Свештеник Василиј Јермаков: Свештеник има једну привилегију – да буде слуга свима

Погледај: вера ће постати отворена, доступна свима; никога због ње неће прогонити или притискати. Много случајних људи ће прићи Цркви, укључујући и свештенству. Тако је било увек у добрим данима, још од времена Светог Константина. Многи ће у храм доћи због новца, многи због сујете, због каријере и власти. Ти, гледајући ово, немој бити у искушењу и трпи. Потражи сиромашнији храм и даље од централних тргова. Потражи смиреног свештеника, јендоставног у вери, јер и сада има пуно „паметних“ и циничних, а готово да није остало људи који су смирени и једноставни у вери.

Многи људи мисле да свештеник има некакву привилегију или посебну благодат пред мирјанима. Нажалост, већина свештенства тако мисли. Рећи ћу вам ово: свештеник има једну привилегију – да буде слуга свима које среће 24 сата дневно до краја свог живота. Бог нам не даје слободне дане и одморе. Ниси расположен, свеједно – иди и служи. Боле те ноге или леђа – иди и служи. Имаш проблема у породици, али свеједно – иди и служи! То је оно што Господ и Јеванђеље захтевају од нас. Ако не постоји такав став – да би цео свој живот посветио служењу људима – учини нешто друго, не усуђуј се да преузмеш на себе јарам Христов.

А сада је такво време да многи одлазе да служе у храм из користољубља. Тако је било и пре револуције, отац Јован Кронштатски је о томе говорио (или чак викао). Заиста, у нашој руској катастрофи двадесетог века, кривица свештенства је веома велика …

И ја то разумем, али не завидим онима који су у нашим данима пришли Цркви. Саблазни је пуно, а искусних духовника је врло мало, и њихов број се смањује. Гле, у Пешчерама: Отац Јован, отац Теофан и други старци ће отићи, ко ће их заменити? .. Тачно – нико. Али духовни живот је пут у тамном подземљу. Овде има пуно оштрих углова и дубоких јама. Овде је важно да вас искусни водич води за ручицу, иначе ћеш пасти и пропасти, сам нећеш изаћи.

Кажу нам: мало је образованих хришћана. Шта је хришћанско образовање? То уопште није исто, као образовање у институтима или академијама. То је када се, после труда поста, смирења и молитве, Дух Свети усељава у срце човека и ОБРАЗУЈЕ ново биће.

Запамти то…

Горе од свега, је кад се хришћанин у свом срцу уздигне над другом особом, сматра се паметнијим, праведнијим, бољим. Тајна спасења је сматрати себе горим, недостојнијим од било ког створења. Када Дух Свети живи у теби, тада схватиш своју маленкост и ружноћу и видиш да је и најсуровији грешник бољи од тебе. Ако ти ставиш себе изнад друге особе, то значи да у теби нема Духа и још увек мораш пуно радити на себи. Али самоунижење је такође лоше. Хришћанин мора ходати кроз живот са свешћу о свом достојанству, јер је он пребивалиште Светог Духа. Апостол каже: „Ви сте цркве Бога Живога“. А ако сте потчињени људима, онда сте још увек далеко од тога да постанете такав храм.

Уопште, треба само да се молимо искрено, свим срцем и свом душом. Молитва привлачи Дух, а Дух уклања све непотребне, ружне ствари и учи те како да живиш и како да се понашаш…

Чини нам се да смо најнесрећнији на земљи. Ми смо и сиромашни и болесни, и нико нас не воли, а свуда немамо среће, и цео свет је подигнут против нас. Понекад саслушаш неког човека и чини се пред тобом Јов многострадални. А погледаш га – леп, румен, добро обучен.

Зашто ми преувеличавамо своје несреће и невоље? Можда зато што не патимо довољно? Уосталом, погледајте: заиста болесни људи не показују болест, не кукају. Они свој крст носе у тишини, до самог краја. Овде, у Пештерама, постојала је схимница, она је читав свој живот провела у свршеном стању и да ли је неко чуо жалбе од ње? – не! Напротив, људи су јој долазили ради утехе.

Људи се жале јер мисле да би требало да буду задовољни и срећни овде на овој земљи. Они не верују у вечни живот, у вечно блаженство, и зато желе овде да се задовоље срећом. И ако се нешто мало умеша у ову срећу, вичу: како нам је лоше, горе него свима на земљи!.

Не тражи задовољство овде. То је, наравно, тешко усвојити, али заволи бол и страдање, заволи своју „несрећу“. Пожели Царство Божије пре свега , тада ћеш окусити светлост, тада ће све слатко овде изгледати као горки пелин. Запамти: на земљи живимо само један тренутак – данас смо се родили, а сутра већ копају гроб. А у Царству Божјем живећемо вечно. Бол, ако је јак, онда је кратак, а ако је дуг, онда се може трпети. Потрпи мало овде, да тамо осетиш вечну радост.

Да ли се сећате речи апостола: „Било би боље да нисте крштени …“? То су застрашујуће речи које се на много начина односе на нас. Зашто? Зато што споља прихватамо православне обреде, али изнутра остајемо исти као пре крштења или преобраћења – завидимо, обмањујемо, непријатни смо према ближњима, осуђујемо, и што је најважније, наше срце се још увек није одвојило од овог света и није се прилепило Господу. Ми верујемо својој похлепи, а не Богу; ми верујемо у своје пожуде, а не у заповести Господње. Знамо да оно што је од тела, што се може додирнути, видимо обичним очима, али оно што је од Духа, ми, као слепи и глуви, не разумемо. Али без овога хришћанство нема никаквог смисла.

Ми , лукави, покушавамо да прилагодимо хришћанство овом свету, тако да наша вера буде слуга нашег свакодневног живота, тако да се осећамо удобно и комфортно. Али духовни живот је тесан и незгодан пут. Овде, извини, мораш да скинеш кожу са себе, и то не само једну, јер је грех прирастао у нашу природу, а божанско је за нас постало неприродно. Стога је потребан крст, свакоме је потребна његова Голгота, да би могао да умре у страдању греха и да васкрсне у радости духа. То, наравно, не значи да треба да се мучите.