Заборав нам гута душу
На сламку испија постојање
Место кише даје сушу
Да плодова зрелих буде све мање.
Заборављамо мајку, оца,
Нежну руку што нас мије
И на Небеси свога Творца
И ко нас када и зашто бије.
Не беше то тако давно,
У сваком веку крв смо лили;
Да гинули смо увек славно
Што бисмо од себе крили?
У заборав нам оде лако
Свака жртва коју смо дали
Да прођемо опет тако
Осудимо себе сами.
Док патимо од заборава
Потурају нам разне приче
Њихових лажи пуна нам глава
Брат и крвник нама личе.
Памћење нам тешка мана
Болест јача и од куге
Сећања нам тако страна
Заборависмо једни друге.
Да л’ ће икад доћи време
Да себи се Србин врати
И заборава скине бреме
Па коначно једном схвати:
Памћењу је свети престо
У ризници душе. иза девет брава,
Изгубићемо на земљи место
Без борбе противу заборава.
Из књиге – Питам се
