Исцељење слепог
Хајде да анализирамо и трећи случај невере описан у Јовановом Јеванђељу. Записан је у 9. глави. Тамо је записано да је Христос опет у суботњи дан неког исцелио – човека слепог од рођења. Овај догађај је подигао велику прашину. Прво је испитиван исцељени човек, затим и његови родитељи, опет он а на крају је настала конфронтација са Исусом. Фарисеји – представници религиозних Јевреја – су у почетку били збуњени. Збунило их је то што је Исус учинио велико чудо, што је било сведочанство да је Бог са њим. А опет, урадио је то у суботу, што је – у њиховим очима – био велики грех. Јако је занимљиво пратити развој мишљења тих људи:
У почетку су збуњени – као да и сами траже. У Јеванђељу је написано:
“И наста расправа међу њима.“ (Јован 9,16)
Можда су из тог разлога питали исцељеног шта мисли о томе кога је исцелио. Он је одговорио сасвим једноставно и простодушно:
“Пророк је. „(Јован 9,17)
Међутим, током следећег разговора са његовим родитељима на видело излази једна занимљива чињеница. У стиху 22. је написано:
“Ово рекоше родитељи његови, јер се бојаху Јевреја; јер се Јевреји беху договорили да буде искључен из зборнице ко Га призна за Христа.“ (Јован 9,22)
Дакле, Јевреји су још пре тога одлучили да Христа не прихвате као Месију. И онда, одједном, као гром из ведра неба, Христос показује свој Божански карактер – исцељује човека слепог од рођења. На тренутак их је то збунило. Приликом другог испитивања исцељеног човека већ имају потпуно другачији приступ:
“Дај Богу славу; ми знамо да је човек овај грешан.“ (Јован 9,24б)
Откуд су то знали? Да ли су сазнали нешто ново о Христ, нешто што би га окаљало? Не, никако. Само су остали доследни свом првобитном гледишту. Њихов једини циљ је сада било у свему овоме пронаћи неки ситницу, нешто са чиме би целу ствар могли да негативно окарактеришу. Зато су говорили:
“Ми знамо да с Мојсијем говори Бог; а овог не знамо откуда је.“ (Јован 9,29)
Другим речима: тај човек је јако сумњив и треба са њиме бити јако опрезан. Исцељени човек одговара са потпуно здравом логиком:
“То и јесте за чудо што ви не знате откуд је, а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грешника; него ако ко поштује Бога и вољу Његову твори, оног слуша. Откако је света није чувено да ко отвори очи рођеном слепцу. Кад Он не би био од Бога не би могао ништа чинити.“ (Јован 9, 30б-33)
Какве једноставне и истините речи! Читалац би помислио: сада ће се фарисеји замислити над једноставношћу и логиком ових речи и отићи ће да траже Христа. Можда бисте ви тако урадили. Само што се та истина, на коју је, на тако једноставан начин, овај човек указао, уопште није уклапала у њихов живот, религиозност и тренутну политичку ситуацију. Једноставно НЕ – Христос НЕ, и доста! Њихове речи и дела су били потпуно другачији:
“Одговорише и рекоше му: Ти си се родио сав у гресима, па зар ти нас да учиш? И истераше га напоље.“ (Јован 9,34)
На тај начин су фарисеји сами себи затворили пут ка истини. Занимљиво је какви су били Христови сусрети са некима од њих. Када је Христос рекао:
“Ја дођох на суд на овај свет, да виде који не виде, и који виде да постану слепи…“ (Јован 9,39)
Неки од фарисеја су чули ове речи, и одмах су Га питали:
“Да ли смо ми то слепи?“ (Јован 9,40)
У тренутку су се осетили као прозванима. Господ Исус Христос одговара речима које важе и данас:
“Када бисте били слепи не бисте имали греха, а сад говорите да видите, тако ваш грех остаје.“ (Јован 9,41)
И данас је овакав „фарисејски“ поглед јако заступљен. Многи људи мисле да виде, али Господа Исуса Христа као свог личног Спаситеља и Избавитеља не познају. Довољно је само прочитати неколико књига, пар страница из Библије, пратити неки православни портал на интернету, понекад разменити пар речи са колегама на послу о Богу и религији, неколико пута годишње отићи у цркву – и то је довољно, зар не? „Мени више нико ништа ново не може рећи“, у себи мисли овакав човек. Престао је да тражи, престао је да се распитује, његово тренутно познавање Бога му је довољно. Што и на крају крајева да долазим у Цркву? Ја верујем и то ми је довољно. Славим славу, помолим се код куће и то је то. Овакве изговоре чућете данас врло често. Можда и није толико значајно на ком нивоу познања Бога се такав човек зауставио, али је јако трагично што се зауставио и престао да тражи, и престао да се распитује. Често такав човек и не зна шта о Богу мисли и какав је његов однос према Њему. Има у себи само осећај да Бог јесте и да га Бог признаје. Верује у Бога и то је довољно. Зашто да се непотребно узнемирава.
Ово је она друга група људи о којој смо говорили с почетка. Наш проблем је што људи не схватају суштину живљења са Богом. Није довољно само крстити се ( постати члан Цркве) и зауставити се на томе. Истина је да нема спасења мимо Цркве! „ Ко се не крсти водом и Духом неће ући у Царство Небеско“ каже Христос, и на другом месту „ нико не може Оцу, него кроз Мене“. Али суштина ствари је много дубља.
Ми крштењем добијамо „улазницу“ за Царство небеско. Што не значи да нам је сигурно обезбеђено место. Својим животом у Цркви, сједињењем кроз свету Евхаристију заслужујемо живот вечни. Литургија је централни део живота сваког хришћанина, јер се ту показује јединство и пуноћа благодати Духа Светога.
Православна Литургија има дубок мистагошки и црквени карактер. Литургија није прост емоционални и естетски призор, нити пак само церемонијални аспект који кулминира у Евхаристији, него је суштинско доживљавање и символичко представљање икономије Спасења. Она сама припрема и потврђује оно што се дешава у Евхаристији, као богослужбени израз садржаја догме. Литургија је сама Црква у њеном делу заједничког благодарења. Цело тело – служитељи и верници – учествују у приношењу дарова, у молитвама призива, причешћивањем Светим Тајнама. Православље не познаје „приватну литургију“; зна, напротив, за космичку Литургију, учење које је развио Свети Максим Исповедник. То је стање прослављања кад се преображени и обновљени космос налази у Васкрслом Христу. Твар обезобличена због греха постаје литургијски космос – вративши се у пређашње стање кроз Васкрслог Христа у Евхаристији – који непрестано прославља Бога.
Када би се само фокусирали на Свето Писмо, или неку одвојну врсту молитве само код куће, постали би смо слични Јеврејима који су зарад закона изгубили Бога.
Зато се најбоље Христос проналази у Једној , Светој , Саборној и Апостолској Цркви користећи се Светим Писмом и Светим Предањем као путоказом а Литургијом као суштином нашег спасења.
Треба себи да поставимо питање у коју групу људи ми спадамо? Можемо ли да кажемо шта верујемо, и на основу чега верујемо? То је јако важно, зато што вера није само осећај вере, него и заузимање става према некој реалности.
Наведимо један пример: Ако желим недељом ујутро да стигнем из Новог Сада у Београд, морам не само да верујем да у 6 и 40 иде аутобус за Београд са аутобуске станице Нови Сад, него морам ујутро на време устати и у 6 и 30 већ бити на станици. Одакле вера, која ме тера да недељом рано ујутро устанем, јурим на аутобуску станицу, да би у одређено време нестрпљиво чекао на перону 25? Ова вера је рођена потребом да недељом ујутро стигнем у Београд, са становишта аутобуског реда вожње и правца одакле долази аутобус. Произашла је, дакле, из потребе да се буде у Београду и из информација које потичу из проверених извора. Замислите да моја вера у полазак аутобуса проистиче само из „осећаја“. Раније сам од неког чуо да недељом ујутро око 7 сати одлази аутобус у Београд. Нема потребе да више било шта проверавам – моја вера је довољна. У 6 сати и 45 минута стижем на станицу и схватам да је аутобус отишао неколико минута раније. Шта би ми у том случају вредела моја вера? Шта ми вреди што сам имао јаку веру? Чињеница је да је вера могла бити исправна, али објекат вере је био лажан.
Верујем да је и вера фарисеја била јака. Сам Господ Исус Христос је за њих рекао да су уверени у то да исправно виде ствари. Па, ипак су били слепи – веровали су у погрешне ствари. Зато што су одбили да даље истражују и усавршавају своју веру – остали су слепи све до краја.
Немојмо следити њихов пример. Јер не постоји само опасност да нам побегне аутобус за Београд – за два сата иде следећи – постоји много већа опасност, а то је да нам „измакне“ живот вечни. И то све само зато што мислимо да видимо, а у ствари то уопште није истина. Истина је да своју веру морамо потврдити и „добрим делима“ јер апостол Јаков Каже :“ Вера без добрих дела је мртва“ И Ђаво верује, али не добро и не чини добро. Сама вера нам неће требати кад одемо пред лице Христово. О томе најбоље говри “Химна о Љубави“. Поставља се и питање „Колика је наша вера“? Да ли је она јака и довољна да се сјединимо са Христом? Да ли то што ми мислимо да је вера уопште нешто вреди? „А Исус рече им: За неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: Пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа неће вам бити немогуће.“(Мт.17,20) Да ли ми уопште имамо вере? Неко ће рећи „ Е ја имам“ а Христос му опет каже : „Ако је дакле светло што је у теби тама, а камоли тама?“(Мт.6,23)
Васкрсење Лазара
Лазар је био Христов пријатељ. Једног дана је умро. Био је већ три дана у гробу кад је дошао Христос са својим силним повиком:
“Лазаре. Изађи напоље!“(Јн.11,43)
Христос је васкрсао Лазара. То је била силна манифестација Божје моћи! Да ли је Христос требало да уради нешто веће да би доказао Јеврејима да је Он стварно Месија о коме су пророци пророковали? Погледајмо како су на ово чудо реаговале јеврејске верске вође. У 11. глави Јеванђеља по Јовану наведене су њихове речи:
“Шта ћемо чинити? Човек овај чини многа чудеса. Ако га оставимо тако, сви ће га веровати; па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ.“ (Јован 11.47б-48)
Занимљиво, зар не? Фарисеји су знали да би Христу поверовао цео народ, зато што једноставно није било могуће не веровати. Његова дела су о њему говорила потпуно тачно и прецизно. Запитао сам се: а зашто у њега нису поверовали сами фарисеји? Одговор се налази у следећој, 12. глави Јовановог Јеванђеља. Од 37. стиха је написано:
“Ако је и чинио толика чудеса пред њима, опет Га не вероваху; Да се збуде реч Исаије пророка који рече: Господе! Ко верова говорењу нашем? И рука Господња коме се откри? Зато не могаху веровати, јер опет рече Исаија: Заслепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумеју, и не обрате се да их исцелим.“
Фарисеји су били уверени да само они разумеју Божје истине, да само они потпуно разумеју јеврејску религију. Били су уверени да виде, али су били слепи. У томе је била њихова кривица. Њихова сигурност у сопствену исправност и равнање са Богом су им потпуно заслепиле очи. Зато је Бог окаменио њихова срца. Не желите да видите – онда нећете ни видети.
Приметимо, да јеврејски првосвештеници у ствари уопште у Бога нису ни веровали, иако су били верски професионалци. У свом страху за народ, који када би узверовао, био би угрожен од Римљана, они нису ни помислили да ако је Бог кроз Христа стварно послао Месију израиљском народу, он сигурно неће бити од стране Римљана онемогућен, и сигурно да има некакво решење. Не, то је за фарисеје, који су рационално размишљали, превише духовно. Они су направили њихов сопствени план: Христа једноставно уклонити.
Ово је стварно занимљиво: не могу да верују, зато што не желе. А да не би веровали и други, онда је боље са лица земље склонити то што би на веру могло навести. Написано је да су Јевреји одлучили да убију и корпус деликти – Лазара, зато што је много људи због њега поверовало у Христа.
Колико људи и данас не верује само из принципа. „Ја сам атеиста; ништа ми немојте говорити, то би ми само лутало по глави. Не желим да верујем!“ Каква трагедија. То је управо одговор на питање „ шта значи хула на Духа Светога“? Па управо то, одбијање благодатних Дарова које нам Христос даје кроз Цркву.
Јевреји, који су своју неспремност да верују маскирали страхом за народ су након 40 година морали својим очима да гледају пустошење Јудеје, спаљивање градова, масовно убијање и насилно поробљавање и расељавање њених становника по целом свету; такође и храм – понос Јудеја – био је спаљен а Јерусалим потпуно разрушен. Није помогло ни убиство Месије, точак историје се окретао даље. Јевреје је снашло управо оно шта су уклањањем Христа хтели да спрече.
У већ цитираној 12 глави Јеванђеља по Јовану описана је још једна занимљива реакција на Лазарево васкрсење:
“Али опет и од кнезова многи Га вероваше; него ради фарисеја не признаваху, да не би били изгнани из зборнице; Јер им већма омиле слава људска него слава Божија.“ (Јован 12,42-43)
Терет доказа је био исувише велик, да не би дотакао срца неких вођа. Само што су положај и могућност његовог губљења, опасност одбачења и прогонства код њих били много јачи. Већ у 5. глави Јеванђеља по Јовану Господ Исус Христос тим људима упућује следеће речи:
“Како ви можете веровати кад примате славу један од другог, а славе која је од јединог Бога не тражите?“ (Јован 5,44)
Ово су јако важне речи, које и данас важе. Шта нам је у животу важно? Мишљење људи или наша вредност у Божјим очима? Да ли нам је битнији наш положај, наш престиж и наш лагодан живот који би могли да изгубимо ако би постали Христови; или нам је можда више стало до Божје наклоности и Његове милости, опроштених греха и вечног живота? Свако од нас ће једном стати пред Христа, који ће да суди наша дела. Библија о томе прецизно говори. Како ћемо се оправдати? Ко ће нам помоћи? Наши пријатељи, колеге са посла, родбина? Нико. Тамо нам само Христос може помоћи, али само под условом да Га већ овде на земљи прихватимо као свог Спаситеља и Избавитеља од наших греха сједињавајући се са Њим кроз свето Причешће на Светој Литургији . Јер не заборавимо да је Христос умирао на крсту зато да ми сами не би морали да испаштамо за своје грехе.
Заправо зато можемо да Му приђемо. Можеш да Му се захвалимо за Његову жртву. Можеш да Му се потпуно предамо. И оно што је најважније можемо да се сјединимо са Њим причешћем. Ако мислите да не знате како то да урадите, да се стидите, јер не знате да се понашате у цркви, немате довољан осећај за духовност, не брините. Јер управо у јеванђељу по Јовану пише да су Христа сахранили Јосиф из Ариматеје и Никодим – два Јевреја на високом положају, који су због страха били само тајни Христови ученици. У тренутку када је то било потребно Бог је додирнуо њихова срца и они су постали Божије слуге. Можда ће слично бити и са нама. На крају сигуран сам да има људи којима ни сва чуда, поруке, истине о Христу неће бити довољне да поверују. Колико год се трудили да им приближимо Христа, вероватно ће остати без успеха. И за њих има лека. Треба их само довести на литургију и пустити, гледати, посматрати… Ако их (како данас млади кажу) „не ради Литургија“ да им се духовни рецептори наместе како треба, сигурно неће остати равнодушни на благодат који литургија шири. Кад тад ће се обратити Христу.
Слично је урадио неук у вери човек који је довео сина у коме је био зао дух код Христа да га исцели. Христос пита човека “верујеш ли да ја то могу учинити“, а човек одговара: „ Верујем Господе, помози моме неверју“.(Мк.9,24)
Крај
