Жалости и свечаној тами Страсне седмице претходи светлост два јединствена дана ни налик на остале празнике. То су Лазарева субота и Цвети. Покушајмо да што једноставније, што краће објаснимо по чему је то светлост коју они изливају јединствена.
Бејаше пак неки болесник, Лазар из Витаније, из села Марије и Марте, сестре њезине – говори нам Јеванђеље по Јовану. Онда сестре послаше к њему говорећи: Господе, ево болује онај кога ти љубиш (Јн 11, 1, 3). Читамо ове речи и одмах осећамо како нам душу дотиче нешто посебно, као да смо унапред свесни изузетног, јединственог значаја свега што следи. Али послушајмо даље: А Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара (Јн. 11, 5). Христос долази у Витанију, већ знајући да је Лазар умро и да је четири дана прошло од сахране. Када пак Марта чу да Исус долази – наставља Јеванђеље – изиђе пред њега (11, 20), и рече: Господе, да си ти био овде, не би умро брат мој. Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће ти Бог. Рече јој Исус: Васкрснуће брат твој. Марта му рече: Знам да ће васкрснути 0 васкрсењу у последњи дан. Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће. И сваки који живи и верује у мене неће умрети вавек. Верујеш ли ово? Рече му: Да, Господе! Ја верујем да си ти Христос Син Божији који долази у свет (Јн. 11, 21–27).
Затим Исуса сусреће Марија: Исус, кад је виде где плаче, и где плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, и рече: Где сте га метнули? Рекоше му: Господе, дођи да видиш. Исусу ударише сузе (Јн. 11, 33–35). А Исус се опет потресе у себи, и дође на гроб. А то бејаше пећина, и камен лежаше на њој. Исус рече: Склоните камен! Рече му Марта, сестра умрлога: Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу. (…) Тада склонише камен где лежаше мртвац. А Исус (…) викну громким гласом. Лазаре, изиђи напоље! И изађе умрли увијен (…) погребним повојима (11, 38–39, 41, 43–44).
Ето, то је та зачуђујућа прича. Зачуђујућа зато што у њој видимо како Христос плаче, тугује и потреса се. А смисао догађаја ког се Црква увек сећа уочи Цвети и Страсне седмице јесте да се управо овде, у Витанији, код Лазаревог гроба, у присуству његових уплаканих сестара и пријатеља догађа Христов сусрет са смрћу. Управо овде Христос упућује смрти изазов, који ће се завршити његовим сопственим силаском у смрт и разорењем смрти у светлоносно јутро Васкрса. Исусу ударише сузе. Али ако верујемо, кад што је веровао и знао и сам Христос, да је у њему васкрсење и живот, да он има силу и власт да за неколико тренутака оживи четвородневног мртваца, откуд и зашто онда те сузе,
о чему говори овај најкраћи и најпознатији стих Јеванђеља?
Због чега, дакле, Христос плаче? На ово питање одговара нам светли црквени празник Лазареве суботе. Христов плач је плач Творца над својом распаднутом и разореном творевином, плач Уметника над разбијеним, уништеним делом, плач Љубави над животом који је се одрекао. Бог није смрт створио (Прем. 1, 13), каже нам Свето писмо. Али како се онда догодило да је управо она, смрт, завладала, да једино она уистину царује и тријумфује у свету? Како се догодило да се човек, кога је Бог створио за живот, кога је почаствовао ликом своје неизрециве славе и лепоте, потчинио и предао смрти? Њега, пријатеља Божијег, склањају и крију испод камена, јер већ заудара, и боје га се сви живи и све живо, иако знају да им свима без изузетка предстоји тај исти силазак у
царство распадања и таме.
Исусу ударише сузе. То плаче Љубав. И зато што тугује и плаче, зато и упућује изазов смрти као последњем непријатељу. Последњи непријатељ укинуће се – смрт ( I Кор. 15, 26), у радости кличе апостол Павле. Тамо, у Витанији, крај пријатељевог гроба, долази час Христов, час који је он све време ишчекивао, час коначног обрачуна и борбе, коначног сусрета светлости са тамом која је завладала светом и претворила га у царство смрти. Након што је упутио тај изазов, након што је показао силу своје љубави, Христос по први пут у свом овоземаљском служењу прихвата оно што је увек одбацивао – име цара. Господ свечано, као цар улази у Јерусалим, шаље ученике да обаве припреме за његов улазак, заповеда им да доведу младог магарца и седа на њега. Узбуркан је цео град, гомила га сусреће са палминим гранама, градом се пролама древно царске
славословље: „Осана на висинама, благословен који долази
у име Господње, осана на висинама!“ (уп, Мк 11,9–10).
Ми не можемо заборавити да је Христос, макар неколико часова, био цар на земљи, на овој нашој земљи, у овом нашем времену. И сваке године, када на свечаном бдењу уочи празника Господњег уласка у Јерусалим уздижемо и
ми своје скромне врбе, ми, у суштини, полажемо заклетву на верност јединоме Цару света, Исусу Христу, смиреном, скромном Цару љубави. Ми изнова и изнова сведочимо да нам је он тада, тог дана, ушавши у Свети град, даровао своје Царство, које влада животом и смрћу, небом и земљом. Ми схватамо да је и све што је уследило после његовог царског уласка – усамљено стајање пред Пилатом, смрт на крсту, силазак у смрт – било то исто зацарење, то исто разарање зла и смрти, да би у зору, рано ујутро, жене које су дошле на гроб
зачуле: Радујте се! (Мт. 28, 9).
Ето због чега у Страсну седмицу ступамо кроз светлост Лазареве суботе и Цвети, празника Христовог зацарења. То Царство нам је дато сада и овде и ми смо позвани да му будемо верни, јер победа прождре смрт (1Кор 15, 54).
Књига: Беседе на радију Слобода 3
