Пре нешто више од 2000 година родио се један необичан Човек. Необичан, јер се називао Божјим Сином, Богочовеком. Било је оних, који су га сматрали идеалистом. Било је и других, који су га сматрали шарлатаном. Неки су га сматрали обичним лудаком, па чак су мислили и да је опседнут злим духовима. Било је, међутим, и оних, који су веровали Његовим речима и сматрали га Богом, Створитељем и Избавитељем од греха – Месијом. Својим делима,је тај Богочовек, Исус из Назарета, пружао бројне доказе у прилог веровању ових последњих: чинио је чуда, прорицао будућност, исцељивао болесне, чак је и неколико умрлих оживео, и то не медицинским средствима. Једна од ствари о којима је прилично често говорио било је испуњење Мојсијевога закона – закона који је Бог дао израиљском народу – у Њему самоме. Говорио је о томе, да ће Га безбожници ухватити и убити, а да ће Он трећега дана устати из мртвих. Тако је и било. Његови ученици нису схватили те речи све док им се није указао након своје смрти и васкрсења. Ни тада нису сви били сигурни и нису сви веровали. После су се појавили многи, који су желели да оспоре истинитост тврдњи оних, који су сведочили да је Исус Назарећанин устао из мртвих; да је био мртав, а сада је жив. Говорили су да су заправо ученици украли Његово тело па да су почели причати бајке, али то једноставно није била истина, јер је Христов гроб био под јаком стражом. Потом су говорили да су се Исусове речи оствариле, али у некаквој духовној, алегоричној сфери; да је Христос жив у сећањима оних који су Га познавали. Међутим такве су приче најобичније бесмислице. Од тог времена су се појавили многи који су желели да оспоре чињеницу да је Христос васкрсао, а и дан-данас свет обилује њима, али никоме то није пошло за руком. Напротив, многи који су покушали да нађу научне доказе да Христос није васкрсао, на крају су пали на колена и замолили васкрслог Христа, да им опрости грехе! Нема ту, наиме, никакве алегорије: у Библији је писано да је Исус васкрсао, а то не значи ништа друго, него управо то што пише: да је Исус васкрсао! Чујмо шта Библија каже по том питању.
Лука 23, 44 – 24, 8:
44 „Било је већ око шестога сата кад настане тама по свој земљи до деветога сата. 45 Помрачи се сунце, а завеса у храму расцепа се по средини. 46 Тада Исус викне јаким гласом: ‘Оче, у руке твоје предајем дух свој.’ То рече и – издахну.
47 Kада војник виде што се догоди, поче славити Бога и рече: ‘Заиста, овај човек беше праведник!’ 48 Сав народ што се беше скупио да присуствује том призору, кад виде што се догоди, врати се кући ударајући се у прса.
49 Подаље су стајали сви његови познаници. А тако и жене које су га пратиле од Галилеје и сад то гледале.
50 Уто неки човек по именом Јосиф, из Ариматеје, добар и праведан човек – 51 он не беше одобрио одлуке и дела других – који је очекивао царство Божје, 52 дође к Пилату и затражи тело Исусово. 53 Затим га скину, зави га у платно и положи у гроб, исклесан у пећини, где још нико није био положен.
55 Међутим, жене које беху дошле с Исусом из Галилеје пратиле су то те виделе гроб и како би положено Исусово тело. 56 Потом се вратише па припремише миомирис да га помажу.
24 1 У први дан седмице, врло рано, жене дођоше на гроб, носећи миомирис који беху припремиле. 2 Нађоше камен одваљен од гроба. 3 Уђоше, али не нађоше тело Исусово. 4 И док су стајале збуњене, наједанпут им приступише два чојека у светлим хаљинама. 5 Њих ухвати страх па оборише главе на земљу, а они им рекоше: 6 ‘Зашто тражите живога међу мртвима? Он није овде! Васкрсао је! Сетите се како вам је говорио док је још био у Галилеји: 7 ‘Треба да Син Човјечји буде предан у руке грешника и да буде разапет те да васкрсне трећи дан!’ ‘ 8 И оне се јетише његових речи.“
Васкрсење Исуса Христа један је од најважнијих догађаја о којима Библија пише, чак бих се усудио да кажем да је најкључнији и најважнији. Зашто? Зато што је Исусово васкрсење означило коначно разрешење једнога дугога рата космичких размера, рата који се одигравао у небеским сферама, али не алегоричним, него итекако стварним, рата између Бога и сотоне. Није то рат између добра и зла, између два релативна филозофска појма који постоје да би један другога уравнотежили. То је рат између доброга и праведнога Бога и злог отпадника сотоне, који се дрзнуо да покуша да се изједначи са Богом и побунио се против Њега.
Васкрсење Исуса Христа представља темељ хршћанске вере. Да Христос није васкрсао, Хришћанска Црква не би имала апсолутно никакав основ за своје постојање. Никакав. Ни сва она чуда и оздрављења не би била довољна. Апостол Павле је написао верницима у коринтској цркви (1. Kоринћанима 15,14.19): 1“ Ако Христос није васкрсао, узалудно је наше проповедање, узалудна је и ваша вера. Уз то, показујемо се и као лажни Божији сведоци, зато што смо сведочили против Бога да је васкрсао Христа, кога он није васкрсао ако заиста мртви не васкрсавају. Јер, ако мртви не васкрсавају, ни Христос није васкрсао. А ако Христос није васкрсао, ваша вера је узалудна – још сте у својим гресима. Онда пропадоше и они који су умрли у Христу.“ “
Без Христовог васкрсења се Христова Црква не би ни одржала, јер су већ после десетак година након Њега хршћани били изложени стравичном Нероновом прогону. Цезар Нерон је бацао хршћане лавовима, то је њему и Римљанима, чини се, представљало одличан облик забаве. И не само то, већ је и на разне друге начине брутално мучио и убијао хршћане; а Црква је опстала. Не само опстала већ и нарасла. Kако то? Једини одговор који сматрам смисленим јесте тај да је Христос васкрсао и да је био са својим ученицима, како је и обећао. Давао им је снагу Духом светим ,веровали су у васкрсење. Гледајте, ту се делом радило и о људима који су у време Христовог распећа и васкрсења могли бити стари и тридесет година и који су јако добро били упознати са свим тим догађајима. Међу њима је јако лако могло бити оних, који су лично видели васкрслог Христа. Сматрам, да је то једини могући разлог због којег нису пљунули на Христа, и рекли да је то све обична измишљотина и били поштеђени арене са лавовима. Не верујем да би ико од њих пристао на такву смрт, а да није био апсолутно уверен у истинитост својих уверења.
Христос је васкрсао и то је историјска чињеница. Зашто иначе бројимо године од Христа и после Христу, ако не због тога што се показало да се не ради о обичном, просечном човеку?
Зашто је Христос уопште умро? Зашто је дао да га пријатељ изда, прода, и да га на намештеном суђењу осуде на смрт, и то без неке нарочите оптужнице? Зато што је био уверен у своје идеале? Kоје идеале? Исусово главно учење је било везано за опроштење грехова у Њему самоме као Божјем Сину. То је био Исусов „идеал“.
Kакав би смисла тај идеал имао да су Исуса убили и да се Његове кости и дан-данас могу наћи у гробу где је покопан? Никаквог! Исус није био идеалиста, већ је откривао Божију Истину.
Говорио је како људи треба да се владају једни према другима, према Богу; како треба да живе. Учио је да ће они, који крену Божјим путем, после смрти живети вечно у Божјем наручју, а они који то не желе биће заувек бачени у вечну таму намењену сотони. Ја ту не видим апсолутно никакав идеал. Ја ту видим врло јасне, директне и дословне тврдње, којима се тешко може налепити пренесено значење. Шта би у пренесеном значењу био пакао? Или рај? Или царство небеско? Или опроштај грехова? Или Христов други долазак на земљу? Све су то Христова учења о истинитим стварнима. То се односи и на Његово васкрсење. Зашто је, дакле, Христос морао доћи на свет,зашто је морао бити убијен и зашто је морао васкрснути?
Зато што су људи грешни и због тога осуђени на вечно проклетсво и удаљење из Божјег загрљаја. Уствари најједноставније је на све ово одговорити ЗБОГ ЉУБАВИ ХРИСТОВЕ. Од онога дана када су први људи одлучио да неће да послушају Бога већ ће кренути својим путем, сви ми њихови потомци осуђени смо на пропаст од самога рођења. Овај је свет далеко од Бога. Људи су далеко од Бога. Не слушају га. Не желе да га чују. Људи желе да живе по своме, да буду ковачи своје среће, да граде свој живот са својих десет прстију, у своме зноју и са својим жуљевима, али од Бога ни трага. Евентуално у псовкама и испуњавању каквих верских дужности, ако су религиозни или народних обичаја који су неретко преузели примат над Црквеним учењима и истином вере.. Људи су далеко, далеко од Бога. Од Бога их дели непремостиви јаз, њихов грех. Сами никако не могу премостити тај јаз, ту провалију. Ништа што ће људи учинити не може допринети приближавању Бога и човека. Зато је Христос дошао, умро и васкрсао: да би премостио провалију која нас је делила од Бога. Једино је Он то могао. Бог, који је прописао Мојсијев закон, који је објаснио како треба да живи сваки који жели спасење, знао је да човек због своје грешности није у стању да испуни таква мерила. Зато је дошао и сам их испунио. Кад све ово сагледамо ,можемо да закључимо да Адам није сагрешио, не би било потребе ни за Богооваплоћењем. Али зашто? Што га је на то подстакло? Зато што је Бог тако заволео свет. Бог тако воли човека да је то учинио, мада није морао. Хтео је, јер нас воли, јер нам се смиловао. Ето зашто је Христос дао да Га људи које је створио пљују, псују, муче и убију; јер их је волео. Нису само Јевреји и Римљани тога времена криви за Христову смрт: кривица пада на све, који не стану на Божју страну. Ово нам сведочи и св.Јован Богослов : „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни“ (Јн. 3, 16)
Христос је умро да ми не бисмо морали умрети, већ да бисмо живели. Ради нас је Христос постао грех(у смислу „узе наше грехе“) – не грешник, већ грех – како бисмо се ми могли ослободити проклетства греха. Христос је стао на наше место, како бисмо ми могли стати на Његово. Претрпео је смрт коју смо ми заслужили, да би нам дао живот вечни који припада Њему.
Бог нас толико воли, да је сам дошао да поднесе казну за нашу непослушност и заменио нас, како бисмо ми могли живети Његовим животом.
Христова смрт и васкрсење нама су донели живот вечни. Показао нам је да и ми можемо да васкрснемо у Христу. Смрт више не господари над нама. Имамо решење у Христу. Али то се не односи на све људе на свету. Наиме, тај живот и љубав Христова јесу намењени свима, али их неће сви примити. Зашто? Зато што не желе. Има људи који не желе да се спасу и који не желе да имају посла са Богом. Бог поштује њихову жељу и неће их присиљавати .
Има и људи који сматрају да ће угодити Богу на неки свој начин и приступити Богу под неким другим именом, под неком другом шифром. Таквима Бог поручује: ‘Не, хвала, задржите свој начин за себе.“ Ово је уствари „хула на Духа светога“. По самим речима Христовим то је једини грех који се неће опростити. Али опет не по строгости Христовој,већ зато што ми нећемо да се спасемо и одбијамо благодатне дарове који нам се нуде. Такви су осуђени на вечну муку. Али та мука је уствари Љубав Христова за њих. Немогућност да буду близу извора сваке Љубави – васкрслог Христа.
Богу се може приступити само на један начин. Литургијом причешђујући се телом и крвљу Христовом, ми постајемо сапричасници и наследници Његови вечних добара. Литургија је предукус Царства Небеског. Ми причешћујући се постајемо део Божанске ДНК по којој ће нас Христос препознати кад станемо пред Њега.То је једини начин. Црква не познаје други начин. Бог не признаје други начин. Све друго је „млаћење празне сламе“.
Богу уопште није важно шта сте на Ускрс ручали. Није му битно ни јесте ли фарбали јаја и кували шунку. Да ли сте врбу са „Врбице“ заденули за славску икону. Да ли сте испоштовали све народне обичаје, јер то нема везе са Њим. Важно му је верујете ли Му и живите ли литургијски. Ако Му верујете, наставите .На Васкршњу литургију дођите са целом породицом у ваш парохијски храм да се сви причестите, и тако покажете да сте Христови. Ако не верујете у васкрслог Христа, размислите о овоме што сте прочитали. Исус Христос вас позива да дођете Њему и примите на литургији Његово васкрсло тело и крв Његову „проливену за живот света“ . Кад Вам литургија уђе као свакодневница у живот, видећете како су све недаће које сте сами морали носити смешне и лаке, кад Вам је Христос помоћник и заштитник.
ХРИСТОС ВАСКРСЕ !!!
