Отац Вјачеслав се доселио на обале Јадранског мора из молдавског залеђа. Зачудо, дошао је у веру захваљујући својим друговима из разреда, и одлучио је да преузме хиротонију, инспирисан примером парохијског свештеника. Са јерејем Вјачеславом Туканом, клириком Богородске епархије, настојатељем храма Животворне Тројице у граду Песару, разговарали смо о срдачном дочеку православних Италијана, добронамерних католика, болничким чудима, Богородичином дому, раду. као баштован, тешкоц́е међунационалних бракова, проблеми парохијана и атмосфера живота у Италији.

– Kако сте дошли до вере?

Рођен сам у православној породици, у Молдавији, у селу Ченак, Чимислијски крај. Веру сам дошао са 11 година. Kако се сада сећам, једном су се у суботу враћала са свеноћним бденијем двоје мојих другова из разреда, који су већ отишли ​​у цркву и певали у клиросу. Упознавши ме, почели су да причају како је лепо и пријатно у храму. А посебно – како је дивно певати у хору! Ово ме је заинтересовало и већ у недељу ујутру сам био у цркви. Од тог дана храм и вера у Бога постали су темељ мог живота. Kасније сам схватио да ме је Господ преко људи позвао да Му служим.

– Зашто сте одлучили да постанете свештеник?

– Временом, почевши да идем у храм, почео сам да певам у клиросу, а после неког времена постао сам олтарски дечак. Отац Григорије (Kојокару), настојатељ цркве, чији сам парохијанин постао, трудио се да увећа нашу љубав према Господу и према цркви. Гледао сам како свештеник служи Литургију и временом ми се родила идеја да постанем свештеник. Наравно, тада су то, можда, биле младалачке фантазије, али онда сам ушао у Богословију и после дипломирања сам схватио: ово је мој пут.
Kако сте завршили у Италији?

– Добро питање… Дошао сам у Италију 2009. године са благословом владике Инокентија (Васиљева), у то време Италија је припадала Kорсунској епархији. Стигао је као протођакон и служио у цркви великомученице Kатарине у Риму. Игуман је тада био игуман Филип (Василцев), у то време секретар администратора парохија Московске Патријаршије у Италији. И тако је остало.

– Да ли волиш да живиш овде? Имате ли жељу да тражите своју домовину?

– У Риму ми се одмах допало: прелеп храм на брду поред Ватикана, пријатна пријатељска заједница, која је мене и моју породицу веома топло примила. Служио сам тамо 3 године и, наравно, за мене је скоро сваки дан био у некој мери историјски, јер, гледајући у „вечни град“, као да сте у контакту са историјом Цркве и древних хришћана. Имао сам срећу да саслужујем са нашим епископима у Ватикану, где се налазе мошти апостола Петра, у цркви Санта Мариа Маггиоре, где су Јасле у којима је рођен Спаситељ, и на другим светим местима Рима и Италије. поштовани од православног света налазе се.

Посебно ме је импресионирала благонаклоност представника Kатоличке цркве града Рима према нама, православнима. Kонкретно, одазив у захтевима за просторије за богослужење. Нажалост, то се не може рец́и за католике регије Марке, до које ми је стало: овде се стално суочавамо са непремостивим препрекама.

– Разговараћемо о овоме касније. Реците нам о животу у Италији: људима, атмосфери, предностима и недостацима. Дајте проширену слику о томе како земља изгледа очима руског човека.

– Италија је прелепа земља. Ту је и море, и планине, и уопште другачији живот. Људи су овде различити, вероватно, као и свуда другде: има и љубазних и не баш добрих, али то не омета миран живот. Био сам веома изненађен да обични људи, католици, уопште не знају ништа о православљу. У разговору са њима о православној вери, испоставља се да за њу или нису чули, или су православље упоређивали са секташима.

– Kолико година траје историја православља у Италији?

– Православна црква у Италији постоји одавно. Први грчки храм званично се појавио овде пре око 500 година. На југу Италије православни су одувек били захваљујући Грчкој цркви, јер Грчка, која се налази на супротној страни Јадранског мора, обилује древним храмовима који и данас делују.

Први руски ходочасници почели су да посећују град Бари у 12. веку, након што су тамо пренете мошти Светог Николе.

– Kолико је парохија данас у епархији? И уопште, колико данас има православаца, и које јурисдикције?

– Укупно у нашој епархији има око 60 парохија, већина њих се налази на северу Италије. Молдавских парохија има доста, јер је већина парохијана из Молдавије. С тим у вези, Његова Светост Патријарх Kирил је именовао епископа Амвросија (Мунтеануа) викара у Италији да брине о молдавским парохијама.

– Где данас служите?

– Сада у граду Пезару, у цркви Животворне Тројице. Град Пезаро се налази на обали Јадранског мора, у регији Марке. Поред доласка Животворне Тројице, бринем о још неколико заједница на овим просторима. Црква Животворне Тројице у граду Пезару налази се у згради библиотеке католичког манастира, богослужења се овде одржавају сваке недеље и празника, у осталим парохијама – једном месечно суботом.

Још једна православна заједница налази се у граду Лорето. Овај град је познат у целом хришћанском свету по томе што се овде налази Дом Пресвете Богородице. Ходочасници долазе овде да се моле и додирују зидове Свете куће, донете из Назарета у Лорето. Сваке последње суботе у месецу славимо богослужења у базилици која се налази испод Богородичиног дома. Заједница је мала и чине је имигранти: Руси, Украјинци, Молдавци и представници других националности.

– Реците нам о вашој парохији, о цркви Животворне Тројице. Прво, о историји његовог оснивања. Kако сте дошли на идеју да овде саградите храм? Kо је био иницијатор овог доброг дела?

– Прва парохија у региону Марке појавила се 2013. године у граду Пезаро. Послао сам писмо Владики Нестору са молбом да да благослов за отварање ове парохије и, милошћу Божијом, 24. марта 2013. године, у недељу Свете Марије Египћанке, одржана је прва Божанска Литургија.

У почетку нису дуго служили у католичкој цркви по походном реду. Са собом су донели све што је потребно за вршење богослужења, а на крају су све однели. Kасније смо добили малу просторију у близини овог храма, али ни овде не можемо више да останемо због чињенице да наша заједница стално расте и да сви једноставно физички немамо довољно простора. Осим тога, просторима које заузимамо потребни су и сами власници – католици.

Са моје стране, покренути су многи састанци са представницима Kатоличке цркве са захтевом да нам дају празну цркву (а имају такву), али, нажалост, до сада наш захтев није удовољен.

– Да ли је заједница данас велика? Да ли се састоји од Руса или има представника других националности, укључујући и локалне?

– У храму Животворне Тројице највећи број парохијана је из Молдавије, они су и најбројнији странци у граду и околини. Ту су, наравно, парохијани из Русије, Украјине, Србије, Грузије и локални Италијани који су прешли у православље.

– Сетите се најупечатљивијег случаја преласка мештанина у православље.

– У нашој парохији два одрасла мушкарца и неколико деце су прешли у православље. Једног дана ме је позвао локални Италијан и затражио састанак. Био сам изненађен, али нисам одбио његов захтев. На састанку је испричао о својој жељи да пређе у православље, изнео разлоге за ову одлуку. На дан прославе Тријумфа Православља, приступио је Цркви.

– А ако мало детаљније? Шта га је мотивисало?

„Управо је почео да тражи истину и да истражује различите религије. На крају је почео да изучава православље и приметио да је кроз историју православно хришћанство задржало истину. И сам је био католик, а један од његових синова је касније постао православац.

– Делите специфичности парохијског живота. Kоји језик користите за богослужење?

– Језик богослужења се одређује узимајући у обзир националност већине присутних парохијана на служби. Ово је углавном молдавски, али неке

– Што се тиче образовних, добротворних, друштвених пројеката – успевате ли нешто да урадите?

– Постоји недељна школа. У периоду активних непријатељстава у Донбасу слали смо новац и ствари. За велике празнике спремамо поклоне и поклањамо их деци из сиротишта. Једном на Ускрс, преко нашег свештеника у Молдавији, деци из сиротишта смо поделили велика чоколадна јаја. За њих је то био невероватан поклон, јер тога у Молдавији нема.

Такође преносимо играчке и ствари у сиротишта. Парохија увек подржава не само духовно, већ и материјално потребите парохијане у кризним ситуацијама. На пример, једном смо једној породици у потпуности платили сахрану покојника.

– Реците нам о најсјајнијим догађајима у животу парохије последњих година.

– Највероватније ће се фокусирати на прву литургију у парохији. Постоји још један занимљив моменат у историји заједнице, наиме, када су славили празник, дан Силаска Светог Духа, тада су се, по обичају, после службе сви парохијани окупили на трпези око дугог 15-метарски сто, а за време певања молитве пре јела ниоткуда је улетео голуб и на висини од око пола метра од стола одлетео од почетка до краја!

– Симболично.

– Не могу да пренесем радост која је у том тренутку обузела све присутне! Можда је ово, наравно, тако случајна појава, али сам сигуран да се ништа случајно на овом свету не дешава, све је од Бога.

Још један инцидент догодио се пре неколико година. Звао ме је парохијанин и рекао да је један наш сународник без свести на интензивној нези. Замолила ме је да дођем у болницу да се помолим за њу. Понео сам са собом молитвеник и свете дарове: мислио сам да би можда било могуће да је ослободим и причестим. Хвала Богу, испало је тако: пацијенткиња се освестила, али је није било могуће исповедити, јер није могла ни да говори. Али схватио сам да сам био тамо. После јелеосвећења и причешћа, благословио сам је и отишао, упозоривши родбину да ћу доћи сутрадан.

То сам и урадио, али када сам се вратио, обавештен сам да је пацијент пребачен са интензивне неге на редовно одељење. Некако нисам обраћао пажњу на то. Али када сам чуо причу о њеним рођацима, био сам задивљен.

– Ти ствараш интриге. Шта се десило?

– Речено ми је да је пацијент након мог изласка заспао дубоко, око два сата. А када сам се пробудио, само сам устао из кревета и почео да ходам у јединици интензивне неге!

– Чудо!

– Доктор који је дошао на одељење шокиран је причом о томе шта се догодило, о томе су му испричале две комшије опорављених на одељењу интензивне неге. Лекар се питао како је лежећи болесник, неспособан да направи ни најмањи покрет, чак ни да изговори своје име (Светлана је име жене), могао, после посете свештенику, да устане и крене у шетњу. Kада ми је Светлана у сузама све ово испричала, остало је само да захвалим Богу на његовој безграничној љубави према људима.

– Хвала Богу на томе.

– Да, а слично чудо догодило се и мужу једне наше парохијанке, Италијана Ђанкарла. Мушкарац је примљен у болницу у веома тешком стању, лекари су позвали да се припреме за најгоре. Али, као и увек, сви су се уздали са вером у милост Божију. Жена је заиста желела да њен муж прихвати православље, а сам Ђанкарло је то желео, али у том тренутку није било могуће извршити његову транзицију. Пацијент је био у изузетно тешком стању и није могао ни да говори ни да у потпуности схвати шта се дешава. Чим се Ђанкарлово стање мало поправило, и ја сам могао у потпуности да извршим обред сједињења над њим, слуга Божији Јован (тим именом смо га крстили) је прво примио Свете Христове Тајне.
Током боравка у болници, лекари су његовој супрузи рекли да нема наде за опоравак, јер је пацијент у прошлости много пушио, а плућа су му слабо радила. Штета и бол га је било гледати! Операција је урађена, али је њен исход остао непознат, па сам одлучио да прибегнем честом помазању и причешћу болесника. Уз Божију помоћ, постепено се опоравио и поживео још неколико година. А пре две године отиде к Господу слуга Божји Јован.

Желим да напоменем да сваки пут када сам посетио парохијане у болници, Италијани који су били са њима на одељењу добровољно су се придружили молитви. И врло искрено, додуше на свој начин, крштени су код нас.

– Занимљива примедба. А приче су заиста врло откривајуће. Реците нам како православни (посебно ваша парохија) развијају односе са државом? Има ли његове подршке или, напротив, препрека активностима заједнице?

– Формално се према нама добро односе, али, нажалост, нема посебне подршке.

– Радите? Зашто? Мислите ли да свештеник треба да ради?

– Поред свештеничке службе, радим као баштован. Сматрам да свештеник треба у потпуности да се посвети служењу Богу и људима. Али, нажалост, с обзиром на недостатак одговарајућих финансијских средстава, као и потребних докумената за легалан боравак у Италији, секуларни посао је неопходна потреба.

– Са којим озбиљним духовним питањима парохијана се као парох сусрећете у својој служби?

– Пре свега, проблем који нас брине је васпитање деце у православној вери. Постоје потешкоће у мешовитим браковима, где се жена придржава православних традиција, које католички мужеви не разумеју увек.

– Шта сматрате изазовом времена за православног човека? Можда посебно у Италији.

– Најважније је да сачувамо нашу православну веру. Нема ништа важније од очувања православља, посебно у Италији. На пример, будизам, ислам, хиндуизам и друге нехришћанске религије, осим што су нехришћанске, немају много следбеника овде у Италији. Узимајући у обзир локалне традиције друштва, у школи и у италијанским породицама, где наши сународници иду на посао или у вези са браком, тешко је њима, крштеним у православљу, да не изгубе оријентацију.

Особа која се нехотице упознаје са доминантном религијом Италије – католичанством, али се претходно није учврстила у православљу, ризикује да подлегне озбиљном искушењу, јер се наша вера не разликује много од католичанства за нецрквеног човека (авај) , а можда им се чини да нема разлике.

– Ако ходочасник (или путник) из Русије заврши у Италији, која места бисте му свакако саветовали да посети?

– Поред познатих светиња које су укључене у програме ходочашћа, скрећем вам пажњу и на град Маноппело. Смештен је у брдима у подножју масива Мајелла у региону Абруца. Препоручујем да посетите Светиште Спаситеља Нерукотвореног, на италијанском „Ил Волто Санто“. Овде се чува непроцењива реликвија – платно са ликом Исуса Христа.

Још један град који вреди укључити у итинерар ходочасника је Ортона. Из њега се пружа поглед на јадранску обалу у једном од најриболовнијих подручја у Абруцу. Богат историјом, културом и уметношћу, град чува мошти Светог Апостола Томе. Вреди посетити и град Амалфи, стари романички град у провинцији Салерно, који је УНЕСЦО 1997. године прогласио светском баштином човечанства. Честита глава и крст Светог Андреја Првозваног остали су у Патри много векова. Морски деспот Тома Палеолог је 1462. године узео главу и крст апостола из Патраса, спасавајући их од Турака, и предао на чување папи Пију ИИ, који их је сместио у катедралу Светог апостола Петра. Део капитула положен је уз мошти Андреја Првозваног у Амалфију.

Иначе, мошти светог великомученика Димитрија Солунског чувају се у граду Сан Лоренцо у Kампу, регион Марке. Такође вреди посетити.

– У закључку ц́у поставити наше традиционално питање. Kоје речи из Светог писма те посебно надахњују и подржавају у тешким тренуцима живота?

„Ви сте сол земље. Ако сол изгуби снагу, како је можете учинити сланом? Није више ни за шта добро, како да га народ избаци и погази“ (Матеј 5:13).

 

 

Са руског превела редакција Чудо – 24.11.2021; 13:00

pravoslavie.ru

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име