„ВЕРУЈЕМ ГОСПОДЕ, ПОМОЗИ МОМЕ НЕВЕРЈУ“ (Мк.9,24)

У својој свештеничкој пракси у разговору са људима о Богу, сретао сам тројака тумачења и поимања Бога. Једна група људи Бога прихвата као Творца и Саздатеља. Господа Исуса Христа као Спаситеља, Избавитеља и Месију прихватају одржавајући свој однос са Њим кроз Цркву и Свето Причешће у Светој Евхартистији. Друга група верује у Бога и све што Црква прописује одржава више као неку врсту традиције. И трећа најнесретнија група поима Бога као неку имагинарну појаву, више као неку легенду и причу, или чак уопште не верује да Бог постоји. То су они који кажу „па има нешто“.

Читајући Јованово Јеванђеље почео сам више да размишљам о овој трећој групи и о овом питању. Уствари зашто појединци не могу или неће да поверују у Бога? У Јовановом Јеванђељу описује се шест значајних ствари које је учинио Христос, а повезане су са недоумицом код неких људи. Свих шест ствари о којима ћемо причати су нека од чуда Христових описана у Библији. Црква Христова своју истину не темељи на чудима која је Христос учинио. Али су она врло значајна. Црква темељи своју истину на највећем чуду и чињеници да је Христос Васкрсао. Прва је чудо претварања воде у вино (Јн.2,1-11), друга је исцељење сина царевог службеника (Јн.4,46-53), трећа је исцељење хромог поред Бање Витезде (Јн.5,1-25), четврта је множење хлеба и рибе и храњење великог броја људи (Јн.6,1-14), пета је исцељење слепог (Јн.9,1-45) и шеста је васкрсење Лазара (Јн.11,1-57). Може се рећи да Јованово јеванђеље описује још једно чудо – седмо, а седам је број пуноће. То чудо је Васкрсења Христовог. Према 20. поглављу Христовог Јеванђеља ова чуда су забележена са циљем да би људи поверовали да је Месија управо Исус, Божји Син и да би кроз веру у Њега, пронашли живот вечни (Јован 20, 30-31).

Осим тога, ту су обухваћена и различита људска реаговања на Христова чуда. Обратићемо пажњу баш на ова реаговања управо зато што су јако слична нашем реаговању на информације о Господу Исусу Христу.

Свадба у Кани Галилејској 

Прво забележено Исусово чудо је била промена воде у вино у Кани Галилејској. Радило се отприлике о 120 литара воде коју је Господ Исус Христос променио у вино. Десило се то на једној свадби, када је приликом весеља понестало вина. У догађај су били укључени и Христова мајка Пресвета Богородица и слуге на свадби. Они су посуде пунили водом и онда су их носили код старог свата (старешине свадбе) да проба вино, у које се вода променила. То су били људи који су видели чудо, које је било могуће видети, омирисати и окусити. Како су реаговали на овај предиван догађај? Не знамо, нема ништа о томе записано. Покушавам да замислим, иако о томе нема ништа у Библији записано, да је један од тих људи дошавши кући рекао својој жени: „Замисли само шта се данас догодило! На свадби је био један човек – зове се Исус, био је тамо са својом мајком. Усред свадбе је понестало вина. И тај човек, тај Исус, је наредио да се посуде напуне водом и он је воду – променио у вино!“

„Мени се чини да си ти више пио него што си послуживао…“ љутито ће његова жена. „Да си барем донео више јела за децу!“

„Па, ја сам то сопственим очима видео!“ Међутим, све је то узалуд, јер жена не верује. Муж се вероватно увредио и рекао сам за себе: „Не мораш ми веровати. Нисам глуп, па сопственим сам то очима видео. Како је он то само успео да уради?“ Онда је још неколико пута помислио на тај догађај и наставио да обавља свакодневни посао.

Можда ћете се са мном сложити да је то тако некако било. Међутим, сетио сам се још једног питања: зашто се тај човек о свему није интересовао мало више? Зашто није ишао за Христом, или његовом мајком? Сопственим је очима видео чудо! Његов проблем има већина људи: тај човек је био површан. Застао је, мало се замислио: „… хм, све ми је то некако чудно…“ и наставио је даље са својим послом и задубио се у мисли – то је додуше најједноставније, али то није најпоштеније с обзиром на истину. Колико пута се деси да човек прочита неку књигу о Библији, у којој аутор предивно приказује њену генијалност и Божји карактер; или разговара са неким ко му скреће пажњу на библијска пророштва о Исусу Христу, која су се до најмањег детаља испунила; или чује вести о Израелу и пророштвима, која су се такође током историје овог народа испунила. А као највећу потврду неко му исприча о свом доживљају свете Литургије . И овај човек, који уствари тражи истину и смисао свега, само одмахује главом и мисли у себи: Све ми је то некако чудно. Изгледа да има нечега у свему томе. Па, ипак на крају ће опет уследити питање: „Шта имамо данас за вечеру?“

Зашто смо тако често слични нашем послужиоцу на свадби у Кани Галилејској? Није то баш пријатно питање, пре свега зато што нас духовна питања више и не интересују. Не размишљамо о Богу, не желимо да размишљамо о вечности, о небу .  Стављамо главу у песак попут ноја и претварамо се да за нас духовни свет једноставно не постоји. И неверујућег човека понекад додирне глас о Богу, и то је прилично непријатно искуство, зато што таква информација у дубини душе пробуди питање: „А шта ако тај Бог стварно постоји? Шта ако је Христос стварно васкрсао, а ја се претварам да то није истина? Шта ако стварно постоји вечни живот?“ Ипак, оваква непријатна питања врло брзо угушимо помоћу телевизије, забаве, посла, алкохола и разних других ствари: само да не би о томе морали да размишљамо…

Ако се у нама оваква питања чешће појављују – то је добро. Од њих је само још један корак до одлуке за потрагом истине. И неверујући човек ( сад га већ можемо назвати „ несигурним у вери“) може да се моли „Боже, не знам да ли постојиш. Не верујем у тебе, али ако стварно постојиш и ако су хришћани у праву, молим те, уразуми ме.“ Овом молитвом човек не ризикује много. У најгорем случају ју је изговорио сам себи. Са друге стране, ова молитва може отворити врата истинског трагања. Након овакве молитве човек може постати осетљивији на импулсе које му шаље сам Бог. Почиње више да истражује и размишља о одговорима. А можда недељом кад је у шетњи,сврати до храма на Литургију. Библија говори, да Бог жели да сви људи буду спасени и да познају истину. „Који хоће да се сви људи спасу, и да дођу у познање истине.“ ( Тим.2,4). Зато смо кроз Цркву у Христу добили спасење.

Најбољи лек за површност јесте када човек схвати да сам мора одговорити на питање: „Нисам ли по питању Божје егзистенције и истинитости Библије исувише површан? Да ли поштено трагам за Истином? Изводим ли закључке из истина у које сам потпуно уверен? Желим ли да живим према томе у шта се уверим као истинско и стварно?“ Ово су јако важна питања. Мало је људи који их сами себи постављају. Мало је људи који су према себи толико поштени. И то је велика штета, јер шта је на свету значајније од тога где ћу провести вечност? Да ли је важнија реалност мог садашњег живота или реалност вечности? И док постојање вечности не докучим, осим вером, прецизним логичким аргументима, није поштено од мене ако тврдим, да не постоји. Право питање гласи: „Желим ли да сазнам стварну истину? Жели ли у свом животу да будем вођен стварном истином? Јесам ли у томе доследан?“

Они који су послуживали на свадби у Кани су, на први поглед, били у бољем положају од нас: чудо су видели сопственим очима. Ми имамо писмено сведочанство у рукама. Шта да радимо са тиме? Негираћемо његову тачност? Какво је наше право за то? Рећи ћемо да је то измишљотина? А шта онда са оним осталим пророчанствима у овој књизи, која су се већ испунила? Назваћемо их митовима? Међутим, текст није писан као митологија. Напротив, писан је као репортажа. Има још једна могућа реакција на библијски извештај – можемо да му поверујемо. Да, Христос је претворио воду у вино. Тиме већ полако напредујемо ка Христу. То значи да није био обичан човек. Стварно је могао да буде онај за кога се представљао – Божји Син, Месија, Спаситељ целог света. И мој Спаситељ, такође. Да ли у то верујем? Ако је мој одговор да, намеће се питање: да ли сам га признајем као свог Спаситеља? А како ћу кад ја то нисам видео???? Е, а Христос нам одговара : „Исус му рече: Пошто ме виде веровао си; благо онима који не видеше и вероваше.“ (Јн.20,29)

Ни апостоли нису могли да схвате Христа и Његове речи и проповеди. Сетите се апостола Филипа шта говори Христу : „Рече Му Филип: Господе! Покажи нам Оца и биће нам доста. Исус му рече: Толико сам време с вама и ниси ме познао, Филипе? Који виде мене, виде Оца; па како ти говориш: Покажи нам Оца? “(Јн.14,8-9). Ова недоумица прогања род људски од давнина.

Оздрављење хромог 

Следеће чудо, које је описано у 5. глави Јеванђеља по Јовану, јесте исцељење хромог човека у бањи Витезда у Јерусалиму. Овај човек је био хром већ 38 година, када га је Христос исцелио. Било је то велико чудо. Проблем је био у томе, што је ово чудо Христос учинио у суботу. „Па шта…“ помислио би сваки нормалан човек „… битно да је човек опет здрав.“ Само што су многи људи у Јерусалиму тада размишљали потпуно другачије. Шта? Како? Да бисмо разумели о чему се ради морамо нешто да кажемо о Јудаизму.

Јудаизам је религиозни систем, који комбинује библијско учење Старог Завета са људском традицијом. О томе говори еванђелиста Марко 7, 3-4:

“Јер фарисеји и сви Јевреји, не једу док не умију руке до лаката, држећи се оног што им је остало од старих; И кад дођу с пазара, не једу док се не умију; и још много има што су примили те држе: перу чаше и жбанове и котлове и клупе.“

Јудаизам је религија која комбинује библијску праксу са људским наређењима, или евентуалним рабинским интерпретацијама Библије, која имају облик самосталних одредби или забрана и која чине посебан систем чије је поштовање неопходно за спасење човека. Циљ ових допуна и објашњења је био стварање „терена за Тору“, т.ј. овим посебним одредбама, које су прожете Мојсијевим законима, онемогућити кршење сопствених закона. Временом су рабинске одредбе добиле толики значај, да више нису сматране као допуна Торе, него су сматране као посебне вредности које надвисују одредбе Светог Писма. То доказује нпр. навод из Талмуда: „Речи Торе садрже дозвољене и забрањене, лаке и тешке одредбе, али речи законика су све тешке.“
Могли бисмо рећи да и није било ничег лошег то што су Јевреји на основу традиције радили. То је могуће рећи само ако се ствари посматрају површно. Наглашавање традиције је узроковало две веома проблематичне ствари:

1. Јевреји су на све вернике вршили притисак, да извршавају закон и одредбе које нису биле Божја наређења, него су проистицале из њихове традиције.

2. Јевреји су јако ревносно испуњавали људске одредбе, а Божја наређења нису.

Вратимо се нашем догађају. Наилазимо на класичан пример да уствари Закон не спашава.

Христос је исцелио хромог човека у суботу. Према Библији у суботу није било дозвољено да се ради. Према рабинском тумачењу у суботу није било дозвољено да се било шта ради – ни да се исцељује. Ортодоксни Јевреји тог времена су око суботе створили пуно одредби, којима је било тачно утврђено шта у суботу сме да се ради, а шта не. Христос се није уклапао у њихове одредбе са чином исцељења хромог човека. Јевреји нису били способни да погледају изван својих религиозних шема, и зато су Христов чин оквалификовали као прекршај одредбе о суботи – дакле као нешто што сигурно није од Бога. Исус се трудио да их наведе на логично размишљање. Хтео је да напусте своје ограничена и стереотипна гледишта. У 7. глави еванђеља по Јовану је написано:

“Једно дело учиних и сви се дивите томе. Мојсије вам даде да се обрезујете (не као да је од Мојсија него од отаца); и у суботу обрезујете човека. Ако се човек у суботу обрезује да се не поквари закон Мојсијев, срдите ли се на мене што свега човека исцелих у суботу? Не гледајте ко је ко кад судите, него праведан суд судите“.(стихови 21-24)

Стварно је то тако било, јудаизам је као систем имао само ограничења. Углавном када су се среле две опречне одредбе. То се дешавало нпр. када су се среле одредбе о празновању суботе са одредбом о обрезању детета на осми дан након рођења – ако је тај дан био субота. Јевреји су паметно прилагодили ове две одредбе на тај начин што су одреби о обрезању дали већи значај од оне о суботи, зато што је осмог дана након рођења најбоља могућност згрушавања крви, и рана од обрезања се најбоље зацељује. На ово је Христос алудирао – овде се радило о исцељењу целог човека! Узалуд. Христос се једноставно није уклапао у јеврејску слику о томе, шта је правоверно а шта није. Правоверно није то шта је у супротности са одредбама старијих.

Једноставније речено, Јевреји су „ревнујући“ по закону изгубили однос са Богом. Слепо испуњавајући закон нису гледали посчедице. И сам Христос их је често опомињао нпр. „И говораше им: Субота је начињена човека ради, а није човек суботе ради.“(Мк.2,27).

Све ми ово некако личи на све нас људе 21 века. Кад питате било кога верника, неверника да вам нешто помогне да урадите у недељу, са презиром ће вас напасти“ јеси ти луд? Па ја недељом не радим…“ Нико неће недељом да ради, али исто тако мало ко исту ту недељу проведе како би требало. Са породицом на светој Литургији, причешћујући се телом и крвљу Христовом. Њима недеља служи за спавање, шетњу, ленчарење поред телевизора, шетњу….

Шта је Христос још рекао религиозним Јеврејима, који су били толико ревносни?
“Прегледајте писма, јер ви мислите да имате у њима живот вечни; и она сведоче за мене. И нећете да дођете к мени да имате живот. Ја не примам славе од људи. Него вас познајем да љубави Божије немате у себи. Ја дођох у име Оца свог и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити. Како ви можете веровати кад примате славу један од другог, а славе која је од јединог Бога не тражите?“ (Јован 5, 39-44).

Христос је знао да Јевреји истражују Писма, и мисле да раде све што је у њима прописано као услов вечног живота. Само што су Писма сведочила о Месији, а то је био управо Исус. Како то да га ови учењаци и писмозналци нису препознали? Зато што су били заслепљени сопственим тумачењем и схватањем Писма. „ „Уста имају а не говоре, очи имају а не виде“(Пс.115,5). Наглашавали су своју ученост и свој религиозни систем. У јудаизму су рабини били најпопуларнији људи, популарнији и од владара. Када би ови људи признали Христа као Месију, морали би да одбаце своје тумачење Писма, и тако би изгубили свој положај, ауторитет и моћ.

Крај првог дела