„Не узимај узалуд имена Господа Бога својега; јер неће пред Господом бити прав ко узме име његово узалуд.“
(2. Мој. 20;7 и 5. Мој. 5;11)
Када је Господ на гори Хориву дао Мојсеју заповести, једна од њих је била и заповест да се име Божије не помиње узалуд и беспотребно.
Сагрешити против ове Божије заповести, односно, преступити је може се на много начина. Један од начина је кратка реченица коју често чујемо: „Бог да му суди!“
На први поглед ово би могла бити исправна, побожна, црквена реченица.
Nota bene! Само: могла би.
Наизглед, ова реченица изражава пуноћу наде у спасење и поврења у Божију праведност: Бог да суди мени. Бог да суди теби. Бог да суди св. Сави. Бог да суди св. исповеднику Варнави Беочинском. Бог да суди св. исповеднику Иринеју Бачком, св. Василију Острошком… Бог да суди свима људима.
То, заправо и јесте тако. Бог суди. Бог је судио. И судиће.
„Бог да му (јој, им) суди!„.
То, дакле, може бити сасвим исправна, права хришћанска реченица. Њоме се исповеда да не пресуђујемо ми, него пуштамо да Бог суди свакоме. Бог суди св. Сави, Бог суди св. Варнави, Бог суди св. исповеднику Иринеју бачком… И пресуди. Пресуди Бог да су они Његови угодници. Црква препозна такву пресуду Божију, уврсти их у календар и објави да су то они који су свима пример за углед и позове све да им се молитвено обраћају.
Ако желимо (а у хришћанској природи је да желимо) да будемо Божији, ми желимо и да се подвргнемо суду Божијем. Једино нас суд Божији може означити и показати да припадамо Богу и да нас Он признаје за своје.
Суду Божијем се подвргавамо на Литургији.
Цела Литургија има покајни карактер и током целе Литургије изражавамо своје кајање, али и своју приврженост Богу, ходећи ка сједињењу са Њиме у Вечери Тела и Крви Христових.
Ко се не подвргне томе суду (одсутни, као и они који се подрвгавају сопственом суду, самопроцењујући и самоосуђујући себе на незајденичарење са Господом, попут Јуде) остаће ван врата Жениковог двора.
Дакле, све се заснива на Божијем суду.
А зашто смо онда рекли да реченица „Бог да му (јој, им) суди!„, може бити сасвим права хришћанска реченица?
Зато што ту реченицу не посматрамо само споља, него је посматрамо у начину и контексту у којем се изговара.
Контекст, начин и прилика у којој се изговара чине ову реченицу лажном и нехришћанском.
Човек у тренуцима озлојеђености, туге, љутине због учињене му неправде, према ономе који му то чини усмерава реченицу: „Бог да му (јој, им) суди!“
Изговорилац ове реченице не усмерава своје мисли и речи ка Господу, не препушта и себе и другога суду Божијем, већ он сам и пресуђује, уверен у своју апсолутну праведност и призивајући Божију казну на грешника. За онога за кога мисли да је зао, да је грешан, за њега каже: „Бог да му (јој, им) суди!“ Дакле, не чекајући суд Божији, уз лажан призив Бога: „Бог да му (јој, им) суди!„, уствари изриче пресуду: „Распни га, распни!“
Може чути питање: „Зар брата твојега да разапнем!?“
Али следи одговор: „Узми, узми, распни га!“
И, ето сагрешења против заповести о забрани узалудног и непотребног помињања имена Божијег.
