Рај не представља плату за добре поступке, већ сусрет са Оним кога си заволео. Атеисти треба ово да разумеју…
Сећам се, једном приликом сам одржао предавање на једном од факултета, где је поред студената, седело је и неколико предавача. Један од њих је након мог предавања рекао:
„Желим да вам поставим питање. Ви сигурно не можете да одговорите на њега, али ипак. Ето, ја сам атеиста. Ако будем живео цео свој живот пристојно и будем чинио добре поступке, да ли ћу након смрти отићи у рај, сагласно са хришћанским представама? Чак и притом што настављам да одричем Бога?“
Одговорио сам да у његовом питању не видим ништа компликовано – он неће отићи у рај.
Kако се увредио овај атеиста! И касније сам наилазио на сличне ситуације и у другим разговорима – из неког разлога атеисте интересује где ће они отићи након смрти и вређају се када сазнају да у рај неће доћи. Сигурно је да се то не тиче свих атеиста, али је сама тенденција занимљива.
Мене, на пример, нимало не узнемирава што ћу се, по исламу, наћи у паклу и што ћу се, сагласно будизму, рађати у свету страдања поново и поново. Ја просто не верујем у то и мене нимало не дотичу представе у које не верујем.
Зашто то узнемирава атеисте? Многи од њих покушавају да то представе као противречност хришћанства – „ето, ако будете поверовали да је ваш Бог тако добар и све воли, зашто онда Он шаље на муке у пакао оне који не желе да верују у Њега?“
Међутим, рај и пакао сагласно са хришћанством не представљају добар и лош смештај. Рај представља живот са Богом. Само за оне који љубе Бога, живот са Њим ће представљати вечну радост. Наведимо пример: ако будете загрлили човека који вас воли и жели ваше загрљаје, то ће за њега бити тренутак среће. А ако будете загрлили човека који вас не воли и не жели да га грлите, то ће за њега бити мука.
Рај не представља плату за добре поступке, већ сусрет са Оним кога си заволео. Добри поступци помажу овом сусрету само онда када представљају израз свесне љубави ка Богу.
Људима који не воле Бога, Он своје друштво неће почети да намеће. Они ће остати у „тами најкрајњој“ са својим гресима и муком коју рађају ови греси. Греси које чини човек већ овде показују разарајуће дејство на њега – на пример, у земљама Скандинавије где је јако велики проценат атеиста, јако је велики и проценат обољевања од депресије. Сит и уређен живот без Бога из неког разлога не доноси радост.
Након смрти човек жање оно што је сејао – последице свог избора. И то је праведно.
Свештеник Георгије Максимов
Из књиге „Шта да кажем атеисти?“