Свештеник Благоје Катић: УЗЕО МИ ПОП 10.000 ДИНАРА

Већ дуже време имам осећај да се као народ налазимо у једном великом ријалити програму. Нажалост ова нова мода није заобишла ни Цркву. Тако да долазимо до ситуације кад свако са улице може да напише текст, сними видео и да без доказа облати свештеника, епископа и целу Цркву. Свака баба са улице може да упадне у кабинет епископа и да се жали на свог свештеника. Најчешће су притужбе како је поп узео пуно пара за обављање неког обреда. „Замислите тражио ми је 10.000 динара за венчање“. И наравно увек додају „ее…да је покојни патријарх Павле жив, не би то било тако. Он је сам себи крпио ципеле“ или „што не живе као монаси у манастиру, као апостоли?“….

Како би смо могли да поразговарамо о овом проблему, кренимо редом…

У испуњавању заповести Господње: „Идите и учините све народе мојим ученицима“ (Мат. 28, 16-20) налазимо аутентично схватање Цркве. Грчка реч за Цркву „еклисиа“ (од ек-кало), значи позивати, сакупљати народ Божији као знак и испољавање Царства Божијег.

Црква је недвосмислено позвана да преко својих чланова Тела Христовог проповеда Еванђеље и настоји на расту, освећењу и добру овога ј е д н о г Тела. Почев од дана Духова – Педесетнице, када су први ученици испуњени Светим Духом Божијим, ова проповед није више била питање слободног избора, него управо о б а в е з а, неопходност: „Јер ја морам проповедати. Тешко мени ако не проповедам Еванђеље“ (1. Кор. 9, 16).

Као таква, Црква никада не може остати статична, нити бити задовољна постојећим стањем (статус кво). Она мора непрестано да мисионари, да проповеда и шири благу и радосну вест екумени – тј. целој насељеној земљи. „Примићете силу свише када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље“ (Дела ап. 1, 8).

Мисионарење значи проповедање благовести, одн. радосне вести о доласку Царства: „Време се испуни, приближи се Царство Божије, покајте се и верујте у Еванђеље“ (Марко 1,15). Али Христос проповеда ову благу вест „изгубљеним овцама дома Израиљева“ (Мат. 15, 24). Пре свога Васкрсења Он није послао своје ученике на проповед нејеврејским народима: „Идите и научите све народе крстећи их уиме Оца и Сина и Светога Духа“ (Мат. 28,19). Управо Он им даје налог да чекају уЈерусалиму „обећање од Оца“, да се „обуку у силу са висине“, па их онда шаље да буду „сведоци… до краја земље“ (Дела ап. 1, 8).

Црква тако открива блистање Царства Божијег у личности васкрслог Христа, откривеног ученицима свих времена – доласком Светога Духа – а на овај начин она налази снагу да проповеда Царство свим крајевима земаљским. Зато, радујући се заједници Светога Духа и дивећи се Васкрсењу, Црква проповеда човечанству владавину „распетог Исуса Христа“ (1. Кор. 2, 2), владавину „Онога који јесте и који беше и који долази“ (Откр. 1, 4; 1, 7; 4, 8).

Мисионарење је повезано не само са апостолством Цркве, него и са осталим својствима Цркве, а ту сујединство, светост и саборност. Сасвим посебно ово се односи на појам мисионарења, пошто га тако удаљава од димензије квантитета да би постало квалитативна стварност – број „обраћеника“ или статистичко чланство Цркве не одражавају квалитет мисионарског рада; светост, јединство и саборност (што не треба бркати са географском распрострањеношћу), боље одређују појам мисионарства неголи било какав статистички показатељ на већи број нових чланова (Мат. 18, 20).

Циљ и сврха проповедања Јеванђеља – а тиме и мисионарења -јесте успостављање евхаристијске заједнице у свакоме месту – у њеном контексту и култури и на њеном језику. Ове евхаристијске заједнице, у чијој сржије богослужење и служење Свете евхаристије, биће зачетак Царства Божијег – постаће средишна тачка за активно и конструктивно хришћанско сведочење, међусобну духовну и материјалну подршку и подучавања чланова да се држе свега што нам је Господ заповедио (уп. Јер. 11, 4).

Помесна Црква, где и свештенство и верујући народ поседују пуноћу саборности и послушности, мора дати Јеванђелски одговор на специфичне потребе свога стања и околности под којима живи. Евхаристијска заједница ће најефикасније сведочити својим примером отворености и јединства, као и духовношћу и светошћу својих чланова. Све ово ће се испољити кроз њихово активно учешће у светотајинском животу заједнице и кроз конкретне изразе љубави и старања једних за друге и за цело Тело Христово, у складу са учењем Господа нашег у Његовом казивању о Последњем суду (Мат. 25, 36-41).

Висока је част свих чланова евхаристијске заједнице, свештенства и лаика (верних), младих и старих, мушкараца и жена, када учествују у ширењу Речи Божје. На основу свога крштења, миропомазања и прихватања новог, Јеванђелског живота – који се изражава у молитви, богослужењу и заједништву – сви у себи носе апостолски позив да квалитетом својега живота сведоче о томе шта за њих значи васкрсли Христос. Отуда је цео народ Божји позван да сведочи као једно тело — позван је да буде једна сведочећа заједница.

Да бисмо схватили православље, морамо имати на уму да су сви верници посвећени за живот по Јеванђелским заповестима – како у храму Божијем, тако и изван њега. „Свештенствовање верних није више ограничено на богослужбена места, на богослужбено време и простор. То управо значи уронити у живот људске заједнице Јеванђелским сведочењем“. Верници уживају дивну слободу у проповедању благовести и сведочења о Господу на различите начине који најбоље одговарају околностима и посебним потребама њиховога друштва.

Зато, све категорије Божијег народа треба да се оспособе да остваре своје потенцијалне снаге, да покажу своје многоструке дарове и укључе се у мисионарски рад, како то говори св. ап. Павле (1. Кор. 12, 27-31).

Кад све ово прочитамо видимо шта би било идеално за једну парохијску заједницу. Али, реалност је сасвим другачија. Поражавајућа чињеница је да је Србија која се 90% декларише као Православна земља у ствари Црквено-Литургисјки неписмена. А још гора чињеница је да ни 1% православних Срба не посећује недељом своје храмове и не учествује активно у Литургији.

Е баш ти који иду у цркву два пута годишње (али боље знају све и од попа) дају себи за право да нападају свештенике и Цркву. Венчање, 400 званица, три камере, два фотографа, столица у сали где ће бити прослава кошта 30 евра по особи, бидермајер који носи млада(а има најмање 2) кошта 50 евра по комаду, две музике, фијакер вози младенце…. Дођу у храм на венчање свештеник обави све по реду, расхлади храм да сватовима не буде врућина, позове хор да пева како би било свечаније, помоћници су ту да то све изгледа како треба. Заврши се венчање младенци излазе из храма баца се бидермајер (од 50 евра) латице цвећа по целој порти, ките се трубачи и остала музика… Дође младожења код свештеника и каже „попе шта сам дужан“? Свештеник каже „нема одређена цена. Колико можете ви приложите“…

И срећни младожења великодушно извади 3000 динара и стави на икону…. Од те 3000 исти тај свештеник мора бар по 1000 динара дати црквењаку и помоћнику, 1000 динара мора прокњижити у Дневник Благајне као таксу од обреда… Из свог џепа ће извадити да почасти хор јер га је срамота да им ништа не да… Израчунајте како је прошао финансијски тога дана…. Деси се и да на питање „попе шта сам дужан“ свештеник каже „мислим да је за таксу и све остало у реду за венчање 10.000 динара“… Е ту креће хаос…. Узео му поп паре. Или рецимо сахрана је у питању. Назову свештеника да закажу сахрану. Прво не знају којој цркви, тј. парохији припадају. Што значи да никад нису били у храму. Црква и поп им дође као погребно предузеће, јер:“да га не сахранимо баш без попа“…. Исто питање „попе шта сам дужан“, свештеник одговара „колико можете“…он великодушно извади 2000 динара и каже “ево мислим да је у реду“…. Наравно има људи који адекватно награде свештеника, али они су у мањини…. Вратимо се на почетак и поређење патријарха Павла. Ево како на то гледа велики богослов прота Лазар Милин:

„Овако срочен приговор могао је да буде врло ефикасан, јер људи су најосетљивији кад се ради о џепу и наградама. Међутим ако се цео тај проблем посматра реално, видеће се да тај приговор није ни мало оправдан и чак да је у противности са Светим писмом.

Свештеник понекад – зависно од терена – мора да пређе огромне раздаљине да би задовољио духовне и телесне потребе својих парохијана. По најобичнијој људској логици он заслужује да буде награђен, осим ако неко сматра да свештеник треба баш да умре од глади и голотиње на свом послу. Да ли је такво схватање човечно? Да ли је то противно принципу рада? Зар се радом може назвати само онај рад који је економски продуктиван? Ако је тако, шта онда да учинимо са уметношћу, науком, философијом, политиком, идеологијом, администрацијом и свим другим облицима рада који су економски непродуктивни? Зато приговор против такве врсте награђивања свештеника покрај све своје ефикасности нема у себи никакву објективну вредност. То је најобичнија демагошка парола.  Апостол Павле заиста јесте радио свој занат и уједно проповедао. И то је заиста било врло ефикасно у његовом апостолском раду. Он није ни од кога ништа тражио. Али нигде не пише да ни од кога ништа није примио, ако му је неко шта дао. Осим тога, он је био у ситуацији да није ни могао ни од кога ништа тражити по било којем основу. Он као мисионар долази у многа места први пут! Како, од кога и с којим правом да нешто тражи одмах при првом сусрету?

Апостол Павле заиста није ни од кога ништа тражио, али не зато што је сматрао да свештеник нема права да буде награђен, него што је био у таквој ситуацији да је могао сам себе да издржава својим занатским радом. Али, он је потпуно свестан да има право на материјално издржавање. Он се те власти и права одрекао само зато да не чини какве сметње Еванђељу о Христу (1.Кор. 9,12 ).

Као  разлог који је најважнији у овом питању, чујмо шта о том питању каже Свето писмо, управо сам апостол Павле.

„Ко војује кад о свом трошку? Ко сади виноград и не једе његов род? или Ко напаса стадо и не једе млека од стада? Говорим ли ја то само по људски, или не говори то и закон? У Мојсијевом закону, наиме, написано је: Немој да завежеш уста волу који врше.

Брине ли се Бог за волове? или говори баш за нас? Та за нас је написано, да орач треба у нади да оре, и који врше треба да врше у нади да ће добити свој део. Ако вам ми посејасмо духовна добра, да ли је то нешто велико кад жањемо ваша телесна добра? Кад други имају права да учествују у вашим земаљским добрима, зашто не бисмо имали ми још више? Али ми се нисмо послужили овим правом, него све подносимо, да не учинимо какве сметње Еванђељу о Христу. Не знате ли да се од храма хране они који врше свету службу, и да служитељи олтара с олтаром деле? Тако је и Господ наредио проповедницима Еванђеља да од Еванђеља живе“(1.Кор. 9). „А ја се нисам користио ничим од свега тога“(1.Кор. 9,7-15 ).

Апостол Павле је више пута наглашавао да се Еванђељу научио не од људи него од самог Христа (Гал. 1,11-12, 1.Кор. 11,23 ). Очигледно је да је и ово што је написано о праву свештеника на награду научио од Христа, јер у Еванђељу Спаситељ овако говори својим апостолима које шаље на проповед Еванђеља:“Кад уђете у коју кућу…остајте у тој кући, једите и пијте што имају, радник је наиме достојан своје плате“(Лк. 10,5-7 ).“

Стандарди које појединци постављају за свештенике су обично немогуће високи, и то је по правилу нешто што ни они сами никада не би могли да испунити. Према томе, свако такво осуђивање је директно лицемерје. Живот парохијског свештеника, који је испуњен потпуно другачијим бригама, интересовањима и одговорностима, веома се разликује од живота јеромонаха у манастиру. Али, верни народ види тек мало од стварног живота парохијског свештеника. Многи верници мисле да свештеник „ради“ само два сата, недељом. Па онда му је доста која хиљада, шта ће му више? Али, бити свештеник значи више од „пуног осмочасовног радног времена“

Јеромонах нам се може чинити много „духовнијим“ зато што он свакога дана проводи по пет-шест сати у Цркви и има мало других („баналних“) одговорности. Покушајте тако да чините , имајући породицу и десетине или стотине парохијана којима треба да помажете! Подвижништво живљења у свету и служења Христу, без обзира на то да ли се ради о свештенику или вернику, јесте подједнако велико као и монашко служење Христу у манастиру. Живети подвижнички у свету је истински духовно. Међутим, детаљи се разликују, у зависности од околности.

Посебна је тема заобилажење својих матичних храмова и одлажење у манастире како би некога крстили или венчали.. Е сад, ту нема везе колико плате јер је тамо вероватно „већа“ благодат… Изгледа си више крштен и венчан ако поред своје матичног храма одеш у неки манастир.

Када би смо пустили Христа у своје душе, Он би нам објаснио шта значи припадати парохији и Литургијској заједници. Све ово што је речено 100% се односи на оне којима је Црква којој припадају само на папиру исто као и неко културно уметничко друштво, фудбалски клуба итд…

Не знајући дају себи за право да им свештеник буде увек на чивилуку како би могли да га скину кад год им одговара. Али ево нека и они знају да и свештеник треба да једе, пије, да се обуче, да купи деци књиге за школу, патике, попадији да плати фризуру,ит д… Нама јесте Христос „шеф“ али не постоји „небеска банка“ одакле нам стиже нека друга плата… Јер „ко олтару служи, од олтара и да живи“.