Из радости и свечаности Цвети, празника Христовог зацарења у нашем свету, на нашој земљи, прелазимо у „свете и велике дане“, како их Црква зове, Страсне недеље, тј. седмице.

Прва три дана -понедељак, уторак и среда -још увек нас само припремају за нешто чега смо сведоци, а у духовном смислу и учесници, позвани да постанемо на крају седмице -за крст, смрт, гроб и васкрсење. Припремају нас тиме што нам показују целокупно Христово дело, које hе свој завршетак, своје испуњење, пронаћи у смрти и васкрсењу, као апсолутно одлучујућем догађају, као крају најдубљем смислу те речи. Jep ма колико од тада трајала људска историја, у њој, као и у животу сваког од нас, све се у крајњој дубини одређује, вреднује и добија смисао једино у светлу тог догађаја над догађајима – крста, гроба и васкрсења. Управо је тада одлучена и отад се непрекидно одлучује судбина света, судбина живота, судбина сваког човека, а тај крај cе открива и показује као коначна истина свега.

Свако вече током ових припремних дана слушамо: „Ево, Женик иде у поноћи, и блажен је слуга ког затекне будног“. Слушамо јеванђелске приче о бесплодној смокви коју Христос осуђује зато што на њој не налази плода (в. Лк 13,6-9),
о десет мудрих девојака које су обезбедиле уље за светиљке како би изашле у сусрет долазећем Женику, и десет лудих девојака које нису спремне за сусрет (в. Мт. 25, 1-13). Слушамо и Христово пророчанство о томе како ће у свету нестати љубави, како ће људи устати на људе (в. Мк. 13). Чујемо на крају, његову горку упитаност: Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк 18, 28). А шта је све то, почев од радосне, али и претеће тврдње: „Ево, Женик иде у поноћи..“, ако не позив да се пробудимо из духовног сна у ком се скоро све време налазимо и да поново, као и сваке године, дочекамо те свете и велике предваскршње и васкршње дане; шта је све то ако не сусрет са оним главним, подсећање на оно главно, у чему се јавио суд над нашим животом и
уједно светлост и сила његовог преображења и васкрсења?

Велики четвртак. Дан када се уочи крста и смрти Црква сећа тајне вечере -последњег Христовог обеда са ученицима пре страдања, када Господ, по речима јеванђелисте Јована, љубивши своје који су у свету, љубио их је до краја (Јн 13, 1). Прање ногу ученицима, a затим обед, ломљење хлеба, чаша: Узмите, једите; 0во јe тело моје () Пијте из ње сви; јер ово је крв моја (Мт 26, 26-28). Потпуно сједињење, савршено давање себе, радост и пуноћа љубави! У страшно ноћној тами која као да прекрива цео свет, у ноћи у коју одлази издајник Јуда, сија само та соба, та трпеза, где је већ откривено, дато и заповеђено вечно Царство љубави.

Ево нас и у Великом петку, у који улазимо кроз необично дугу службу дванаест јеванђеља или, како је Црква зове, службу страдања Господњих. Запамтићемо само да прво од тих јеванђелских читања, у целости посвећених издајству, подсмесима гомиле и војника, Пилатовом прању руку, страшној усамљености на крсту и вапај: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? (Мт. 27, 46) – да прво од њих почиње Христовим речима победе на путу за Гетсимански врт: Сада се прослави Син човечији, и Бог се прослави у Њему (Јн. 13, 31). Јер ту је почетак последњег окршаја и двобоја између добра и зла, између Бога љубави и духа мржње, између неба и земље, и у том окршају, зарад ког је Христос, по сопственим речима, и дошао у свет, већ блиста и све више се разгорева зора љубави.

Управо ту, крај крста, крај Страдалника напуштеног и издатог од свих, зло се коначно разоткрива као зло, мржња као мржња, лаж као лаж, и тим разоткривањем почиње њихово самоуништење. „Заиста је овај човек Син Божији!“ (уп. Мт. 27, 54) – каже римски официр који предводи извршење казне. Гомила која је недавно пре тога викала: Распни га, распни! (Лк 23, 21), сада се бије у прса. Разбојник који је распет поред Христа каже му: „Помени ме, Господе, у Царству твоме“ (уп. Лк 23, 42). И све осетније нараста победа – победа Побеђенога.

Изношење плаштанице, погребење Христово, и тај процветали, обиљем цвећа украшени гроб, из ког оно израста као живот из смрти, већ празнујући живоносну силу његову.. Касно у ноћ ту исту плаштаницу носимо око цркве
али не више погребна, већ победна песма, ори се у ноћно тами: „Свети Боже, свети Моћни, свети Бесмртни, помилу нас!“ То Христос иде кроз најдубље пределе смрти и разара је изнутра светлошћу своје љубави и свог живота. Још мало и цела служба Страсне суботе постаће једна радосна молба један радосни позив, молитва: „Устани, Боже, суди земљи, јер ти царујеш у векове“. Нестају мрачне одежде жалости, све је блиставија светлост, јер не може смрт да задржи
тај Живот, тог Мртваца, него пуца и руши се, и већ сија Живот из запечаћеног гроба, и остварује се победа над смрћу.

Завршена је служба Велике суботе. Али још много часова треба да прође пре него што се пред поноћ поново саберемо у цркви, да бисмо самима себи и целом свету радосно објавили вест да је Христос васкрсао. Како дуго траје тај, наизглед, бескрајни дан, како је тајанствена та његова „бела“, светла тишина, какво задивљујуће очекивање прожима цео свет! И све то зато што за нас, хришћане, Велика субота јесте слика нашег живота. Да, сваком од нас тек
предстоји да сиђе у сенку смрти; да, грех, зло и смрт још увек као да односе победу на земљи. Али пошто је још једном доживело Страсну седмицу, наше срце зна и верује да је свака њихова победа привидна, да тама у коју се по-
степено спуштамо изнутра блиста васкршњом светлошћу, да нас у самој смрти чека и дочекује васкрсли Христос, са речима упућеним рано ујутро, у цик зоре, женама које су дошле на његов гроб: Радујте ce! (Mт 28, 9). Каo што cе на крају овог дугог дана налази Васкрс, тако се и на крају свега у свету и животу налази Васкрс. Зраци васкршње радости већ обасјавају свет, и ми, ближећи се васкршњој ноћи, знамо да нам ту радост нико неће одузети.

Књига: Беседе на радију Слобода 3

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име