Период после 1945. године наставак је прогона Српске Православне Цркве који је почео са првим данима рата. Хроничари, међу којима је и протјереј-ставрофор Саво Јовић, забележили су да је ратни вихор однео животе шесторице архијереја и више од 550 свештеника. У НДХ је настрадало око 200, док су остале убили комунисти.
„Ни у једном периоду мира и слободе нисмо више били прогоњени, хапшени и убијани него у раздобљу од 1945. До 1985. године. Режим је хапсио без разлога, судио без кривице, а убијао без милости. Терор у режији Озне и Удбе подразумевао је бескрајна саслушања, привођења, застрашивања, мучења и увреде“ – бележи прота Саво Јовић у својој књизи „Утамничена црква“.
То су између осталих : митрополити св. Доситеј Загребачки- исповедник вере, св. новомученик Јоаникије Црногорски и св. Новомученик Петар Сарајевски, епископи Варнава Хвостански – Беочински и Крушедолски ( можемо рећи и Јазачки), Сава Горњокарловачки и Платон Бањалучки. Поред ових дивних епископа мученика, ту су и Рафаило Шишатовачки и свештеници Ђорђе и Бранко из Славоније и многи мученици Јасеновачки, Пребиловачки, Јадовљански и из других затвора и јама кречњачких по Србији, Војводини, Далмацији, Босни, Херцеговини и других крајева где живи Српски народ вековима.
У смутном времену на великим искушењима је био и сам патријарх Гаврило Дожић, који је после ослобођења стао на чело разорене цркве, са више од 80 затворених свештеника. У мору судбина које је прота Саво Јовић прибележио издваја се епопеја по казаматима и затворима протојереја Саве Банковића, који је, са 19 одробијаних година, од чега 15 у самицама, држао неславни рекорд међу затвореним свештеницима у СФРЈ. И сам хроничар прота Саво Јовић, који се годинама бави сакупљањем грађе о прогону СПЦ, као политички осуђеник одробијао је четири године у затвору у Зеници.
Ове редове посветићемо свештеномученику и исповеднику вере проти Сави Банковићу.
Протојереј-ставрофор Сава Банковић је човек са биографијом правог хришћанина. Један је од људи са најдужим затворским стажом у историји Србије. Велики мученик и страдалник, био је упорни и бескомпромисни борац за хришћанске и слободарске идеје. Родом је из околине Крагујевца, као девето дете Живојина и Станиславе из села Баљковца. Пореклом је породица из Црне Горе, од Спужа код Никшића, досељена у време Милоша Обреновића. Сава је рођен 5/18. фебруара 1905. године, а основну школу и гимназију је завршио у Крагујевцу. Богословију је похађао у Битољу, а Теолошки факултет у Београду. Војску је служио у Крагујевцу током 1928.године. Рукоположен је најпре у ђакона у Чачку 1929. године, а потом премештен за пароха у Горњи Милановац(1935). Пред сам рат је премештен са службом у село Мозгово код Алексинца (1939). Маја месеца 1940. постао је катихета и професор гимназије у Алексинцу, где га затиче почетак Другог светског рата и окупација. Током рата идеолошки је био на страни националног покрета отпора, учествујући у пропаганди против револуционарних снага. Ученицима је проповедао да не срљају у шуму и не провоцирају грађански рат и немачке одмазде. Као омиљени професор у Алексинцу и околини био је сметња комунистичкој пропаганди па га Озренски партизански одред осуђује на смрт стрељањем. Стављен је на списак под број 3, врло високо на лествици приоритета за ликвидацију. (Први на листи, срески начелник Крум Оташевић, убијен је већ 16. августа 1941, а други, бивши школски надзорник Раша Савић, током 1944. године). Као професор, о. Сава Банковић је међу гимназијалцима ширио антикомунистичке идеје и одржавао тесне везе са Југословенском војском у отаџбини. Отац Живојин, такође свештеник, страдао је од нациста. Стрељан је у Крагујевцу 21. октобра 1941, а брат, активни официр југословенске војске, преминуо је у немачком заробљеништву у Нирнбергу током рата. Прота Сава Банковић је током 1942. премештен из Алексинца на место професора у Врњачку Бању, где је 1941. отворена осморазредна гимназија због великог броја избеглица из Војводине и НДХ.
На месту професора Богословије остаје све до краја рата и победе револуционарних снага. Комунистичка власт је професору Сави најпре забранила приступ гимназији, а затим га је 6. децембра 1944. и ухапсила. Ту почиње дуга историја његових мука и прогона.
Прво хапшење и робија
Прота Сава Банковић је најпре ухапшен је од стране Озне у Врњачкој Бањи и брзо спроведен у Алексинац (21. децембра 1944). После краћег боравка у затвору Озне у Алексинцу спроведен је у нишки затвор 20. јануара 1945. У Нишу, као и раније у Алексинцу, скоро свакодневно је присуствовао прозивкама и одвођењу људи у смрт без суда. И сам је био предвиђен за стрељање. Међутим, није му било суђено. Негде почетком фебруара 1945. стигла је наредба из врха Озне да се прекину стрељања и почне са суђењима. Он сам је осуђен на смрт стрељањем од Војног суда у Нишу 3. маја 1945. (на Велики петак!) да би потом, 21. маја 1945, казна била ублажена на максималну казну затвора од 15 година уз десет година губитка грађанских и политичких права. У својој голготи прошао је све затворе у Србији. Првог јуна спроведен је у Казнени завод Забела код Пожаревца, а 19. августа 1945. у затвор у Нишу, да би на крају затворску одисеју завршио 15. Децембра 1945., годину дана од лишавања слободе, у Сремској Митровици. Ту је казну служио под најстрожим режимом, често под казнама тортуром и самицама јер се није хтео покорити затворским властима, држећи се хришћанских канона. Више од десет година провео је по самицама друге и треће зграде и преко шест година лежао на бетону без кревета . Живео је, као и остали политички осуђеници, на 200 грама проје и ,,мутне и прљаве вруће воде“ – осуђеничке казнене хране. Глад, психофизичка тортура и зима нису га омеле да и на робији настави да исповеда хришћанске и демократске идеје, о чему сведочи и његов подебели затворски досије. Држао се православних вредности али и људских принципа, и није поклекао пред уценама и батинама све до краја казне. На робији је био са многим познати личностима из предратног живота о којима пише у затворским мемоарима (Драгољуб Јовновић, Ђура Ђуровић, Стеван Мољевић, Лазица Марковић, Коста Кумануди, Влада Илић, Теокаровићи…). Пуштен је из затвора тачно 15 година после хапшења, дакле без дана амнестије, иако су многи добили помиловање који су тужени и за тешке ратне злочине. Све је стоички подносио попут оних великих хришћанских мученика из првих векова хришћанства.
„Својима дођох своји ме не примише“
Излазак из затвора прота Сава Банковићу није донео истинску слободу. Синови Филип, Момчило и ћерка Милка били су већ одрасли а супруга Зорка притиснута годинама. Како прота Сава каже на једном месту, оставио је младу девојку са малом децом, а сачекала га је жена ,,већ седе косе и разорених нерава“ са момцима који су већ одрасли. По издржаној казни обратио се најпре администратору своје жичке епархије патријарху Герману за пријем у парохијску службу. Иако је полагао велике наде, јер су били дугогодишњи познаници и пријатељи, добио је негативан одговор. И у многим другим епархијама за њега није било места. Живело се само од оскудне супругине плате хотелске куварице у Врњачкој Бањи од 17.000 динара. После обијања многих прагова примљен је у епархију епископа далматинског Стефана Боце за пароха у Шибенику. Међутим, месне политичке власти су учиниле оштар протест па је прота Сава, тек што је стигао у Шибеник, морао да га напусти. Вратио се у Београд 17. маја 1960. покушавајући изнова да добије подршку врха црквених власти и било какву службу, али без успеха. По његовим речима, већина црквених великодостојника није хтела проблеме с властима због њега јер је осуђиван као антикомуниста и осведочени противник режима. Када је већ изгубио сваку наду, био је коначно примљен у парохијску службу од епископа сремског Макарија. Овај владика је остао доследан и поред огромних притисака комунистичких власти и истрајао у својој одлуци да га прими у службу. Тако је прота Сава парохијску дужност у Добринцима и Краљевцима најзад примио почетком октобра 1960. године. Парохија је била запуштена, а Црква прилично компромитована радом свештеника који нису били на висини позива. Прота Сава Банковић је успео у релативно кратком времену да као парох задобије поверење мештана и да подигне углед Цркви. Међутим, његови ставови о властима 13 Реч приређивача су га одвели у притвор већ јуна 1963. Наиме, неко од мештана га је пријавио за увреду Ј. Б. Тита и других руководилаца па је окривљен по члану 174 за вређање државних руководилаца и убрзо је лишен слободе. Баш у време посете индонежанског председника Сукарна Југославији држан је у месном затвору Удбе 21 дан и без икаквог објашњења пуштен кући, о чему је обавештен Свети Синод и епископ Макарије. По изласку из затвора није се обазирао на упозорења, иако је тешком муком дошао до ухлебљења. Дружио се и обилазио Варнаву Настића, непоћудног епископа који је 1948. године био осуђен на 11 година затвора од стране комунистичких власти због непријатељске пропаганде. Епископ Варнава је служио казну у Зеници, где је мучен и понижаван на најгоре начине. Пред смрт је дошао у манастир Крушедол па Беочин, где су га увек чувала два-три милиционара и мотрило неколико агента Удбе. Ипак, прота Сава га је до пред смрт редовно посећивао.
Поновна робија
Током ’70-их, у време ,,чврсте руке“, наново је суђено људима који су имали деценије робије иза себе − звучним именима послератног затворског живота попут Ђуре Ђуровића, проте Саве Банковића, С. Врањешевића, више да би се послала порука јавности него што су ти остарели људи могли бити нека озбиљна претња друштвеном систему. По трећи пут, прота Сава је ухапшен током јуна 1973, а овај пут и осуђен 20. новембра исте године . Као парох у Бешки, где је именован на нову дужност 1965, према оптужници наставио је са „непријатељским радом“ . Наиме, његова кривица је била што је писао летопис и ширио непријатељску пропаганду о злочинима комунистичког режима. Ради се о летопису цркве у Добринцима, где је прота Сава службовао. Овде нажалост треба поменути да су власти дошле у посед летописа од стране свештеника који ће бити и главни сведоци у парници против проте Саве Банковића. (Један од тих свештеника је до пре пар година био у активној свештеничкој служби. Сада је у пензији.) У пресуди Оружног суда у Сремској Митровици пише да је у летопису, наводећи да се у селу налази списак имена 287 жртава палих у Другом светском рату, поменуо да ту „нису уписане и бројне жртве комунистичког режима“ . На више места режим је означио безбожничким и злочиначким. Такође се инкриминишу његови описи моралног посрнућа мештана (неморал и бескрупулозност) као и величање епископа Варнаве Настића. Посебно се наводи да је примио и разделио три примерака књиге Бешка од избеглог фолксдојчера Петера Ланга, у којима су описани злочини у Бешкој после рата. Избегли Немац, учитељ који је живео у Немачкој, написао је књигу о Бешкој у којој су пре рата трећину чинили Немци, па је у три примерка послао Српској православној општини.
Један примерак је прота Сава Банковић дао месној заједници, други је оставио архиву Црквене општине, а трећи је дао наставници на читање, која је знала немачки, а прота Сава није. Он није познавао аутора књиге, нити је с њим икад контактирао, али је оптужен да је вршио „немачку пропаганду.“ Такође, на једној сахрани је у беседи наводно рекао о покојнику „ниси дозволио себи да крадеш као што краду наши руководиоци и зато одлазиш чисте душе“. Током припреме процеса у целу хајку укључени су режимски медији и новинари (Сремске новине, Политика…) као и локални партијски органи, утркујући се ко ће више оцрнити свештеника. Лагали су да је неморалан, корумпиран, склон женама, да је у служби неодговоран итд.: „Због непријатељске пропаганде, синоћ је ухапшен Сава Банковић, православни свештеник из сремске Бешке. Користећи Летопис православне цркве села Добринци, где је радио 6 година, он је изнео много тешких клевета на рачун овог друштва и грубо напао морал мештана Добринаца.“, извештавале су Политика и Сремске новине тих дана. Тако је прота Сава Банковић по други пут осуђен, овај пут због непријатељске пропаганде (чл. 118 КЗ) на 6 година затвора. Кажњен је што је „злоупотребио веру и цркву у политичке сврхе“, због поседовања књига и писања летописа са ,,непријатељском пропагандом“ и због сарадње са ,,непријатељском политичком емиграцијом“. Врховни суд Војводине је у другом степену нешто ублажио казну на 4 године.
Тако се прота Сава Банковић по други пут нашао у Сремској Митровици. Сада су услови били нешто бољи, али је и даље био обичај да се политички осуђеници третирају строже него криминалци и да казну служе заједно. Против тог статуса, као и за друга затворска права, организовано је неколико штрајкова глађу од стране политичких осуђеника. Међу првима у том протесту били су прота Сава Банковић и дисидент Михајло Михајлов. Писане су многе петиције, а за проблеме политичких осуђеника су се заинтересоване и међународне организације за заштиту људских права(Амнести интернешенел). О њему су писали и давали подршку утицајни католички часописи попут Гласа Концила као и амерички Њу Јорк тајмс (22. децембар 1975). У другом, такође подебелом затворском картону пише да је издржао брз хране и воде током децембра–јануара 1975–1976. више од две недеље, као и да је до краја остао идеолошки непоправљив и један од главних коловођа затворске побуне. Њега је током процеса, па и касније, заступао адвокат Јован Баровић који је и сам трагично настрадао почетком 1979. године. Други адвокат, Рајко Даниловић, наводи његов случај као један од најконтроверзнијих када је у питању деликт „непријатељске пропаганде“ у СФРЈ. Оптужен је да је као парох у селима Добринци и Краљевица код Руме написао летопис обе цркве, па је суд нашао да су ти летописи садржали непријатељску пропаганду. И другу казну је издржао до краја – у затвору је био од 21. јуна 1973. до 20. јуна 1977, свеукупно 19 година, што га убраја у ред политичких затвореника са најдужим стажом. Пред конференцију КЕБС-а у Београду у јесен 1977. био је надзиран и ограничавано му је кретање јер су се власти плашиле инцидената и нарушавања угледа земље „либералног комунизма“. Новинар Владимир Марковић (и сам осуђен годину дана касније) позивао је страну и домаћу јавност циркуларним писмом Апел за подршку и помоћ проти Сави Банковићу указујући на његов тежак социјални положај, агитујући код државних и црквених власти (Савез православног свештенства), али није уродило плодом. Црквени званичници су и даље процењивали да његов случај може бити штетан по Цркву.
На слободи
Након изласка на слободу све време је надзиран, шиканиран, остављен без посла и пензије, без пасоша, а месне политичке организације су спречиле његов повратак у Бешку, као пароха. Дуго је живео са супругом као изгнаник у манастиру Нова Раваница (Врдник) на Фрушкој гори. Овде, у манастирском миру, после готово четири деценије шиканирања доживео је дубоку старост. Овде је написао и своје и затворске мемоаре У предворју пакла (прво издање 1991) и још неке рукописе, попут романа Грешне душе (1968). Дело У предвоју пакла, у којем је описао своја дводеценијска тамновања и патње, спада у сам врх затворске прозе. Роман Грешне душе је оригинално литерарно дело у којем је кроз петнаест људских судбина приповедачким и лаким стилом проговорио о људској природи, греху и патњи. За прво дело предговор је написао књижевник Антоније Ђурић за друго Свети Јустин Поповић. Прота Сава Банковић је преминуо 16. јануара 1997 године. Сахрањен је у манастиру Вољавча код Тополе, а опело је служио владика Амфилохије Радовић. Рехабилитован је на захтев породице (синова Филипа, Момчила и ћерке Милке) решењем Окружног суда у Сремској Митровици 8. децембра 2008. године. О његовом животу је Оливера Јелкић из Сремске Митровице објавила књигу, а Михалио Шашкиевић је постхумно приредио његов животопис и приредио неке документе о његовом страдању у књизи Мучеништво Саве Банковића (2008).
Истражујући комунистичке злочине над СПЦ , протојереј-ставрофор Велибор Џомбић о проти Сави Банковићу пише :
„Прота Сава је описао дуге године свога тамновања. Описао је и многе светле ликове сремскомитровачког казамата и њихово страдање, гладовање и мучење. Оно што свакога читаоца његових потресних књига фасцинира и напаја јесте жива вера живих људи у Живога Бога, која је манифестована на свим црквеним празницима, слављеним у тамници, без обзира што је то било најстрожије санкционисано од стране управе сремскомитровачког казамата. У наредним редовима, уз дозволу аутора-мученика, преносимо неке најзанимљивије детаље.
Слава у фургону
„…Kада је настала ноћ свако се некако сместио у претрпаном фургону (затвореници су тада пребацивани из нишког у сремскомитровачки казамат – нап. В. Џ.) и док воз жури за Београд ми спавамо. Изјутра рано, 14. септембра (1945. године), на дан моје крсне славе Светог Симеона Столпника, стигли смо у Београд. На станици маса света. Једном младићу дадох новац да ми купи цео хлеб који сам у фургону пресекао уместо славског колача.
На станици се дуго стоји. Немци су на Сави порушили мост приликом одступања. Чека се милицијско појачање да пешке кренемо преко импровизованог моста на Сави. У мом фургону око два часа почињемо обред сечења славског колача. Сви су осуђеници у фургону поскидали капе, стоје смерно и побожно, ја сам запалио свећу, а свештеник Душан Летић својим јединствено лепим баритоном високо и снажно одговара: „“Благословен Бог наш сегда ниње и присно и во вјек и вјеков..“ Ја и неколицина људи одговарамо: „Амин“. Маса света зачас се у трку саби око нашег фургоне, мушкарци поскидаше капе и сви се побожно крсте док ми певамо: „Бог Господ“, тропар славе и тропар уз сечење колача. Не верујем да је у оној маси света остало око које није заплакало. По свршеном сечењу колача она маса света је дефиловала поред фургона и сви су ми честитали славу тако што су ми врховима прстију додирнули руку коју сам испружио кроз прозорче фургона…“
Затворске молитве
„…У соби 12/1, пошто је било неколико свештеника, заведена је нека врста богослужења сваког празника пре подне уз хорско појање црквених песама. На празницима као што су Свети Архангел Михаило, Свети Никола и други, Срби слављеници стајали су на одређеном месту где се вршило богослужење и по свршеном свештеном чину примали честитања. Таквим богослужењима присуствовали су сви побожни људи без обзира на веру и националност.
Kао свештеник никада нисам видео људе да су се тако побожно и предано молили Богу по хришћанским богомољама као што су се молили на овим богослужењима. Има право народ кад каже: „Нема богомоље без невоље“.
Свакога празника, при оваквим богослужењима, могле су се видети сузе у очима многих осуђеника, а нарочито на дан њихове славе. Људи су некако постали више људи, више хришћани, више су могли и хтели да сагледају, да саосећају бол и патњу, па је честитање слава и празника Божића и Ускрса пропраћено хришћанским и братским љубљењем као у прво доба хришћанства…“
Васкрс у затвору 1946. године
„…Свештеник Душан Летић и ја договорили смо се још увече да с неколико људи у соби отпочнемо у један сат богослужење иако је то било забрањено. Нисмо имали никаквих богослужбених књига нити одежде до само једног дрвеног крста, који смо направили у соби и осветили га сузама осуђеника-мученика који су га љубећи ко зна колико пута натопили сузама. Тај крст сам успео да изнесем из затвора, направио сам му стопу од таковског грма из 1815. године, од кога се велики пањ налази у цркви Горњег Милановца и тај крст је дуго био код мене, а сада је у манастиру Ћелије.
Ноћ, у соби све живо спава и ноћну тишину нарушава само хркање људи које се чује ту и тамо. Увече су на својим постељама дуго седеле групице људи и разговарале о срећним и слободним данима када су се и како дочекивали највећи хришћански празници у кругу своје породице и топлог дома домаћег огњишта.
У соби је 236 људи и сем врло малог броја муслимана остали су хришћани па знају шта значи Ускрс у хришћанском свету. Људи су полегали, па и поспали с последњим мислима на своју породицу и с бригом како дочекати и с киме ће прославити највећи хришћански празник.
Прошла је поноћ, устали смо и чекамо један сат. У соби имамо само један часовник који се с муком чувао и сачувао кроз затворе ОЗНА-е, док није доспео у нашу собу, где га кријемо.
Тачно је један сат. Летић својим опојним баритоном, тихо и мекано крај запаљене воштанице почиње да пева: „Воскресеније Твоје Христе Спасе…“ изнад с муком добављене ватре, диже се дим тамјана и разилази по соби носећи пријатан мирис. Људи се буде и док једни устају и окупљају се на молитви око воштанице, неки се у седећем или лежећем положају на својим постељама побожно крсте.
Око воштанице се искупио велики број људи и скоро се цела соба избудила. Оглашен је побожним песмама почетак великог празника, највећег дана у хришћанству и историји људској. Слави се Ускрс и певају се песме Васкрслом Христу Богу. Kада смо запевали „Христос воскресе“ нашим гласовима придружило је још око стотину гласова и сви су се слили у један снажан глас и као кроз јерихонске трубе отпевано је три пута „Христос воскресе“. И последњи су се будили, устајали из својих постеља као из гробова, као да васкрсавају и побожно учествују у празничном расположењу.
Иза богослужења честитање празника, пољупци, сузе и хришћански поздрави „Христос васкрсе“. Два Ускрса провео сам у Светој Гори у манастиру Хиландару 1925. и 1927. године и један у соби са осуђеницима осуђеним на смрт, али ми је овај Ускрс по мистичној ноћи, по дубоком верском осећању људи, правим хришћанским пољупцима највише дочарао и приближио прослављање Ускрса код првих хришћана у римским катакомбама. Тела тих првих хришћана растрзана су, спаљивана, распињана и бацана дивљим зверовима, али из њихових тела рађали су се светитељи и мученици чија се имена и данас после две хиљаде година славе по целом свету. Њиховим костима сазидане су хришћанске богомоље, из њихове крви рађали су се милиони верних Христових следбеника.
Гониоце и тлачитеље покрила је земља и време својим заборавом, а гоњени су постали мученици, светитељи и победници овенчани венцима вечне славе. Никада нисам видео да је црквена песма изазвала дубља верска осећања код људи него ове Ускршње ноћи у затвору.
Сутрадан причао ми је адвокат Аца Павловић, из Београда, који је по идеолошком убеђењу био социјалиста и атеиста, да никада није могао да поверује да вера и богослужење могу да имају такав снажан ефекат на људе, да могу да изазову тако јака осећања на појединце или на масу као што је то било у протеклој ноћи…“
Тајно резање славских колача
„…За кога би УДБА сазнала да се моли Богу или да слави своје Kрсно име, тога је уписивала у црну књигу и то би му била највећа сметња за смањење казне или олакшавање положаја у затвору. По њиховој оцени тај се није поправио.
Многима су у пакету слати славски колач, свећа, жито и такав је осуђеник кажњаван као и сваки онај који је виђен у заводу да се моли Богу. Милиционар који врши преглед пакета славски колач сав исече на парчиће, свећу изломи и баци а жито ножем све испреврће као кад се меша качамак. То се редовно тако ради, осим у изузетним ситуацијама кад преглед врши човек који и сам верује у Бога а није нико присутан од цинкароша. Но, и поред свег притиска многи су славили своје крсно име и безброј хлебова што смо примали као своја следовања пресекао сам кришом као славске колаче. Видео сам људе који су се на парчету двопека добијеног од куће молили Богу на дан своје славе и ломили смо га у име славског колача сакривени у соби или на неком другом месту.
Сви законски прописи, па и они у Уставу, о верској слободи у Југославији писани су ради рекламе, да се свету, који не зна шта је комунизам, баци прашина у очи, а у заводу се могла видети и видела се права слика комунизма и значај свих његових законских прописа…“
Болести, умирање и касапљење мртвих осуђеника
„…Зима, глад, собни смрад и некретање припремили су не стотине него хиљаде људи за тешке болести које ће их пратити до гроба. Kад је дошло пролеће, посматрао сам људе за светлог и сунчаног дана, јер се то у току зиме није могло јасно видети, како се у редовима у шетњи крећу и једва вуку ноге, бледи, испијени као да су из гробница изашли. Стално ту и тамо неко пада у несвест, па га остали вуку. По десетак људи једва једног човека однесу у собу, јер и они што носе гладни су и једва се држе на ногама.
Kроз заводску мртвачницу стално одлазе људи на Лаћарачко гробље. У почетку су мртве сахрањивали само у вешу, а доцније су прављени сандуци и крстови за хришћане, а за комунисте петокраке. Сви сандуци су исте величине и, ако је неко дужи од сандука, онда му одсеку ноге до колена па га ставе у сандук. Пред затворском болницом сандук се натовари у кола и када кола излазе из затворског круга онда милиционар на капији гвозденим ражњем прободе мртваца да се увери да је мртав…“
Мучеништво проте Саве Банковића није завршено истеком затворске казне по пресуди комунистичког суда. Други пут је ухапшен 21. јуна 1973. године. Окружни суд у Сремској Митровици га је осудио на шест година тешког принудног рада. Врховни суд Војводине је казну смањио на четири године. Прота Сава је издржао казну, а комунистичке власти му после изласка из затвора нису дозволиле да се врати на своју парохију у Бешки код Инђије.
Прота Сава Банковић је већ део трагичне српске историје и отуда га нико не може избацити. За живота се окитио – подвизима. Сваког празника и сваке недеље, без иједног црквеног знамења, пред око две стотине деведесет душа у соби и уз помоћ свештеника Летића и монаха Гаврила, служио је литургију. Њихови гласови допирали су чак до града Митровице. Ревносни доушници су то дојављивали управи. И ето шефа затворске УДБЕ, ето крвника Радована Марковића – ето костоломца Радована, који јуриша на проту Саву и својим ручердама стеже му грло и виче: „Умукни, или ћу те удавити!“
Прота ћути док овај држи руке на његовом врату, а када џелат спусти руке прота каже: „Да ме удавиш можеш, али да ме зауставиш у молитви Господу не можеш никада!“ И настави да поје литургију…
На крвникову заповест стражари проти везују руке и ноге, убацују га у ћебе и носе у самицу која и лети и зими прокишњава и у којој ће провести три месеца. Само Бог зна колико се пута ово поновило.“
И мене је Господ као младог богослова удостојио да упознам и примим благослов у Сремској Раваници од проте-мученика Саве Банковића. Нека овај текст буде уместо моје упаљене воштанице на његовом гробу.
Свештеномучениче Саво Моли Христа за нас грешне.
Протојереј Благоје Катић
