Пре неколико дана је на првом каналу РТС-а приказано ремек дело домаће кинематографије, култни филм „Ко то тамо пева“ редитеља Слободана Шијана.
То је један од оних филмова које можете гледати 10 и више пута, а да вам не само не буде досадан, но и да се изнова смејете истим старим култним сценама.
Оно што засењује врхунски квалитет филма је управо свештеник, кога глуми српски глумац грчког порекла Петар Лупа. Није проблем у глумцу, него у лику свештеника који је бледуњав, кукавица, не много речит и неко ко није ни П од пастира.
Он све време носи епитрахиљ, који спада у одежду богослужбеног карактера, чак и кад игра коло све у „шесн’ес’“.
Дакле, може се слободно рећи да је овакав приказ једног просечног српског попа бласфемичан, што би се рекло – богохулан. Да је играо коло само у мантији, не би било никаквих проблема. Међутим…
Наиме, ми свештеници стављамо епитрахиљ само и искључиво кад вршимо богослужења као што су нпр. парастоси, освећења славске водице итд. Та реч значи оковратник и символички представља благодат Светога Духа која силази на свештеника и преноси се даље на вернике. Редитељ је могао да се распита око свих ових ствари, није то никаква виша математика.
Занимљиво је да је дотични глумац глумио још једном свештеника и то у популарној серији „Љубав на сеоски начин“.
Нажалост, ово није усамљен случај увредљивог приказивања парохијског свештенства у нашим филмовима и серијама. Карикирање се не односи само на овај феномен. Наиме, иако је наша кинематографија блистава, пуна ремек – дела седме уметности, она је уједно пуна прекрајања и лажирања историје, нарочито када су у питању партизански филмови и серије.
Један од примера су фамозни „отписани“ који не само да нису били комунисти, него су били активни чланови и симпатизери Равногорског покрета, а о чему су на Јутјубу уредници сајта Погледи поставили одличан документарац.
Колико знам, нико од наших познатих глумаца који су својом глумом активно учествовали у овом систематском обмањивању широких народних маса није се извинио нити покајао за тај нечастан посао. Они су, наиме, само „радили свој посао“.
У урбаној серији „Вратиће се роде“ која је пуна доброг, „асфалтног“ хумора, Драган Петровић Пеле глуми свештеника који, благо речено, не зна где се налази. Стално мрмља нешто себи у браду, нема отреситости, „дерзновенија“, пастирског такта. Намеће се помисао да су творци серије хтели још једном да понизе свештеника и пре свега његов чин, а посредно православну духовност саму по себи. Надам се да то није урађено злонамерно, него из незнања.
Што се тиче још једног култног филма „Поп Ћира и поп Спира“, ма колико да су дотични ликови приказани комично, рекао бих да то није увредљиво него чак некако симпатично. Иако под „контролом“ својих попадија, супароси су представљени са одређеном дозом достојанства, а намера Стевана Сремца је била да их прикаже са комиком, али не и подругљиво. Остала ми је у памћењу анегдота у којој се блаженопочивши владика Сава насмејао на вербални дуел двојице сада пензионисаних свештеника, рекавши: „Ево поп Ћире и поп Спире“…
Познати глумац Богдан Диклић више пута је глумио ликове бленте, у „Маратонцима“, „Националној класи“, а у симпатичном филму „Сиви камион црвене боје“ је исто то, само у мантији. Трућа нешто око старог и новог календара, да би после решавао питање сече записа калашњиковим. Нека буде да је овде у питању само добронамерни хумор као и у серији Црни Груја где Драган Јовановић „свети водицу“ или у филму „Рингераја“ где покојни Манда „сече колач“. Опет, може се рећи да је сва ова комика настала из симпатија према српском свештенству.
Занимљиво је да је у једној серији из 1973. године, дакле у време највећег титоизма, прота Јеврем Туцовић са својом протиницом Јефимијом приказан на најлепши могући начин као достојанствени парох, pater familias једне свештеничке, патријархалне породице.
Мора се признати да су у најпопуларнијој српској серији свих времена „Село гори, а баба се чешља“, и поп Станислав и поп Ђорђе приказани зачуђујуће позитивно. Први као од народа вољени сеоски парох, а други као млад, достојанствен и пожртвован свештеник, активан у свим сеоским дешавањима. И монаси су у једној епизоди лепо представљени. Такође је и покојни Небојша Глоговац, и сам свештенички син, у серији „Мој рођак са села“ оставио у свом глумачком опусу и лик оца Милутина, сеоског пароха са свим људским врлинама и слабостима. Може се рећи да је и ту свештеник приказан у позитивном светлу, као и монаси у серији о великом писцу Лази Костићу.
На крају бих поменуо сјајне документарце о. Ненада Илића о Светом владики Николају и ави Јустину који су, по мом мишљењу, бриљантни.
Да резимирам. Ми свештеници нисмо строги, инквизиторски противници смеха. Напротив. У самој речи „духовит“ етимолошки гледано имамо реч „дух“, а за многе српске патријархе, епископе и свештенике су везане разне симпатичне анегдоте. За неке, као што је Митрополит Јосиф Цвијовић, постоји и књига сабраних анегдота.
Проблем је у „сужавању“ онога што свештеник у стварности јесте, а он је пре свега пастир који парохијане пожртвовањем води ка Богу и литургијском животу; и онај који држи у рукама и даје верном народу Тело и Крв Христову. У братству у коме служим имамо прегршт анегдота и доскочица за сваког од нас чланова, често се шалимо једни са другима, али никад не заборављамо ово претходно што сам навео.
Велики писац Виктор Иго је једном рекао, парафразираћу га, да је чување достојанства веће чак и од саме доброте, као једне дивне људске особине. Овај текст је написан управо у том правцу, зато што је свештеник чувар достојанства оног најдрагоценијег што је Бог могао дати човеку, а то је благодат Духа Светога запечаћена Светом Тајном свештенства, и то наши синеасти никад не треба да забораве. И не само синеасти. Наша историја прати сјајне ликове клирика СПЦ који су били великани књижевности, молитвеници, духовници, државници, оснивачи манастира, јунаци, задужбинари, друштевни делатници, дипломате итд. Некако их је слабо пропратила српска кинематографија, зар не?
Протонамесник Горан Живковић
hronograf
