Свештеник Благоје Катић: „Ко би рек`о чуда да се десе“

Каним се већ годинама да напишем један текст и све одлажем, јер знам какве ће буре, полемике и остале интернет реакције произвести. Али, ево натерах се. Хоћу одмах на почетку да се оградим и извиним. Ограђујем се и напомињем да ово није званични став Цркве по овом питању, већ моје размишљање као човека, свештеника и хришћанина. Извињавам се свима које ће овај текст саблазнити. Али се у исто време радујем ако некога текст „отрезни“.

Без обзира у које време да живимо, неке ствари су увек исте. Рецимо, власт је увек на власти. Чак и када су нас учили да је власт народна, власт је владала, а народ је народовао, сваком своје. Ваљда је то тако нормално. Или, на пример, учитељи: они су одувек поучавали децу и младе, и надам се да ће тако остати и даље. Или, на пример, млади су обично јогунасти, а како време у животу поодмиче све се више смирујемо, сређујемо, утишавамо, док на крају не престанемо да постојимо на овом свету. Или, узмимо на пример верску затуцаност. Одувек је постојала међу људима. Знамо за причу да су Јeвреји, само што су остали једва месец дана сами, јер је Мојсије био на планини, одмах одлучили да себи начине златно теле, како би имали неки лик коме би се клањали, иако је то било у супротности са Божијим заповестима. Такви смо ми, људска бића, без обзира на народ, време и место у којем живимо. Тежимо за нечим што нам је лакше да разумемо, лакше да прихватимо.

Бог је створио човека са способношћу да бира. Ово значи да нисмо на силу приморани да уђемо у заједништво са њим. Он нам дозвољава да га одбацимо, као и да починимо нека друга злодела. Он би могао да нас натера да будемо пуни љубави. Он би могао да нас натера да будемо добри. Међутим, какво бисмо заједништво онда ми имали са њим? То не би ни било неко заједништво, већ наметнута, апсолутно контролисана послушност. Уместо тога, он нам је дао људско достојанство слободне воље. Одсуство од заједнице са Христом у духовном смислу нас баца на колена. У једном свом тексту св.владика Николај је написао: “тамо где нема вере, место заузима сујеверје“. Кад смо дуже време без Христа, постајемо идолопоклоници као мало пре поменути Јевреји које је Мојсије водио. Тако долазимо у разне духовно-неугодне ситуације. Вера нам постаје сујеверје, па знамо да се недељом и црвеним словом ништа не ради, а не идемо тада на литургију, већ шетамо са породицом по шумама и горама. Знамо да су св. Илија, Огњена Марија, света Петка, свети Василије Острошки „велики“ светитељи (као да постоје мали светитељи), па уместо да их поштујемо као светитеље Божије, ми их се плашимо. Неретко срећем људе који никад преко године не иду на литургију осим на дан ових „великих“ светитеља. Онда се на Велики Петак размећемо сликама по друштвеним мрежама како се кувају рибље чорбе и пече риба, јер Боже мој тај дан се обавезно пости. Или ћемо на Бадње јутро поранити у шуму, посећи пола хектара младица храста и попити литру ракије, обавезно са пуцањем и шенлучењем, јер опет Боже мој, тако раде прави Срби… И можемо овако у недоглед, а нигде Христа, нигде Литургије. Постављам питање: зашто ће на свету Петку (и остале светитеље које сам поменуо) иако је радни дан, у свим храмовима бити дупке пуно народа? Зашто су они већи и бољи од осталих светитеља? Није разлог појединаца љубав према њима, већ страх. Страх, јер не познају Христа који је савршена љубав. Такви појединци од светитеља очекују корист. Углавном је то здравствена помоћ. И обавезно очекују чудо. Овде су побркани лончићи од самог почетка. Није основа постављена како треба. Тако ћемо чути највише од појединих свештеника и духовника „дођи, помоли се и светац ће те исцелити“. И онда креће канонада. Опет имам питање: ко исцељује? Светитељи или Христос?

Једино у Христу и са Христом можемо све. Чудо је могуће само ако постоји Бог. Треба разликовати мистерију од чуда. Мистерија је када је нешто очигледно, десило се, реално је, супротно свим наших очекивањима, знањима, због чега је необјашњиво. Али то не значи да је чудо. Kроз целу историју науке, научници су били пред мистеријама, као што су и данас, али проналажењем емпиријских потврда, применом научног метода истраживања, решили су те мистерије и оне су постале знања тј . изгубиле су атрибут мистериозног. Десила се трансформација из мистерије у реалну истину. Kао  што сам рекао, чуда су могућа само ако Бог чудотвори. У чудима се не нарушава закон природе, него се слабија сила покорава јачој.  Природне силе се покоравају Божијој сили. Тако нам и једна црквена песма говори: „тамо где Бог хоће, побеђује закон природе“. То је научно прихватљиво, јер у природи је познато да силе  јачег интензитета надвладају силе слабијег интензитета. Погледајмо само пример језгра атома. Да јака нуклеарна сила својим интензитетом не „побеђује“ Kулонове силе одбијања, атом би се распао, а тиме у материјалном смислу не би ништа постојало, ни ми, ни Универзум. У последње време код нас је чудо постало малтене свакодневно. Ако је то стварно тако, па ми смо заиста „небески народ“. О правим Христовим чудима се не прича. И сам Христос кад исцели некога каже „иди и  никоме не причај ко те исцелио“ (Мт.9.27-31). Нешто код нас није како треба. Код нас су „чуда“ почела да се рекламирају. Сваки други манастир лечи неплодност, решава депресију итд. И као по наредби људи почињу да прате и слушају „духовнике“ као неке гуруе. Није Христос важан, јер по њима лечи и помаже калуђер или свештеник. И тако крећу злоупотребе добрих и честитих светиња и духовника.  До скоро је таква злоупотреба била везана манастир Острог. Ваљда не постоји човек хришћанин православац који није био у Острогу. Тужна је чињеница да има много оних који посећују ову светињу више десетина пута, а да ни сами не знају суштину ходочашћа таквим светињама. На Осторгу сам са својом породицом био један пут да се поклоним светитељу. Својим ушима сам чуо кад је једна изгледом врло „побожна“ сестра причала са другом и каже: „Од свих манастира које сам обишла и где сам се крстила, најлепше крштење ми је овде на Острогу.“ (крштење је непоновљива света тајна, крстимо се једном у животу). Ја често питам на проповеди народ „Ко је од вас био у манастиру Острог?“. Сви који су у храму дигну руку. Онда поставим питање: „А ко је од вас био у манастиру Хопово, да се поклони моштима св. Теодора Тирона?“ (пошто смо у сремској епархији, то је  удаљено не више од 20-так километара). На ово питање јави се од пуног храма можда њих пет. Опет постављам питање зашто сви иду 500-600 км у Острог, а ни не знају да у комшилуку имају пуну Фрушку Гору нетљених тела разних светитеља? Опет ћу одговорити – из страха и из користи. Црква не познаје термин корист. Не идемо ми на литургију да би били бољи хришћани. Не причешћујемо се да би се спасили. Не заједничаримо са Христом да бисмо се исцелили или да би нам било боље. Већ све то радимо да покажемо да смо Христови. Да припадамо Христу. Па да ли неко мисли да се спашавамо својим сопственим заслугама??? Да ли се и један светитељ осветио својим подвигом? Не. Само Христовом љубављу све то добијамо. Неко ће рећи: „ Добро, идем редовно на литургију, причешћујем се, живим хришћанским животом, и заузврат наравно очекујем спасење. Тако ваљда треба и то се подразумева. Не. Све што је условљено нечим, нема везе са љубављу. Љубав ништа не тражи заузврат. Немојте да живимо хришћански и да очекујемо да ћемо се због тога спасити. Спасићемо се искључиво захваљујући Христу који нас воли. Ми својим ревносним, поштеним, црквеним, хришћанским животом треба да се угледамо на Христа и светитеље који су засијали Његовом светлошћу, али не смемо због тога да подразумевамо и очекујемо спасење. Јер би то значило условљавање (ако будеш добар, водићу те на сладолед). И онда ми живимо у страху да нешто не погрешимо, јер ћемо изгубити награду. Страх је непознаница за Цркву. После Христовог Васкрсења, страх више не постоји. Ослобођење од смрти се постиже једино у заједници с Богом у Христу, у Светој Литургији. Литургијска заједница сама по себи, као Тајна Христова, представља оно што називамо хришћанским животом.

То што међу хришћанима, међутим, има и морално исправних људи, не умањује нити искључује апсолутну важност сједињења творевине са Богом у Христу ради њеног ослобођења од смрти, које се остварује у Св. Литургији, јер моралних људи има и изван Цркве. Ми смо смртни зато што смо створени и несавршени смо, односно грешни смо зато што смо смртни и смрт можемо превазићи само у заједници с Богом у Христу, у Св. Литургији. Ако је последица греха смрт, као што нас учи Св. Писмо и Св. Оци, онда је грех не остварити заједницу с Богом у Христу, односно не постати члан литургијске заједнице, а не преступи у оквиру моралних начела. Ни врлина, такође, није плод испуњења моралних начела, већ заједнице са Христом у Светој Литургији. По речима Св. Максима, „не постоји сумња да је суштина сваке врлине један и исти Божански Логос, а то значи да је суштина свих врлина Господ наш Исус Христос као што је и записано: он нам постаде премудрост од Бога и праведност и освећење и избављење (1Кор. 1, 30), бивајући апсолутно то што се о њему говори, као самомудрост, самоправедност, самосветост“. Другим речима, хришћани су свети и праведни не по себи и због тога што испуњавају врлинска начела, већ зато што се причешћују Јединим Светим, Једним Господом Исусом Христом, односно зато што су сапричасници Свете Литургије.

Не верујем да има православног хришћанина који није чуо за изреку: „ какве су нам мисли, такав нам је живот“. Покушаћу да објасним ову мудру изреку.

Многа истраживања указују да од врсте наше вере (позитивне или негативне) у  исход, догађаје и сл. зависи и значајни део нашег живота. Мисли које у себи стварамо, као и врста вере, утичу на нашу подсвест. Она је, по мишљењу већине психолога, место са којег управљамо својим животом, део нашег ума (већи део). Исто тако и речи које често изговарамо. Зато је важна молитва бројанице и њено понављање.

Сви знамо о плацебу и његовој моћи. О томе говори велики број истраживања. Чак и неке појаве, које се приписују чудима, јесту заправо плацебо ефекат. Ако чврсто верујемо (позитивно) у нешто, делујемо на нашу  подсвест и она тада  ради у нашу корист. Основа плацеба је у аутосугестији.  Супротно од плацеба је ноцебо (латинска реч и значи нашкодити). Ноцебо „наређује“ подсвести да ради против нас. Он је негативна вера да нам не може бити боље, да ништа нема смисла, уводи нас у очај, безнађе, чак многе и у суицид. Међутим, треба нагласити да није у потпуности научно разјашњен плацебо и ноцебо ефекат, тако да су истраживања још у току, али засигурно је да оба ефекта утичу на подсвест.

Многи психоаналитичари снове објашњавају подсвешћу. Према њима: “подсвест је у акцији посебно док сањамо и то снове којих се не сећамо. Тада у сну задовољавамо неке своје потребе које нам у реалном животу делују чак и одвратно па се на тај начин ослобађамо могућих фрустрација, као бића која су под културном стегом цивилизације“. Тако, уместо да гледамо у сановник, погледајмо у своју подсвест и откријмо шта жели да нам каже.

Из свега овог може се закључити да наше речи, мисли и вера могу да  нас спасу, оздраве и учине наш живот квалитетнијим и бољим, али могу и да нас убију у пренесеном и буквалном значењу. Зато пазимо на речи које изговарамо, које примамо од других (слушамо, читамо,…), на наше мисли и на оно у шта верујемо.

Ако успемо да се тако „програмирамо“ да позитивно говоримо и верујемо, део живота који зависи  од нас (на неке догађаје не можемо утицати), биће неупоредиво лепши и радоснији од живота у којем не водимо рачуна о томе шта говоримо себи, шта слушамо, читамо, у шта верујемо и шта мислимо. Није лако, али је могуће, ослободити се ноцебо ефекта. Редовним вежбањем, молитвом  и упорношћу могуће је. Онда ћемо схватити да без Христа ништа не можемо у нашем животу. Онда се нећемо плашити „великих“ светитеља, већ ћемо их позивати и молити се њима да они буду наши молитвеници и заступници пред Престолом Свевишњег. Евхаристија обједињује раздељеност нашег бића и сједињује нашу сепаратизовану природу, а при том обједињује биолошки и духовни живот, живе и упокојене, грешнике и светитеље, приводећи у Божанску. Последњих година више није толико „популаран“ Отрог. Код нас у Србији „изникнули“ су манастири и храмови где се „чуда“ дешавају свакодневно. Бар по причи и тврдњи старешина тих храмова и манастира. Реке људи, аутомобила и аутобуса хрле тамо. Људи остављају своје месне храмове, одлазе у друге и чекају да се нешто деси. И онда иде обавезно: „купите свећу, воду, иконицу, уље, списак имена и помоћи ће светац“. Ко ће помоћи? Светац или Христос??? Литургија је неретко задња рупа на свирали. Јер немогуће је да три хиљаде људи који сваке недеље буду присутни тамо на литургији, активно учествују у истој. Е, сад иде најжалоснији део… После литургије се читају акатисти, молитве, бдења итд. несрећним људима које је мука натерала да оставе своје матичне храмове, пређу стотине км и дођу тамо. Чуј после литургије се читају молитве за здравље!!! То вам је исто као кад би се лети купали у базену и у једном моменту тражите од неког да вам дода флашицу воде да се полијете по глави, јер вам је врућина.  Да ли сте скоро чули, да се рецимо, у Хиландару десило неко чудо? Мислите ли да није? Сигурно јесте и дешава се свакодневно. Али то се не рекламира.

Православљу се не учимо толико из теолошких приручника колико из Свете Литургије и живота. Или, да тачније кажемо, православље упознајемо из Свете Литургије када она постане наш живот, и из живота када он постане Света Литургија.

Како можемо да се уградимо у Литургију, да се уграђујемо у Литургију и да Литургија нас изграђује: да напуштамо читаво своје биће, са његовим проблемима и болом, у благословеном царству Оца и Сина и Светога Духа. Ако се ово догоди, тада се сви наши проблеми решавају. По Светом Јовану Дамаскину, Евхаристија је залог будућег живота (преводећи επιουσιον са „који ће доћи“) зато што је Христово Тело пуно животворнога Духа (Православно учење, књ. IV 13, стр. 175). Недељу, икону Будућег Века, Црква доживљава као предокусно Царство баш евхаристијским обожујућим телом, символом преображенога човечанства. Стварност која је сада прекривена и скривена под обликом вина и хлеба упоређена је са стварношћу која ће се открити последњега дана. Евхаристија је, дакле, праслика (прототип) Христа пуног славе. Зато се литургијска заједница, после причешћа Светим Тајнама, моли: „Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства твога“. Тада ће се светима открити јело о коме говори Исус: „Ја имам јело да једем за које ви не знате“ (Јн. 4,32).

Још једна врло честа појава у нашем народу је јављање појединих светитеља, Пресвете Богородице одређеним особама. Или рецимо „чудесни“ знакови у природи. Нисмо ми зачетници ових идеја. Познато је, рецимо, да код римокатолика постоји читав култ Међугорја. По последњим подацима они тврде да се Богородица појединцима у Међугорју јавила више од 40.000 пута. Да, добро сте прочитали, четрдесет хиљада. Скоро у сваком храму (код мене их нема) има по нека сестра строго униформисно-побожног изгледа која комуницира кроз молитву или у сну са светитељима или са Богородицом. Та своје искуства препричава истомишљеницима и у њиховим очима постаје својеврсни „духовни гуру“, који не  узмиче да и свештенику одржи по неко предавање „како то треба да се богослужи или проповеда“. Ја сам имао ту срећу да ми у Богословији као матуранту, изасланик Св.Арх.Синода на матури буде велики апологета и богослов прота Лазар Милин. Једном приликом нам је причао како је имао овакву ситуацију са једном сестром у цркви Ружици у Београду. Није се сестри свидело како је прота наместио и где је склонио једну икону Пресвете Богородице (коју је вероватно та сестра поклонила храму). Дошла је једно јутро код проте и рекла му : „Оче нећете веровати шта се синоћ десило. За време молитве јавила ми се Богородица и рекла ми је да дођем код вас и да вам пренесем да икону вратите на место где је била и до сад“. Мудри прота се у моменту снашао и одговорио јој : „Каква коициденција. И мени се баш синоћ јавио Христос и рекао да икона остане на месту где је сад“. Вероватно је сестра од следеће недеље почела да иде у други храм. Или рецимо, пун је интернет фотографија појаве „крста на небу“ и то обавезно изнад неке светиње. Хммм… Вероватно су се два млазна авиона сусрела и трагови млазњака су направили нешто што личи на крст. А о цепању дрва и појаве крста у цепаници код пресека, да и не говорим. Још једну појаву морам да поменем. Појавиле су се некакве вибер и остале месинџер групе на којима се читају неке молитве, псалми, итд. На први поглед рекао би човек:“Па шта има лоше у читању молитава и Светог Писма“? Из поузданих извора знам (долазиле су ми породице особа које су чланови ових група) да је ово све само није молитва Богу. Поједини свештеници и духовници колико сам чуо воде те групе. Свако има свакодневни задатак да прочита одређени акатист, или део из Псалма, или неку молитву. Али подвучено је од стране „духовника“ да никако не сме да се „прекине нит“ читања. Јер онај ко прекине нит, руга се Богу и задесиће га велика невоља. Ово је врло велики проблем. По сведочењу породица тих особа, они неће да изоставе задатак ни по коју цену. Дешавало се да дођу гости породици у кућу и да се та особа повлачи у собу, испред иконе и кандила метанише и почиње читање. Да ли је то крсна слава, посета, нечији рођендан…итд., “нит не сме да се прекине“. Чак су ми долазили и они који су били у тим групама да питају шта да раде, јер се плаше да нешто не погреше. Опет страх… неизвесност… лудило…  Све је ово недостатак Христа и праве вере.

Да се разумемо и да схватимо, из Светог Писма је познато да Господ Бог чини чуда, како Сам, тако и преко Својих угодника. Али суштина је да Христос чудотвори. Свако Божје чудо има одређени духовни смисао. Чуда Вишњега су Његова знамења за невернике и сумњичаве, бесмислена су за оне који су у погледу вере још увек у пеленама, који нису постигли духовну зрелост. А духовно зрели Хришћанин не тражи спољашња чуда за учвршћивање своје вере, већ кроз веру тражи и духовни живот, јер је његово срце озарено Божјом благодаћу. Чуда која чини Господ, показују Његову силу, славу, свемоћ, она су свечана, достојна славе – а не чуда на цепаницама. О чему се онда ради?

Христос је често говорио ученицима „испитујте писма“. То би се могло пренети и на данашње стање. Зли духови такође чине чуда, како сами, тако и преко својих верних слугу – људи, који су се предали вољи ђавола. Из Светог Писма је познато, на пример, да кад су Мојсије и његов брат Арон дошли код фараона са молбом да пусти јеврејски народ из Египта, и кад је Арон бацио своје жезло испред фараона и оно се претворило у змију, онда је фараон позвао египатске врачеве и они су то исто учинили својим враџбинама: свако од њих је бацио своје жезло, она су постала змије, али је Ароново жезло прогутало њихова жезла.

Чуда злих духова нису истинска чуда, већ искушења, одмамљивања, обмана људи, и она служе само за пропаст људских душа. У данашње време поље таквих чуда је веома широко. Као печурке после кише Земљу су преплавили свакојаки ‘’летећи тањири’’, чији пилоти намамљују човечанство својим демонским чудима. За њима не заостају ни тајанствени ‘’духови’’ – ови брижљиви ловци људских душа за паклене тамнице. То није школа познања Истине, већ пут духовне заблуде и пропасти. Стога их треба без поговора одбацити, одбити, не придавати им никаквог значаја.

Да не буде неке забуине. Ја не говорим о примерима које сам поменуо да су они продукт чуда злих духова, не дај Боже. Већ упозоравам да човека који није утврђен у вери, може и демон да превари приказујући му неко „чудо“. Па Христа је кушао и хтео да га превари разним „чудима“ на Гори Кушања, зашто не би и човека? Најинтересантније у целој причи је да схватимо да је Хришћанство – Православље наравно добро… најдубље схватање унутрашњег света човека, највиши морал и моралност, изванредно културно наслеђе итд. Али, управо је оно  засновано на чуду, одражава се на вери у чудо – чудо Васкрсења Христовог, чудо над чудима.

Кад смо код  ових тема, морамо споменути још неколико аномалија које наши верници свесрдно прихватају. Пошто живимо у ери модерних технологија, интернета и осталих помагала, и сами смо, хтели то или не, повезани и упућени на исте. Скоро сваки дан друштвеним мрежама и интернетом се шире „благословене поруке“ и „срећне иконе“. И наравно уз поруку да ако хоћемо да нас срећа прати и да нам буде све благословено, шаљемо то и онима које знамо и онима које не знамо. Драги моји, не постоји „освештана порука из Острога или Тумана“, не постоји благослов и молитва ако пошаљете некоме преко Фејса икону св. Петке, не постоји Божија казна ако некоме не напишеш АМИН у коментар. Није неправославно некоме испод слике или неког текста на Фејсу написати „браво“, “Лепо“, “свака част“…итд… Није обавезно на сваки коментар писати АМИН. Чак је мало и без везе.

Наш Христос није мађионичар и кутија лепих жеља. Наш Христос је Спаситељ и Избавитељ. Наши страхови се другачије лече него што траже ове интернет преваре.

Све оно што нам треба за наш живот и наше спасење добијамо у Цркви на светој Литургији, причешћујући се истинитим телом и крвљу Христовом. Схвативши ту истину Достојевски је у својим романима почео да разобличава насилнике постављајући себи за циљ да прикаже позитивног човека – човека који се у својој активности руководи примером Христа. За Достојевског Богочовек Христос је нешто веће и више и од свега најузвишенијега што људи замислити могу. А када би се чак поставила дилема: Христос или Истина, – Достојевски би изабрао Христа, а одбацио Истину. Таква је његова вера; вера са којом се може такмичити само вера једнога апостола Павла. Таква вера сачињава његов Символ Вере.

Бити верник – значи бити веран, зато што је Истина садржај верности. Истина није супротна грешки, него лажи; она није супротна ономе што је логички нетачно, већ ономе за шта, у суштини, не треба рећи: „Το је нетачно“, већ: „Το је нечастиво“.

Зато у будућности побожност мимо свете светих тајни, мимо догмата , мимо Литургије, неће вредети ништа. Јер оно што је Христос учинио, што чини Дух свети и оно што је Отац небески благословио то је тако и не може бити другачије. Када је Христос истерао нечисте духове из младића и послао их у свиње, становници места где се то одиграло уплашили су се Христа и отерали су Га из села. Видели су тај моменат и добро у Христу и зло у нечастивом.

Али су се уплашили и остали уљуљкани у своме лошем. Навикли су на зло и нису могли да прихвате Христа који им је био непознат. Исто то и ми чинимо данас. Слепо се држимо „правила“ мислећи да на неки начин духовно (па неко и физички) кажњавајући себе , да ћемо бити бољи у Христовим очима. Он од нас то не тражи. Тражи од нас само љубав. Ми треба да послушамо Христа, приђемо Њему, јер је Он довољно пришао нама. То заједништво, та синергија Бога и човека је спас хришћанства и целог човечанства.