Када би дефинисали грех,могли би да кажемо да је то чин прекида првобитне заједнице између Бога и човека и последице тог догађаја. Познат је по библијском откривењу у Књизи Постања, гл. 3, као сукоб и непослушност Адама пред Богом. Овај догађај је утицао на стање целог рода људског, а у њему су учествовали многи чиниоци: змија или кушач, символ лажи и зависти (Прем. Сол. 2,24), поистовећена за ђаволом или сатаном (Откр. 12,9); дрво познања добра и зла, односно познање Бога кроз конкретне стварности света, познање које ће се изопачити; Ева, или Адамова жена, која је са одговорна и сагласна у чину непослушности кроз ђаволско кушање (Приче 7,1-27).
Из библијског извештаја Књиге Постања произлази да зло не долази од Бога нити је од почетка постојало. Грех не почиње у човеку, него са Луцифером и његовим анђелима, који се у библијској символици представља као змија (Откр. 12,5). Зло је пре човека и ван њега, али се чини и његовом вољом. Поред свега тога, грех није, као у манихејском дуализму, онтолошки принцип који учи да је човек на почетку сусрео духовно пали свет. Грех се зачео слободном човековом вољом кроз ђаволово кушање, али му он није својствен.
По Апостолу Павлу, у класичном тексту Рим. 5,12-21, адамовски грех јесте дело непослушности, злоупотребе човекове слободе према Богу, која навлачи смртну осуду. Као почетак греха јавља се неприродна човекова жеља да буде као Бог, онако како га змија убеђује: „Зна, дакле, Бог да ће вам се онога дана кад окусите од њега отворити очи и постаћете као Бог, познавајући добро и зло“ (Пост. 3,5). Грех почиње гордошћу или негирањем Божије трансцендентности, суштинске разлике између Бога и човека, кроз одвраћање духа да созерцава Логоса. Тиме долази до пада у идолопоклонство (αλαγια). Овом негирању Божије трансцендентности следи чулна изопаченост, односно егоистичка заљубљеност у спољни свет. Душа попушта пред телесном похотом, која постаје блиска човеку, јер је човек ушао у поредак живота чулног задовољства. Грех је не само чин прекида везе заједништва са Богом, неред у јединству душе и тела, него је и промена односа човека са творевином. Изопачена унутарњост шири се на спољашњост његовога живота. Човек се затвара у хаос творевине, чије га стихије држе као Непослушношћу једнога човека, сви смо ми постали „грешни“ (Рим. 5,19); то јест, по објашњењу Светог Јована Златоустог, „осуђени на казне и смрт“ (Омил. 10, на Римљанима, гл. 2 и 3; Р.О. 60,477).
Цела историја Спасења сконцентрисана је у жртви Сина: „У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за грехе наше“ (1. Јн. 4,10). Источни Оци истичу чињеницу да је Спасење дело потекло из „филантропије“ – човекољубља Божијег, које се састоји не само у избављењу људске природе и њеном обновљењу у почетном стању, него и у изливању у нас живота којије у Богу. Као догађај, Спасење одговара избављењу; павши у ропство греха, подлегавши искушењима непријатеља Божијег, потомци Адамови избављени су, а „запис“ – споразум, или „уговор“ (пакт) са ђаволом – уништен је, јер је Христос узео грех на Себе. Реч је, дакле, о избављењу као о потпуном догађају у постадамовском животу. Будући да је плата за грех смрт, Христос је неправедно претрпео смрт и „сатро смрћу смрт“, избавивши све оне који верују у Њега од уговорене обавезе са силама зла.
Значи кад сагледамо ове чињенице,видимо да зло,смрт,грех итд.нису својствени човеку. Човек није створен да мрзи. Отуђивши се од Суштине Љубави-Христа ,постајемо зли.
Црква учи да је Бог створио човека „по лику (κατ εικωνα) Своме“ (Пост. 1,26). Тај израз означава блиску саприродност између Бога и човека. Човек је лик у којем се рефлектује лично слободно биће које општи са Богом (2. Кор. 3,18). Хришћанска антропологија има „теолошки“ карактер, односно зависи од концепције о Богу, а посебно од христологије, јер је Логос савршени „лик“ Оца (2. Кор. 4,4). Суштинско својство Сина јесте да буде у свему истоветан лик, сасуштаствен са Оцем. Бог Отац створио нас је у подобију лика Сина Свога: „Отац, Који Те је родио из недара Својих, пре времена и векова, нека обнови у мени лик иконе Твоје“ (Свети Јефрем Сиријац).
Како је пад у грех оштетио лик? Источни Оци (Атанасије, Кирило и Григорије Ниски) држе да је грехом лик обезобличен, али не и изгубљен: „Лик сам Твоје неизречене славе, ако и носим ране сагрешења“. Грех није стање ишчезнућа лика, дезинтеграције човечанскога у ништавилу, него је то стање човековог изласка из заједнице са Богом и, тиме, губљење онтолошке стамености и смисла егзистенције. Пад преиначује егзистенцијалне услове почетног лика; уводи суштински неред; човек се удаљава од своје односне тачке – подобија са Богом. Зато обновљење лика, органа којим је Бог приступачан човеку, јесте апсолутно нужан услов за васпостављање пута ка подобију. Са свом затвореношћу лика, стари човек може исповедити: „Нека се знаменује на нама светлост лица Твога, Господе“ (Пс. 4,6). Пад је „грех природе“ или „смрт природе“ (Свети Максим Исповедник), то јест одвајање природе од њене онтолошке везе са Богом, излазак човека из божанског плана и његово устаљење, сталним деградирањем, у другом начину живота, у материјалној сфери егзистенције. Стање човековог онтолошког пада представља једну од основних библијских тврдњи: „Јер сви сагријешише и лишени су славе Божије“ (Рим. 3,23), „а плата за гријех је смрт“ (Рим. 6,23).
По Лику Божијем смо створени а ПОДОБИЈЕ морамо да достигнемо.Подобије је стање савршенства које је позван да достигне човек, створен по лику и подобију Божијем (Пост. 1,26), које је изгубио падом у грех и које поново добија у Исусу Христу (Мт. 5,48). Подобије јесте основно усмеравање и кретање лика ка Божијем савршенству, одакле и динамички карактер православне антропологије и духовности. Ако је лик „природно“ својство, подобије је плод слободе и подвига воље, синергије. Подобије је стање које претпоставља слободно и свесно искуство обожујуће благодати. Човек се креће између лика и подобија, превазилазећи на тај начин супротност између „старог“ и „новог човека“ (Еф. 4,24), између негативног човечанског после пада у грех и новог човечанског, обоженога у Христу. Отуда и питање слободе као самоодређење личности. За оце Цркве, подобије је ширење лепоте лика Божијег по души, просвећењем Светога Духа. То је „облик“ који Бог узима у човековој икони. Тако се и ствара специфично црквени естетички речник који обилује духом православне етике: поново доћи на лепоту природе, до царскога лика, обновити првобитну лепоту. Подобије се односи на есхатолошку судбину човечанскога, које је више приказано у пењању „из славе у славу“ (II Кор. 3,18) неголи као враћање у изгубљено стање. За Светог Василија Великог, подобије са Богом, онолико колико је могуће човековој природи, представља саму суштину хришћанства (0 пореклу човека, Беседа I, 17, стр. 211) и једнако је са обожењем (0 Духу Светоме IX, 23; XV, 36; стр. 329 и 371).
Човек је створен за добро. У Постању (3,2-3) се говори о човековом познању добра, које је свесно опитовање Бога у Његовим делима љубави. Добро није проста етичка каквоћа или морални став, него је одблесак благодати, „зрак који показује Бога“, обожујуће делање које долази у човека од апсолутно највишег Добра које је Бог (Калист Катафигиот, 0 контемплативном животу, 69, Рум. филок. том 8, стр. 478). Добро се поистовећује са самим Путем, чији је почетак вера, са уметношћу да се живи по Јеванђељу. Добро се преводи са доброшом (Рим. 15, 14), са подражавањем божанског човекољубља и „чињењем добра“, што је провера љубави према Богу (1. Петр. 2,20; 3 6) и ближњем (Лк. 6,33).
Добро се налази као срж у свим хришћанским врлинама, које нису ништа друго до разни видови чињења добра. У филокалијској духовности, савршенство, врхунац живота у Христу, јесте потпун склад лепога (καλον) и доброга (αγατον).
Е сад, прочитавши и изучивши ово, долазимо до суштине теме. Нажалост сведоци смо ужасне трагедије која је задесила све нас. Дете од тринаест година узело је пиштољ од оца, дуго планиравши масакар, упао је у своју школу и по списку убијао. Убио је чувара на улазу школе и осам својих вршњака, а ранио њих пет ,укључујући и наставницу из школе.
Сви се сад баве анализом. Зашто,који је разлог,да ли смо могли да спречимо све то итд… Мене је поред трагедије која се десила погодило и то што поједини у коментарима често помињу „Божија воља“, „суђено је било да се деси“ итд… Није ово никаква Божија воља!!! Не мешајте Бога са злом!!! И што је најгоре то пишу неки квази хришћани,велики православци,а видео сам и пар свештеника да су имали исте коментаре. Па јел ви мислите стварно да је ово Божија воља и жеља? Извините али ја у таквог Бога нећу да верујем. То није мој Бог. Мој Бог је Христос победитељ греха и смрти. Христос савршена Љубав,Васкрситељ и онај који је Васкрсао. Сви смо помало криви за ово што се десило. Целокупно друштво,а не Бог. Одвојили смо се од Бога,одбацили Га,заборавили… Па заборавили смо своје ближње,децу,породицу, па како нећемо Бога. Али и такве Бог нас не кажњава,него нас воли. И као добар отац чека кад ће се блудни син вратити,покајати и пасти у загрљај Оца.Бусамо се у прса како смо велики Срби и велики Православци. Један посто Срба Православаца данас иде у своје храмове на литургију. И онда нам је неко други крив кад нас задеси зло. Изгубили смо све вредности. Немао поштовња ни према чему. А пуна су нам уста демократије,закона овог,права оног и осталих флоскула.
Мислим да је код нас у друштву генерално проблем у половичном тумачењу закона. Сви причају о неким правима . Права деце,права животиња, права жена ,права ова ,права она. Али где има права постоји и ОБАВЕЗА. Обавезе нико не спомиње и тумачи. Тако је дошло да те пас изуједа на улици и ти му не смеш ништа јер пси имају своја права. Дете упадне у школу са пиштољем јер има своја права итд. А где су обавезе ? Нису деца толико крива. Њих уче по новом систему школства и држава и школа и медији да им не може нико ништа јер имају своја права ,али нико им не говори да уз та права имају и обавезе. Одговорност је у великој мери и на медијима . Шта данас наша деца гледају на ТВ.-у и на интернету? Гледају ЗЛО! Па да ли је нормално да Кристијан Голубовић има своју емисију на телевизији где доводи госте и где причају о криминалу као професији? Ко су узори нашој деци? Читам коментаре вршњака овог детета. Они њега гледају као јунака. Хвала оно што је урадио. Генерација којој ја припадам гледала је емисије где је врхунац насиља био кад мачак Том јури миша Џерија ,јер га овај нервира. Каже ми један пријатељ који познаје породицу да тај дечко није смео да дође кући са мањом оценом од петице из школе . И шта сад? Родитељи не лечите своје комплексе на деци! Пустите децу нека буду деца. Нека се играју. Оканите се свакодневних тренинга,музичких школа,школа страних језика. Деца су у расулу. Још их ми бомбардујемо својим неоствареним комплексима. Распад система и сваке вредности се већ одавно запарложио и код нас. Ми као родитељи трчимо на сто страна. Са једног посла на други. Правимо куће од хиљаду квадрата. Имамо пет аутомобила. Базени,летовљањ,зимовања. Патимо од неког луксуза. И кад се деси овако нешто онда најпаметније што имамо да кажемо је : „Божија воља“. Апелујем на све поготово на браћу свештенике да ако немате шта паметније да кажете,немојте молим Вас Бога мешати са злом. Једноставно је да се објасни. Узмите неку велику провалију,бездан велики. На почетку те провалије увек има нешто за чега се можете ухватити,држати и имати ослонац да не паднете у бездан. Како дуже стојимо над провалијом и држимо се ,вуче нас нешто да идемо даље и пробамо нешто више. Тако почињемо да се удаљавамо од ослонца и постајемо све климавији. У једном моменту ћемо се удаљити превише и иако видимо ослонац нећемо моћи да га дохватимо ,јер смо предалеко. Е онда упадамо у провалију. Провалија је овде бзра животног мора и јурњава у свету у којем живимо. Ослонац је Христос. Кад се удаљимо од Христа,падамо у грех и зло.
Боље размислите да недељу са својом породицом проведете у цркви на литургији. Да се причестите и сједините са Христом.После идите у шетње,излете,најлон пијаце,ручкове,кафе итд. Али бар један дан у недељи посветите себи и својој породици на једини прави и вредан начин.
У храму ће вам свештеник причати у Љубави и вечним вредностима (бар се надам да је свуда тако).Осетићете Христову Љубав и енергију заједнице браће и сестара окупљени истом том Љубављу Христовом. Е онда вам не може нико ништа. Христос ће вам бити ослонац.
Чувајте се. Чувајте ваше породице. Нарочито децу. Нећете бити лош родитељ ако их некад изгрдите,ако им забраните нешто што није за њих. Боље да се због тога наљуте два дана на нас, него да ми целог живота плачемо.
