Опрости, оче, не стигох на време
Да твога бола одузмем део
И с груди ти склоним тешко бреме
Да мирно кренеш кад Бог је хтео.
И у тешком томе трену,
Док душа хрли Творцу своме,
Kад на далек пут ти крену;
Да помогнем оцу моме.
Воштанице принос дајем
Од земље к небу дижем мост
Лица сузног грехе кајем
Ево, иштем и твој опрост.
Да опростиш своме сину,
Јецај душе, молитве је кад,
Да жалост и туга мене мину
И с груди нестану бол и јад.
Нека се молитве ове приме:
Да спомену твоме не буде крај;
Сад унуци носе твоје име
Бог нек ти даде блаженства Рај.
Знам да са неба гледаш на нас,
Пред Лицем си јединог праведног Бога,
Помоли се Њему за наш спас
И за здравље твог порода.
Проносиће оно док траје време
Родитеља свога диван лик
Да знаде од ког је рода семе
Оче, сваки твој наследник.
Из књиге Свештеника Владана Симића – Питам се
Дивна пјесма!