Познато нам је да су у ранохришћанској цркви постојали путујући апостоли, пророци и учитељи. На њихово постојање се указује у делима апостола Павла. У I посланици Коринћанима апостол Павле каже: „Прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, а затим пита: јесу ли сви апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи” (I Кор 12, 28 – 29). У посланици Ефесцима пише: „И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље” (Еф 4, 11). У посланици Римљанима даје савет: „Имамо пак различите дарове по благодати која нам је дата: ако је пророштво, нека је по мери вере, ако је служба нека је у служењу, учитељство нека је у учењу” (Рим 12, 6 – 7).
Поменуто апостолство, пророштво и учитељство представљају дужности које су карактеристичне за првохришћанску епоху. „Ова лица су била задужена да хришћанској заједници служе ”речју”. Они су били ти који су проповедали реч Божију (Јевр 13, 7), то јест, објављивали хришћанске истине, како ради мисионарења, тако и ради поучавања ове или оне хришћанске цркве. За ту делатност су они на нарочит начин били бирани међу верујућима. Није их бирала хришћанска општина, већ су били покретани унутарњим духовним подстицајем.”[1] Из Дела апостолских можемо видети како је долазило до позивања на апостолство. У 13 – ој глави Дела апостолских говори се да је у Антиохији било пет мужева: Варнава, Симеон, Лукије, Манаил и Савле. За време молитве и поста Дух Свети им је указао да Варнава и Савле треба да иду на пут ради ширења хришћанства. Ни пророке није бирала општина, већ су они били оруђе унутрашњег призиваод стране Светог Духа. О призвању за учитеље није на баш познато како је до тога долазило. У Јаковљевој посланици пише: „Браћо моја, не будите многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени” (Јак 3, 1). Из овога видимо да је од личног расположења зависило прихватање дужности хришћанског учитеља. То расположење сматрано је, не као субјективни доживљај, већ као нарочити благодатни дар. Ова звања била су распрострањена по целој Цркви. Њихов мисионарски рад био је усмерен ка целој Цркви и ка свим верницима. Они нису били настањени на једном месту већ су непрестано путовали из места у место. Они су у заносу, под надахнућем, писали и књижавна дела. Тако су настала и дела „Пастир” и „Дидахи”.
Путујући апостоли су највероватније били најближи ученици самих Апостола и од њих су вероватно и добили пуномоћ да уређују Цркву Христову. Они су до својих последњих дана постојања остали верни своме посланству – да буду искључиво лутајући проповедници (мисионари). Према Учењу дванаесторице апостола они нису били везани искључиво за једну локалну цркву. Апостоли су стално путовали су стално путовали од једне хришћанске општине до друге, а по начину живота били су аскете. Били су дужни да се одрекну сваке својине, на пут су смели носити само хлеб. У једној хришћанској општини могао је остати само један дан, а два само у случају неке посебне потребе. Морали су да се одликују крајњом некористољубивошћу. „У Didach се о томе каже: „Апостол, када полази на пут” – после једнодневног пребивања у некој општини – „не треба да узме ништа сем хлеба колико му је нужно до наредног преноћишта; ако буде затражио новац, онда је лажни пророк” (XI, 6).”[2] Апостоли су имали обичај да пре него што пођу на свој мисионарски рад разделе сву своју имовину. Ако би апостол пожелео да остане више од једног дана или два у једној хришћанској општини то би значило да је он лажни апостол. Ако би тражио новац такође ја сматран за лажног апостола.
Служба пророка била је слична служби путујућих апостола. Проповедање јеванђеља им је био главни задатак. Они, за разлику од путујућих апостола, нису били обавезни да путују из места у место, већ су могли да буду стално насељени у некој хришћанској општини, која их је издржавала. Било је и оних пророка који су стално путовали и називани су лутајућим пророцима. Они нису увек предсказивали будућност, већ су углавном у стању екстазе поучавали верне о вери и хришћанском моралу. „Пророку су биле намењене такозване првине, и то не само првине плодова земље, него и вина, а такође и волова и оваца, и сваке хране која је припремана, као и део из сваког крчага са вином и уљем; исто тако, познато је и давање дела новца и материјала за шивење одеће; према прихваћеном правилу пророку је ваљало дати свега. Одатле се види да он нипошто није водио аскетски живот: њему је део од свега онога што је човеку потребно у свакодневном животу. Поменуте одредбе које налазимо у Didach, показују да се некористољубивост пророка није састојала у томе да се он, као апостол, задовољава тиме да га општина храни на дан или два и тиме да на пут понесе онолико хлеба колико му је потребно за један дан, него у томе да не захтева ништа сувишно и да буде задовољан оним што је праксом одређено.”[3] Што се тиче њиховог брачног живота из Учења Дванаесторице Апостола се види да су они живели безбрачним животом. У ову установу веома рано су се почеле увлачити злоупотребе. Почели су да се појављују међу правим лажни пророци. Ове појаве умањиле су значај пророчке институције и већ почетком II века ова институција ишчезава. Имена пророка из овог периода готово да нам нису позната. Најпознатији су: Јерма, Милитон Сардски и мученик Папила.
Учитељи су се, као и путујући апостоли и пророци, бавили поучавањем верних и називали су се дидаскали. Њихова делатност је представљала неку врсту допуне делатности путујућих апостола и пророка. И они су као и путујући апостоли путовали, а од хришћанских општина су се издржавали. Они су уживали велико поштовање од стране хришћанских општина које су их сматрале као људе пуне благодатних дарова. И ова институција је ишчезнула временом, али је ипак надживела институције путујућих апостола и пророка. Они су последњих година свога постојања можда и говорили добро, али ни они сами нису се придржавали тога о чему су поучавали, због чега су изгубили углед код хришћана.
Путујући апостоли, пророци и учитељи су у много чему били слични једни другима, стога би их требало посматрати у неким аспектима као целину. Они су били први елементи најстаријег хришћанског црквеног старешинства, стога их можемо назвати првохришћанским старешинским црквеним елементом.
Нема више потребе за овим видом мисионарења и ширења Цркве. Сигуран сам да се речи Христове „оно што шапутасмо у тами између себе, проповедаће се са кровова“ односи на нас људе 21 века. Мислим да су „кровови“ модерне технологије које данас користимо. То је у многоме олакшало мисију Цркве. Има много лепих и корисних емисија и предавања која верници са радошћу прате и слушају. У последњих пар година експанзијом интернета код нас су се појавили поједини свештеници и монаси који својим деловањем покушавају да подсете на ове ранохришћанске службе. Али мишљења сам да је граница финог укуса пређена. Најблажи назив овој појави могао би бити „путујући циркус“. Са интернета и YouTuba популарност их је одвела да путују. Појединцима је то постао озбиљан извор прихода.
У неким парохијама кад свештеник не зна како да напуни храм верницима, он окачи плакат да ће тад и тад предавање на ту и ту тему држати тај и тај свештеник или монах. Углавном су то исти људи. Њих пар који иду свуда, држе „предавања“ и углавном плаше народ Богом и Црквом. И црквена сала је крцата, пуна. А на литургији тога дана храм полу празан.
На почетку овог текста са разлогом сам дао пресек и кратку историју једног дела различитих служби у раној Цркви. Све те службе су се из Цркве родиле са разлогом и потребом. Ово што данас имамо од појединаца нема везе са везом. Мислим да су добрано побркани лончићи. Оно што прво упада у очи је рецимо : „У храму светог ХХХ дана ХХХ на празник Силаска Св. Духа на апостоле … са почетком у 9,00, свету литургију служиће Наш гост и предавач ХХХ, са надлежним свештеником ХХХ, после литургије отац ХХХХ ће одржати предавање на тему „парохија као заједница љубави“…“ Чекај брате, нешто ми се не уклапа… Свештеник који има своју парохију и парохијски храм, на Духове није са својим народом на литургији, већ иде 400 км. у другу епархију и држи предавање о парохији као заједници??? Па ко је ту луд? Неретко такве свештенике друга браћа мењају на парохијским, манастирским и црквеним дужностима, јер никад нису у својој парохији и са својим народом. Најгоре је што је то све, само не озбиљно богословско предавање. Углавном су пошалице и разне приче из парохијског живота. А неретко се јавно исмејавају и остали свештеници који се не уклапају у овај клише. На другој страни ,у другој парохији неки монах држи народу предавање на тему „Хришћански брак и породица“. А трећи свештеник изабрао тему „ Значај монаштва и подвига у 21 веку“. И можемо тако да ређамо примере до сутра, стварно их има много. Интересантно је да и једни и други покушавају да одају слику озбиљних, строгих и великих духовника. И свештеници врте бројанице док држе „предавања“,не скидају камилавку а врло често ставе и монашки каиш преко мантије. Е то пали код народа. Народ их и не слуша. Већ „заљубљено“ гледају у њих и коментаришу „какав је то велики духовник“. Претерана спољашња побожност, лажно смирење, заокупљеност оговарањима и „горућим питањима“ живота Цркве, осуђивање људи због њихове побожности или става у погледу ових питања, потпуна убеђеност у то да “ ми једини знамо како би ствари требало да се раде“, и, што је можда најопасније од свега, идолотризовање одређене личности или места као крајњег критеријума Православља, јесу све симптоми духовне оболелости. Све су то аспекти духовне незрелости. Оно што у свему овоме недостаје јесте Христос и стварна духовна борба против своје огреховљености. Ревновати за Христа и Цркву јесте узвишена и дивна ствар, али истинска ревност се веома разликује од ревности која долази од острашћености. Телесно ревновање увек у себи носи известан елемент самозадовољства и егоцентричности, на основу кога човек себе сматра истински православним, истински побожним и „оним који зна“. Истинска ревност није усмерена ни према чему другом осим према сједињењу са Христом или, пак, против своје палости. Тамо где је истинска ревност, нема лицемерства. Лажна ревност, то јест прелешћеност духовном гордошћу и самоумишљеношћу, увек је лицемерна.
Спољашњи израз побожности је важан аспект личног живљења опита и тајне вере. Метаније, осењивање крсним знамењем, побожно понашање, као и сви други облици које нам даје Предање су веома корисни у овом погледу. Али, никада не смемо да их користимо како бисмо „поучавали“ друге који извесне ствари раде „погрешно“, нити да бисмо „убеђивали“ друге у њихову недовољну побожност, а још мање да бисмо другима показивали како „ми знамо како се ствари раде правилно“. Верник никада не би требало да привлачи пажњу својом спољашњом побожношћу, јер то само потхрањује гордост и егоцентричност у нама, а друге људе омета у њиховој молитви.
Суштина истинског живота у Цркви је наш лични доживљај и сведочење истог. У испуњавању заповести Господње: „Идите и учините све народе мојим ученицима“ (Мат. 28, 16-20) налазимо аутентично схватање Цркве. Мисионарење значи проповедање благовести, одн. радосне вести о доласку Царства: „Време се испуни, приближи се Царство Божије, покајте се и верујте у Еванђеље“ (Марко 1,15). Али Христос проповеда ову благу вест „изгубљеним овцама дома Израиљева“ (Мат. 15, 24). Пре свога Васкрсења Он није послао своје ученике на проповед нејеврејским народима: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мат. 28,19). Управо Он им даје налог да чекају у Јерусалиму „обећање од Оца“, да се „обуку у силу са висине“, па их онда шаље да буду „сведоци… до краја земље“ (Дела ап. 1, 8).
Црква тако открива блистање Царства Божијег у личности васкрслог Христа, откривеног ученицима свих времена – доласком Светога Духа – а на овај начин она налази снагу да проповеда Царство свим крајевима земаљским. Зато, радујући се заједници Светога Духа и дивећи се Васкрсењу, Црква проповеда човечанству владавину „распетог Исуса Христа“ (1. Кор. 2, 2), владавину „Онога који јесте и који беше и који долази“ (Откр. 1, 4; 1, 7; 4, 8).
Циљ и сврха проповедања Јеванђеља – а тиме и мисионарења -јесте успостављање евхаристијске заједнице у свакоме месту – у њеном контексту и култури и на њеном језику. Ове евхаристијске заједнице, у чијој сржи је богослужење и служење Свете евхаристије, биће зачетак Царства Божијег – постаће средишна тачка за активно и конструктивно хришћанско сведочење, међусобну духовну и материјалну подршку и подучавања чланова да се држе свега што нам је Господ заповедио (уп. Јер. 11, 4).
Помесна Црква, где и свештенство и верујући народ поседују пуноћу саборности и послушности, мора дати Јеванђелски одговор на специфичне потребе свога стања и околности под којима живи. Евхаристијска заједница ће најефикасније сведочити својим примером отворености и јединства, као и духовношћу и светошћу својих чланова.
Све ово ће се испољити кроз њихово активно учешће у светотајинском животу заједнице и кроз конкретне изразе љубави и старања једних за друге и за цело Тело Христово, у складу са учењем Господа нашег у Његовом казивању о Последњем суду (Мат. 25, 36-41).
Највећа замка нечастивог је да дарове које смо добили од Христа сматрамо нашим добрима. То се у Цркви зове гордост. Кад упаднемо у ту замку ,мислимо да можемо са тим даровима-талентима(талантима) да манипулишемо и радимо шта хоћемо. Да смо експерти за све. Тако онда монах може да држи предавање о браку, а свештеник о важности монаштва. То вам је исто кад би стоматолог студентима држао предавање о ласерској операцији слепог црева.
Једино у Христу и са Христом можемо све. У хришћанству се Син Оцем открива, и уједно Отац Сином. Тако да Отац једино свет и човека може познати преко и кроз Сина (баналан пример – „као кроз лупу“). Овим видимо да је Евхаристија у ствари приношење света и човека Оцу кроз Сина (Син је тај који све молитве узноси Оцу на Евхаристији). У једној од молитава анафоре говори се да нас је Бог подигао. Одакле и из чега нас је подигао? Јасно је да нас је подигао из смрти, којој предстоји грех. Грех, а тиме и само зло, не постоји само по себи (нема своју суштину).
Иако га Бог није створио и није носилац њега, он ипак постоји, а његов носилац је човек; човек који је управо због њега (греха) остварио своју смртност промашивши циљ свог стварања, окренувши се од Живота ка смрти. Е, баш од тога нас је Христос подигао када смо и у шта смо пали и поново нас узвео и сваки пут узноси на Литургији. Занимљиво је приметити, да је гордост грех који долази одозго, а не одоздо. Оно потиче од прелести и искушења због Божанских дарова. Највеће искушење (а не још грех) јесте човекова личност, човеково „ја“.
Само је човеку дато да спозна себе и воли себе. Ова љубав је исправна само онда када своје „ја“ поистоветимо са „ти“ (које је ближњи) и са „ти“ које је Бог (зато у Евхаристији Бога називамо са „Ти“). Због тога свога егоистичног „ја“ Адам (човек) је пао.
[1] Алексеј Петрович Лебедев, Свештенство древне Васељенске Цркве, Београд 2002. стр. 11 – 12.
[2] Алексеј Петрович Лебедев, Свештенство древне Васељенске Цркве, Београд 2002. стр. 11 – 12.
[3] Наведено дело, стр. 21.