте…“. Међутим, није увек било тако. Будући да је древни поредак промењен, променио се и првобитни смисао тог хода, а тиме и песме „Ви који се у Христа крстисте…“. Дат је нови смисао – ознака сједињења са вечним Богом што символизује круг као савршени облик без почетка и краја.
Крштење се није обављало у самој цркви. Док су презвитери крштавали у крстионици или, ређе, на отвореној води, Заједница је чекала у цркви и за то време читало се Свето Писмо (реминисценција тога данас је читање паримеја на Велику суботу, на Литургији; њих петнаест на броју). Епископ је чекао на улазу у цркву. Када су презвитери са новокрштенима стигли, епископ је новокрштене миропомазао, а онда су сви свечано улазили у цркву уз појање радосне улазне песме „Ви који се у Христа крстисте…“. Смисао хода и улазне песме је био улазак на Евхаристију, на Вечеру Господњу.
Када се крштавање катихумена од Велике суботе пренело и на друге дане, пренело се и појање „Ви који се у Христа крстисте…“ уместо редовне улазне песме, тзв. Трисветог, на Литургијама на Васкрс, Педесетницу, Богојављење, целе Светле седмице и на празнике посвећене Часном Крсту.
Сам садржај улазне, „крштењске“ (условно је назовимо тако), песме има дубоке корене, који досежу у Свето писмо. Св. апостол Павле пише Галатима; „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.“ (3;27). Ево речи овог великог апостола и учитеља Цркве дословно пренетих у „крштењску“ песму! Хоћемо ли, онда, апостола Павла оптужити као антитринитарца (монархијана)!? Ако је Павле антитринитарац, онда је и учење Цркве антитринитарно.
Тријадолошко учење Цркве подарзумева да Бог постоји у три ипостаси (личности). Узрок и извор постојања све три Личности Бога је Личност Оца. Отац жели и постоји, вечно рађа Сина и исходи Духа. Те Личности постоје у заједници слободе и љубави. Отац љуби Сина и Духа, Син љуби Оца и Духа, Дух љуби Оца и Сина. Дакле тамо где је Отац, тамо су и Син и Дух Свети; где је Син, тамо су и Отац и Дух; тамо где је Дух, тамо су и Отац и Син. Стога, када говоримо о Богу, увек говоримо о Тројици. Не може се говорити о било ком Лицу, а да то не подразумева говорење о сва три Лица, будући да су сва три Лица један Бог. То сведочи Господ Христос у разговору са Филипом: „Када бисте мене знали и Оца мојега бисте знали; и од сада познајете га, и видели сте га. Рече му Филип: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста. Исус му рече: Толико сам времена с вама и ниси ме познао, Филипе? Ко је видео мене, видео је Оца; па како ти говориш: Покажи нам Оца? Зар не верујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени? Речи које вам ја говорим не говорим од самога себе, него Отац који пребива у мени он твори дела. Верујте ми да сам ја у Оцу и Отац у мени: ако ли не, због самих дела верујте ми.“
Бог Отац је створио свет кроз свога Сина, садејством Духа Светога.
Литургију служимо Оцу, у Сину и кроз Сина, дејством Духа Светога. Немогуће би било сједињење твари и Творца, несавршеног и савршеног, створеног и нествореног, ограниченог и неограниченог без дејства Духа Светога. Без деловања Духа не могу се сјединити несјединиве ствари; никада се не бисмо могли сјединити једни са другима, нити са Христом, а управо то се дешава на Литургији. Свети Дух чини да Црква као заједница Тела Христовог постоји.
Ако учење Цркве има тријадолошки карактер, ако Светајна Цркве (Евхаристија) има тријадолошки карактер, онда и све свете Тајне, укључујући и Тајну уласка, имају тријадолошки карактер. Сходно томе, молитве на светој Тајни уласка имају и морају имати тријадолошки карактер. Као и на Литургији, упућене су Оцу кроз Сина, уз садејство Духа светога: „Благословен си Господе, Боже Сведржитељу, изворе добара, сунце правде; оне који су били у тами ти си обасјао светлошћу спасења – јављањем свога јединороднога Сина и Бога нашег; (…) И сада си благоволео да наново родиш водом и Духом новокрштеног слугу твога (…) Стога Господару, милосрдни Царе над свима, даруј овом печат дара свога Светог и свемоћног Духа (…)“
Не мора увек баш све бити експлицитно; неке ствари се подразумевају. Да није тако, могли бисмо и апостоле Петра и Филипа прогласити монархијанима. Јер, „Петар им рече: Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова; и примићете дар Светога Духа.“ и „Заповеди им да се крсте у име Исуса Христа.“ Самарјани, од стране апостола Филипа, „бејаху само крштени у име Господа Исуса.“
Крштење се обавља у име Свете Тројице. То потврђује епиклеза (призив ради освећења). А епиклеза у крштењу је његова савршитељна молитва (неки би рекли формула): „Крштава се слуга Божији у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Без овога крштење не постоји. Песма „Ви који се у Христа крстисте…“ није крштењска епиклеза.
Крштењем у име Свете Тројице облачимо се у Христа. Јер, без Свете Тројице немогуће је познати оваплоћеног Бога Сина, Христа. Такође, само кроз Христа се могу спознати и Отац и Дух Свети: „Исус му рече: Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз мене.“
Крштењским облачењем у Христа полазимо на пут нашег васкрсења кроз Његово васкрсење, којим нас је удостојио уласка у вечно царство Очево. Како смрт претходи васкрсењу (Пасха = triduum mortis /тродневље смрти/ = Велики петак – Велика субота – Дан васкрсења), крштењем се облачимо у Христову смрт и у Његово васкрсење. На то нас упозорава апостол Павле: „Или зар не знате да сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем. Знајући ово, да се стари наш човек разапе са Њиме да би се уништило тело греховно, да више не робујемо греху. Јер ко умре ослободи се од греха. Ако ли умресмо са Христом, верујемо да ћемо и живети са њиме, Знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, греху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем.“
Празник свих празника је дан годишњег прослављања васкрсења Христовог. То је и образац свих прослављања. Тропар којим прослављамо ту основу нашег живота „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победи и свима у гробовима живот дарова“ такође не помиње остала лица Свете Тројице, осим Христа. Значи ли то да је и тај тропар антитринитаран; да не укључује Оца и Духа!? Очевом славом Дух подиже Сина из мртвих. Дух ослобађа Христову човечанску природу историјских стега смрти и труљења. Дакле, у васкрсењу Христовом учествују сва Три Лица. И ми то исповедамо када певајући васкршњи тропоар славимо Васкрсење иако у тропару не помињемо таксативно сва три лица Свете Тројице.
На крају, шта бисмо добили са понуђеном алтернативном песмом „Јелици во Отца и Сина и Свјатаго Духа крестистесја, во Богочеловјека облекостесја“? Ништа. Бар не добијамо ништа ново и ништа што већ нисмо рекли, отпојали, исповедили. Црква крштава у име Свете тројице, Христос јесте Богочовек и у Њега се облачимо.
