Нажалост над нашим народом је деценијама вршен „духовни геноцид“. У већини храмова свештеници нису дозвољавали народу да се редовно причешћује . Тражили су неке услове и уводили нека „правила “ која нису својствена Цркви. Тако отуђени од Христа ,људи су почели да лутају, јер како каже св. владика Николај „где нема вере, место заузима сујеверје“. Народ је у том лутању прихватио а неретко и измишљао поједине обичаје мислећи да ће тиме надоместити Христа. У таквим људима постоје поједине речи који су као окидачи за напад и безумље. Довољно је да неко помене реч : Папа, католичанство, Причешће, календар, Ускрс, Зизијулас, антихрист, итд..и то покрене лавину напада на оне који о томе причају. Не треба се одрицати свога само зато што је неко украо нешто наше ,присвојио и злоупотребио. Тако је било за време комуниста . Китили се црвеном бојом а црвена боја је Христова боја страдања. Овде ћемо поменути Католичанство, јер сматрам да је то највећи окидач горе поменутима.
Католичност (грч. καθολικότητα της Εκκλησίας — „универзалност, саборност Цркве“) представља једно од четири обележја Цркве („једна, света, саборна и апостолска Црква“).Појам католичанска Црква (грч. η καθολικη εκκλησια) први пут је употребио Игњатије Богоносац: „Где је Христос тамо је и саборна Црква.“ (Смирњанима 8, 2).
Црква има католичански карактер, у смислу унивезалности, будући да је „послата“ да објављује Јеванђеље Христово „до краја земље“ (Дела 1,8). Католичност указује на „екуменско“ („васељенско“) послање и мисионарску динамичност Цркве, која тежи да обухвати сва места, све народе и све културе. Црква је католичанска и у односу на историју Спасења будући да чува континуитет са њеним апостолским пореклом, манифестованим на дан Педесетнице. Она је католичанска и у смислу освећења у историји Царства Божијег, заједнице која најављује есхатолошку заједницу.
Општи појам Католичанска црква, који се односи на универзалну, односно васељенску Православну цркву, не треба мешати са појмом Католичка црква, који се односи на посебну хришћанку деноминацију – Римокатоличку цркву.
За разлику од западне еклисиологије која католичност схвата у смислу географске, односно земаљске универзалности, православље у овом појму чува смисао и осећање пуноће (саборности) у заједници са Христом. Католичност је пре свега начин живота у заједници. Католичност обухвата сферу онтолошког или божанског, а не феноменског или емпиријског. Реч је о унутрашњој, вертикалној димензији Цркве, а не о конкретној, хоризонталној. Зато се и „узрастање“ Цркве састоји у усавршавању њене унутрашње пуноће, унутрашње саборности, а не у њеном просторном, географском и бројчаном ширењу. У том смислу, руски богослов Георгије Флоровски пише: „Католичност није квантитативна или географска концепција. Она не зависи ни у ком случају од универзалног ширења хришћанства. Универзалност Цркве јесте последица или пројава, а не узрок или основ њене католичности. Универзално ширење или универзалност Цркве само је видљиви знак који није апсолутно нужан. Концепција о католичности не може се мерити њеним универзалним ширењем; универзалност је не исказује тачно.“
Значи да упростимо
КАТОЛИКОС- на Грчком значи САБОРНОСТ. Али РИМО католици су били мало бржи, или виспренији па су ту реч прихватили под именом РИМО-КАТОЛИЦИ. Ми се тако не делимо већ кажемо на Западну РИМО-католичку и Источну Православну. Тако се у нашим молитвеницима, не свим, по питању Симбола Вере на енглеском, може наћи: …. In One, Holy, Catholic and Apostolic Church. А то значи: У једну свету Саборну и Апостолску Цркву. Према томе ми нисмо РИМО – Католици ако употребимо реч Католичанска или Католичка, већ желимо да тиме буде мало јасније дефинисана Саборност. То је Грчка реч а не РИМСКА. Према томе зашто они могу а ми не можемо да ту реч користимо?!
