Можда ће за неке хришћане бити изненађење када сазнају да Христос није рођен ни 25. децембра а ни 14. јануара. Ипак, морамо рећи да ово није 2023. година од Христовог рођења. Уствари ми и не знамо заправо тачно која је то година.
Изгледа нам чудно што једна тако значајна година није нигде записана. Овде треба рећи да све до четвртог века није никоме ни пало на памет да се године броје од Христовог рођења. Године 533. један римски опат Дионисије Мали је испитао све податке о Христовом рођењу и на основу њих је покушао да утврди тачан датум. И ако је овај посао рађен у четвртом веку, све до деветог века није употребљаван. И поред свих настојања и студирања, увукле су се погрешке које је сада немогуће исправити, јер би настале велике забуне које се не би дале тако лако исправити.
Једно од истакнутих веровања Источне Цркве као и цркава на западу јесте да је Исус Христос рођен 25. децембра. Међу римокатолицима и протестантима, Христово рођење се обележава у складу са новим, грегоријанским календаром. Што се православних народа тиче, неки од њих – као и њихове Цркве, празнују овај празник по календару српског астронома Милутина Миланковића усвојеном на свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године (као нпр. Грчка, Бугарска и Румунска православна црква), а други (међу којима смо и ми Срби и СПЦ) то још увек чине по старом јулијанском календару.
Дионисије је нашао податак који потиче од Kлемента Александријског, из другог века који каже да је Христос рођен 28. године владања Цезара Августа. Август је завладао Римом после пораза Антонија и Kлеопатре 31. године пре Христа и владао скоро четири године под именом „Октавије“. Дионисије није ову владавину узео у обзир па је тако настала грешка. Изостављена је и нулта година која би свакако требала постојати између 1. године пре Христа и почетка 1. године после Христа. Уствари, ово и није била Дионисијева грешка, јер је нула индијског порекла, и Дионисију је била непозната. Kада се узму у обзир ове две грешке произлази да се Христ родио 4. године пре почетка рачунања нашег времена.
За све остало се морамо вратити Библији. У Јеванђељу по Матеју читамо: „А када се Исус родио у Витлејему јудејском за време краља Ирода, гле, дођоше мудраци са истока у Јерусалим и рекоше: где је цар јудејски који се родио? јер смо видели његову звезду на истоку и дођосмо да му се поклонимо.“ (Матеј 2,1)
Дакле, родио се за време Иродове владавине. Јеврејски историчар Јосиф Флавије пише да се Ирод тешко разболео када је имао 70 година. Требало је бирати новог првосвећеника за Пурим. Било је то у пролеће, за време пуног месеца. Флавије пише како се те ноћи видело велико помрачење месеца. Астрономи су израчунали да се ово десило 13. марта 4. године пре Христа и да се видело из Јериха.
Ирод је умро убрзо иза помрачења. Флавије пише да је после седмодневног жаљења, одржана Пасха. Она је те године била 5. априла. Овај дан је задњи када би се Христос могао родити. Међутим, који би био најранији датум? У Лукином Јеванђељу читамо „У оно време пак изиђе заповест од цара Августа да се попише сав свет. Ово је био први попис када је Kвириније управљао Сиријом. И сви су ишли да се попишу – свако у свој град.
Тако и Јосиф оде из Галилеје из града Назарета горе у Јудеју у Давидов град који се зове Витлејем, зато што је био из Давидове куће и породице.“ (Лука 2,1-4). Дуго времена је био непознат датум пописа. Ипак, 1923. године пронађен је код Анкаре неки римски храм и на њему запис да је за време владавине Августа било три пописа становништва. Они су били 28. године, 14. године и 8. године. Године 28. је била прерано, а 14. прекасно, те је онда највероватније да је онај од 8. године пре Христа био за време Христовог рођења.
Овде треба рећи да су заповести издаване у Риму и од њега су се преносиле на остале римске провинције. Због спорих саобраћајних веза, то је све долазило касније. И када су пописивачи дошли у Палестину прошла је година- две од издавања заповести. Према томе, рођење Христово је било негде 7. или 6. године пре Христа.
Ништа није речено о годишњем добу. Христос није рођен у зими. У Лукином Јеванђељу налазимо кључ и за ово питање. Тамо читамо: „А у истом том крају пастири су ноћивали под ведрим небом стражарећи код свога стада…“ (Лука 2,8). Једино време када пастири чувају своја стада је пролеће када се овце јагње. Иначе се стада затварају у торове или се остављају на пољу. Према томе, највероватније време Христовог рођења је пролеће 7. или 6. године „пре Христа.“ Но, други опет заступају идеју да је у питању рана јесен.
Током историје интересантно је запазити да су хришћани славили Христово рођење разних датума, као 20. март, 20. мај, 20. април или 29. септембар. Данашњи датум 25. децембар је узет, као дан Божића код многих народа тј. традиционалних цркава. То је дан кад се сунце налазило најјужније и када се почиње враћати (зимски солстициј). Римљани су тога дана прослављали празник звани Сатурналије.
У прва три века није слављено рођење Христово. У набрајању хришћанских празника које имамо код Тертулијана и Оригена не спомиње се Божић, а не спомиње се ни у спису Testamentum Domini N. Jesu Christi и тек у 4 и 5 веку уводи се овај празник у појединим провинцијама. Према једнима датум 25. децембра као празник Рођења Христова, био је познат у Риму раније од 336. године, а колико раније не зна се. Према другима папа Либерије је установио празник Рођења Христовог у Риму 354. године. Док је празник рођења Христовог у Риму 354. године слављен 25. децембра, на Истоку га у то доба на тај дан никако немамо, него се слави на епифанију 6. јануара, заједно са другим успоменама тога дана, и тек за коју деценију ће да се постепено уводи Божић и на Истоку у поједине цркве. Док је већину празника Запад примао с Истока заједно са њиховим датумима, 25. децембар као датум Божића, Исток је примио са Запада. На Истоку, Цариград је најраније примио празник Рођења Христова 25. децембра 379. године, а увео га је св. Григорије Богослов. Kада се у старини почео Божић славити 25. децембра, држало се да се Господ Исус Христос тога дана заиста родио. Међутим, месец и дан рођења Исуса Христа су непознати.
Професор православног богословског факултета са почетка прошлог века, Јевсевије Поповић, у свом обимном делу „Општа црквена историја“ о установљењу прослављања Божића поменутог децембарског дана саопштава следеће: „Стари су пре краја 4. столећа узимали час 20. април, час 19. мај, час 6. јануар, час 25. децембар као дан рођења Христовог, али већина Западњака 25. децембар; зато се 25. децембар од 1. половине 4. столећа и слави на Западу као дан рођења Христова, док се на Истоку то испрва не чини. На Истоку се успомена на рођење и крштење Христово славила једног дана и то 6. јануара, а тек почев од краја 4. столећа пошао је и Исток примером Рима и Запада те је почео рођење Христово славити 25. децембра; 6. јануар задржали су на Истоку за прославу успомене на крштење Христово на Јордану, а на Западу су га посветили успомени на поздрав новорођенчета Спаситеља од стране Мага.“
Према управо прочитаном историјском извештају, црквени ауторитети из трећег и четвртог века нису били у сагласности једни са другима по питању датума Христовог рођења. Свето Писмо о том датуму ништа не говори, а из њега сазнајемо и то да првовековни хришћани уопште нису били заинтересовани за обележавање Христовог „рођендана“. У Јеванђељима и апостолским посланицама су описана интересовања и стремљења припадника ране Цркве. Она су била проповедање радосне вести о спасењу кроз веру у Спаситеља неверујућима, као и сваконедељно окупљање у парохијама ради прослављања небеске Тројице и јачања међусобног духовног заједништва.
Из тог разлога је битно да откријемо како је и због чега, од свих поменутих датума, за дан Господњег рођења у Витлејему изабран баш 25. децембар и то тек у четвртом веку после рођења Маријиног првенца.
Први српски историчар религије, веома цењен због свог изузетног доприноса истраживању старе српске религије, др Веселин Чајкановић у једној својој студији износи следећа сазнања о овом предмету: „Што се тиче црквеног, званичног Божића, он није старији од 4 века. (…) Тек доцније покушала је црква да утврди датум Христовог рођења (о коме нам новозаветни списи не говоре ништа), и да од њега начини празник. Изабран је двадесет пети децембар, свакако зато што је тај дан, у римском календару, био обележен као дан „непобедног сунца“, и што је тај период времена важио, код свих народа, као рођење сунца и буђење, почетак новог живота у природи. Двадесет пети децембар био је и дан рођења Митре, чије је религија веома наличила на хришћанску (…) и правило врло озбиљну конкуренцију младом хришћанству; због тога је црква, када је у 4 веку, добила очевидну надмоћност, да би коначно уништила све трагове Митриног култа, изабрала највећи Митрин дан за највећи свој празник. То што ће се двадесет петом децембру дати друго, хришћанско објашњење, био је, доиста, једини начин да се празник „непобедног сунца“, који је још увек, чак и међу хришћанима, имао велику публику, сасвим преда забораву.“
И протојереј Александар Шмеман потврђује претходне наводе следећим исказом:
„Ради се о томе да се истовремено са ширењем хришћанства у време почетка наше (тј. хришћанске) ере, у грчко – римском свету једнако брзо ширио и последњи велики пагански култ – култ сунца. Седамдесетих година 3 века римски цар Аурелијан је тај култ сунца прогласио за званичну религију читавог Римског царства. (…) Римски цар Kонстантин – који је најпре и сам био идолопоклоник култа сунца – обратио се почетком 4 века у хришћанство. Тиме се завршила епоха тровековног гоњења хришћанства. (…) Главни метод којим се Црква служила да би незнабожца преобратила у хришћанство био је метод сублимисања и преображавања самих паганских веровања: Црква је пречишћавала неке паганске обичаје и испуњавала их хришћанским смислом и садржајем. Пагани су у децембру празновали рођење сунца. И тог истог дана су хришћани почели да празнују рођење Исуса Христа…“
Сва ова прича око тачног датума Христовог рођења је празна прича, када се не може знати ни приближно Његов тачан датум рођења. Немогуће га је тачно израчунати, а и да јесте – која нам је вајда од тога?
Питање око времена Христовог рођења, да ли се оно десило у јесен или у зиму, свако може проверити у мало бољој историји или енциклопедији хришћанства. Може се читати о многим претпоставкама и датумима, па чак и закључити да то није било ни 24-25 децембра, нити 6-7 јануара. Дакле, око овако елементарних чињеница које се могу прочитати, и лако проверити на многим другим местима, и нема потребе много паметовати и трошити пуно речи.
Међутим, по питању Христовог рођења није важно питати: „када је Исус Христос рођен?“, већ „ЗАШТО ЈЕ ИСУС ХРИСТОС РОЂЕН? KО ЈЕ БИО ИСУС ХРИСТОС ?“ Одговори на ова питања су суштина Новог Завета, које би сваки живи човек требао да зна, ако већ верује да се Исус Христос родио.
Многе расправа о Христу су у вези његовог пуног идентитета. Скоро свака велика религија учи да је Христос био пророк, добар учитељ, побожан човек, или чак анђео. Проблем је у томе што нам Библија каже да је Исус био неизмерно много више од пророка, доброг учитеља, побожног човека или анђела. Христос је Богочовек, друго Лице Свете Тројице, наш Спаситељ и Избавитељ.
Наше спасење је могуће само кроз Крсну жртву Господа Исуса Христа! Његово Божанство је разлог зашто је Он једини пут спасења. Божанска природа Исусу Христа даје апсолутно право да изјави: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази к Оцу – сем кроз мене.“ (Јован 14:6).
Нажалост, још увек је у нашем народу присутано„ обичајно исповедање вере“. Пошто је доказано да се човек рађа као религиозно биће,у нешто мора да верује. Св. владика Николај Велимировић каже :“тамо где нема вере,место заузима сујеверје“. Пошто је комунизам успео да „убије Бога“ у нашем народу, још ,много времена и напора морамо да издржимо да би смо схватили и прихватили реалност хришћанског православља, а то је реалан живот са Христом кроз Литургију, а не обичајни приступ. Један од најважнијих питања и највећих проблема „обичајних Срба-Православаца“ је датум кад се Христос родио. И онда онако добрано пијани после сечења бадњака у шуми ,са флашом ракије у руци и „до даске“ појачаном песмом Баје Книнџе вичемо како не дамо Православље и Српство. Е онда кад нас свештеник позове да дођемо на литургију ми скоро увређени кажемо : „па не могу попе. Морам по бадњак, па после печеницу да натакнем на ражањ“-јер Боже мој, тако раде прави Срби-Православци.
Прошле године је један млади свештеник објашњавајући ове аномалије у нашем народу, рекао верницима у храму : „ докле год нас буде више на паљењу бадњака од Литургије на Божић, ми смо у великом проблему“. Наша Црква каже „нека важе стари обичаји,али ако се не косе са веровањем и учењем Цркве“. Треба да идете по Бадњак пред Божић, треба да фарбате јаја пред Ускрс, треба да дођете по врбу на Врбицу, али „МОРАТЕ“ на те дане да будете са породицом на Литургији да се причестите. Литургија је суштина свих наших празника, а не обичај.
И да на крају опет закључимо и запамтимо, уопште није битно питање: „Kада је Христос рођен?“, већ: „Зашто је Христос рођен?“ Немојте себи дозволити, „да не видите шуму од дрвећа“!
