Ослобођење од смрти се постиже једино у заједници с Богом у Христу, у Светој Литургији. Литургијска заједница сама по себи, као Тајна Христова, представља оно што називамо хришћанским животом. То што међу хришћанима, међутим, има и морално исправних људи, не умањује нити искључује апсолутну важност сједињења творевине са Богом у Христу ради њеног ослобођења од смрти, које се остварује у Св. Литургији, јер моралних људи има и изван Цркве. Ми смо смртни зато што смо створени и несавршени смо, односно грешни смо зато што смо смртни и смрт можемо превазићи само у заједници с Богом у Христу, у Св. Литургији. Ако је последица греха смрт, као што нас учи Св. Писмо и Св. Оци, онда је грех не остварити заједницу с Богом у Христу, односно не постати члан литургијске заједнице, а не преступи у оквиру моралних начела. Ни врлина, такође, није плод испуњења моралних начела, већ заједнице са Христом у Светој Литургији. По речима Св. Максима, „не постоји сумња да је суштина сваке врлине један и исти Божански Логос, а то значи да је суштина свих врлина Господ наш Исус Христос као што је и записано: он нам постаде премудрост од Бога и праведност и освећење и избављење (1Кор. 1, 30), бивајући апсолутно то што се о њему говори, као самомудрост, самоправедност, самосветост“(33) Другим речима, хришћани су свети и праведни не по себи и због тога што испуњавају врлинска начела, већ зато што се причешћују Јединим Светим, Једним Господом Исусом Христом, односно зато што су чланови Свете Литургије.
Нажалост још увек у већини случајева по нашим парохијама и црквеним заједницама, поједини свештеници инсистирају на посебној припреми за Свето Причешће. То инсистирање на припреми за Свето Причешће, претворило у формално инсистирање на толико и толико дана „на води“, обавезна исповест, овако, онако… Готово да је то једино мерило, као да је пост сам по себи мерило црквености. Да не говорим да у начелу, ти „екстра“ прописани постови, уопште не воде рачуна о литургијској години, па тако строги пост неки држе на свете са полијелејем, чак и недељом и на велике празнике…Наравно, понекад, духовник некоме може да препоручи додатни пост као начин борбе са страстима итд, али то никако не сме да буде опште правило (као што често нажалост јесте) већ изузетак…На тај начин се сама припрема за Св. причешће своди на чисти фарисејски формализам, код људи се ствара утисак да су „обавили дужност“ пошто су неколико пута годишње отпостили тих 3,5, 7 дана на води и причестили се. Али, не може решење да буде да живимо како хоћемо, па да онда налазимо „рупу у закону“ и сматрамо да смо се извукли од осуде, тако што се једноставно нећемо причестити.
Ми смо безусловно позвани да свој живот усагласимо са искуством Литургије, дакле и причешћивања, а не да обратно – да свом грешном живљењу усагласимо ритам Црквеног служења, тако што на њему нећемо учествовати, тј. тако што се нећемо причешћивати. А за грехе који нас као људе спопадају, треба да се кајемо пред Господом, да се трудимо колико год можемо, а када паднемо да се исповедамо, да се уздамо у Господа и милост његову свесни да без причешћивања Телом и Крвљу Његовом немамо живота и да ћемо се осушити као винова лоза одсечена од чокота. То наравно не значи да можемо да живимо како било, и да је довољно само се причешћивати. Наравно да не. Позвани смо да се боримо са својим страстима, да дајемо све од себе, а када паднемо да се кајемо и молимо Господа да нас по мислости и љубави својој прими за причаснике своје Тајне вечере. И још треба знати да се наше причешћивање или не причешћивање не тиче само нас самих, да то није наша индивидуална ствар, него се оно тиче читаве Цркве свих у њој. Јер причешћивање је дар заједничарења Духом Светим у Телу христовом које је црква, и како каже Ап. Павле „кад страда један уд страдају сви“. Дакле, и када се не причешћујемо, због тога страда читава црква и када се причешћујемо недостојно, било да се не кајемо за своје грехе, било да мислимо да смо задобили праведност својим делима, опет због нас страда читава Црква. А када присутупамо Св. Чаши скрушеног срца молећи Господа да нам опрости наше грехе, свесни да је Он „једини Свет, Једини Господ“, онда се у нашем причешћивању радује читаво Тело Цркве, сви њени удови понаособ, анђеоске силе и сам Господ над војскама.
По Александру Шмеману у књизи „Приказ Евхаристије“ он каже да, суштина Хрићанства у овом времену које траје није сакрализација култа, баш због тога што је цела земља постала храм. Свет је претворен у храм страдањем Христовим и сав живот је Литургија (или бар треба да буде). У Литургији ми не понављамо и не изображавамо Тајну Спасења, већ ка њој усходимо. Можемо рећи да је цела Литургија призивање Духа, јер је он неодвојив од Христа. Дошло је до клерикализације у Цркви. Лаици су на Литургији пасивни, а и ако се Литургија врши ради њих они у њој не учествују (не причећују се). У Цркви на Литургији нема места молитвеном (личном), јер од одступања оглашених Црква припрема верне за Причешће. Молитве које нас припремају за Причешће, Шмеман је овде поделио и назвао их космичким, еклисиолошким и есхатолошким. Тек после заступничке молитве Црква (заједница) моли за личну достојност приступања Причешћу. Шмеман отворено подвлачи проблем неразумевања Причешћа данашњег верника . Кад је реч о Причешћу, људи раде контрадикторне ствари у односу на традицију. У првим вековима циљ служења Литургије је био у причешћивању свих верних. Данас се уопште и не причешћују људи осим у време постова. Да ли је Литургију могуће служити без причесника, тј. да ли ће бити остварена пуноћа? Да ли је могуће да људи не схватају важност сједињавања са Телом и Крвљу Христовом. Али све је ипак на нама, тј. можемо ли ми и чезнемо ли за Причешћем целим бићем, каже и пита се Шмеман.
И ми свештеници би требало озбиљно да се запитамо да ли, због чега, у име кога и зашто терамо вернике на неку посебну припрему за Св. Причешће? Зашто само не радимо оно за што смо позвани и рукоположени-а то је да позовемо народ на Литургију да се сретну са Христом. Браћо свештеници не доказујте народу Бога-Христа. Показујте Га!!! Не плашите их Христом, смрћу, патњом и мучењем. Само их позовите на Литургију да чују речи „дођите и видите како је добар(благ) Господ“. То је наш задатак. Кад дођу на Литургију, да ми станемо испред њих (јер смо зато рукоположени) и да заједно са народом Литургишемо. Све остало ће Христос урадити.
