Kо небески анђели су стигли,
па у руци сабље чудне носе.
Богомајкин омофор им дигли,
да их штити, да их не покосе.
Мислили су биће лака мета,
на Цетиње никад доћи неће.
Ал’ не знају светац небом шета,
јер са крстом у победу креће.
И тако су гледали у чуду ка небу им уперени прсти,
кад слетеше испред манастира,
звона звоне, арханђел се крсти.
Заори се песма до небеса Црном Гором,
кличе народ бројан: не дамо те соколе, владико.
Не дамо те јер си нам ДОСТОЈАН!
